Pročitaj mi članak
Кад год одем на Космет, а идем једном годишње у свој родни крај, Гору у село Брод, на граници са Македонијом и Албанијом, идем безбрижнији, без обзира што током боравка, све више схватам, да Косово по ознакама на улазу преко такозване,, административне границе„, како се обично говори у Србији, по путоказима и разним написима, личи на, хтели ми то да признамо или не, на државу.
На улазу у некадашњу општину Гора, коју данас из политичких разлога, чини једна кућа, један председник и неколико службеника, сачека те велика табла на којој пише: ,,Република Косово,,”- Национални парк Шара„, са исцртаним путоказима именима места и шта све неко ко се упути у овај дивљи, али прелеп крај, може да види. Општина Гора је одавно укинута од стране нове власти на Космету и враћен је стари назив Драгаш, који је био до почетка деведесетих година. Једини учинак тада је био, што је то утицало на поделу Албанаца и Горанаца, који су неколико година после рата, и једни и други живели у страху. Горанци су слабо говорили албански, а Албанци су напрасно престали да говоре горански. Данас је другачије, после толико година, поново на пијаци су Албанци који продају све и Горанци, који у петак, када је традиционални пијачни дан, само купују. Албанци нуде све на горанском, Горанци говоре својим језиком, неки покушавају да са њима комуницирају и на такозваном бошњачком, али углавном, све је у реду између Албанаца и Горанаца. Нико им више не говори да су ,,Милошевићевци„, нико их не назива погрдним именом ,,Шкиње„, којима Албанци ословљавају Србе, иако у Гори, данас нема ни једног Србина.
Тог истог дана, препуни су холови полицијске станице. На стотине Горанаца који су дошли из свих крајева света, а највише их градова и места која су у централној Србији, Македонији и Босни и Херцеговини и Црној Гори. Сви они, стрпљиво чекају у ред, како би предали документа, било за личну карту или пасош Републике Косово. Најпре су били ретки они који су се на ово одлучивали, а онда су схватили да и Срби који живе на Косову и Метохији, морају да имају косовске личне. Њихове имају и Народни посланици у Скупштини Косова .А, без личне карте не могу ништа: не могу да региструју аутомобил, да плате струју, добију картицу и број за мобилну мрежу. Не могу ништа, али не могу нити да поднесу захтев за добијање социјалне помоћи, која износи 75 евра за све оне који су навршили 75 година живота, без обзира које националности били.
Ту, за Горанце тек настаје проблем, уколико којим случајем примају пензију. Што се тога тиче, од јуна 1999. године, сви они који су примали пензије, без обзира на врсту, старосну, инвалидску или породичну, оне су укинуте. ПИО Србије, послао је свима решења да им се пензија укида, јер Србија нема никакве надлежности на Косову, с обзиром да је те надлежности преузео УМНИК. И, то траје до данашњег дана. Многи су поднели тужбу, суд је досудио у њихову корист и укинуо решења ПИО, некима још 2008. године, решења су постала коначна, али до данашњег дана она се не извршавају. Онда им се тражи да се јављају сваких шест месеци, ваљда да су живи, затим им се траже потврде да,, не примају пензије на Косову„. Каква год да се пошаље потврда има печат,, Републике Косово„, а како Србија не признају новостворену државу, онда нема ни пензије. У примање,,пензије„ урачунава се и добијање социјалне помоћи од 75 евра.
Иначе, сви они који имају било какав стаж на Косову ,нова држава додељује свима подједнако по 145 евра, што је, каква таква пензија. Ту врсту пензије примају и Срби, Бошњаци, наравно и Албанци, али се највећи проблеми стварају када је реч о Горанцима, која има општину Гора, смештену у приватној кући на папиру са неколико запослених, али нема никакву практичну улогу. Неки од српских руководилаца ,дођу у Гору за време традиционалног празника Ђурђевдана, и оду пуни утисака и са превише обећања која су дали, али се све заборави, чим се пређе Мердаре гранични, или, административни прелаз, како се више тепа нечему што није тако, ко је бар једном прешао из Србије на Косово-из своје у своју земљу.
И, тако у Гору, се од 1999. године није ништа уложило, највећи број је остао незапослен, а онда је кренуо талас напуштања Горе. Није, то био онај печалбарски, као некада. Одлазиле су читаве породице из Горе. Овај прелепи крај, који је у сендвичу, и некадашња последња тачка Србије у јесен остаје без својих становника. Нека села имају по петоро становника, нека од 3000 у летњим месецима остају на петсто, а прелепе куће, остају затворене до наредног лета, када се окупљају Горанци, ма где живели. У свом селу праве свадбе и весеља, ту се сахрањују. Одавно су рекли да су Горанци као слонови: последње године живота проведу у свом селу и ту се сахрањују.
Тог јулског и августовског дана када сам био у Гори, у општини Драгаш, затекао сам се на ,,Данима дијаспоре„, који се у општини организују од стране Бошњачких партија, које су веома активне. Тих дана, свима, и Горанцима, поред низа предавања, сусрета и других догађања, који су дошли у свој крај, косовска мобилна телефонија омогућавала је да добију бесплатан телефонски број и кредит од неколико евра. Услов за то, био је да сте из овог краја и да поседујете личну карту ,,Републике Косово„,са којом данас, може сваки Албанац или припадник другог народа и етничке заједнице да путује у Србију. Довољно је само показати српским властима, који вам дају папир са подацима из документа, са којим можете да се слободно крећете по Србији, да посећујете своје пријатеље, преноћите у хотелу, посећујете историјске споменике или да се лечите у свим болницама и клиникама у Београду и сваком другом граду у Републици Србији. Папир садржи све податке, а разлика је у томе што се не помиње Република Косово.
Наставиће се
Извор: СРБИН.ИНФО
