Прочитај ми чланакСажетак: Након периода униполаризма, после распада Варшавског уговора, данас је на сцени настајање мултиполарног света. Тај преображај света, у безбедносном, па и у сваком другом смислу, узрокује инерцију примене силе. Због тога се све више говори о неконтролисаном хаосу у међународним односима. Степен насиља јесте све већи, посебно од стране САД-а и водећих земаља Запада, над народима и државама које су „непослушнеˮ.
Усавршене су различите методе тог деловања кроз санкције, блокаде, сецесионистичке покрете, тзв. обојене револуције, њихову подршку или оспоравање. То се види кроз мноштво примера, али најочигледнији пример јесте однос НАТО-а, пре свега САД-а и водећих држава ЕУ према српским националним интересима на Косову и Метохији и Републици Српској.
Ти дупли стандарди указују на сву сложеност савремених међународних односа и однос НАТО-а према Балкану. Такав однос водећих држава Запада добија врхунац у притисцима и условљавању Републике Србије да, кроз тзв. преговоре Београда и Приштине, дође до суштинског признања последица тероризма и агресије НАТО-а на СР Југославију.
УВОД
За време Хладног рата, Балкан је био у центру пажње НАТО савеза и Варшавског уговора, као и водећих држава у оквиру тих војно-политичких савеза. Након самораспуштања Варшавског уговора, простор бивше СФР Југославије насилно је дезинтегрисан кроз грађанске ратове. Веома је кратко трајало затишје након завршетка тих ратова и замрзавања конфликата, да би Балкан поново постао простор интересовања великих сила и регионалних организација у економском, политичком и безбедносном смислу.
Кључну улогу у креирању стања на Балкану, након Хладног рата, имали су НАТО и Европска унија. Крајњи циљ постхладноратовског ширења НАТО-а, у складу са стратешким интересима САД-а, јесте да заврши војно окружење Русије, тако да она остане изолована од централне Европе, да изазива локалне ратове дуж те линије поделе, уз сталне санкције, све док Русија не престане да буде јединствена функционална држава и да се дезинтегрише кроз унутрашње социјалне противречности и сукобе. Разлог за то је што је Русија једина држава чији је стратешки војни арсенал способан да се супротстави интересима САД-а и што има огроман животни простор и поседује огромне природне ресурсе. НАТО је сувише „растегнутˮ циљевима и нереалним снагама у односу на те пројектоване циљеве и, на срећу човечанства, нестаће у том процесу ирационалног деловања.
У оквиру НАТО-а, САД желе и даље да доминирају и да преко тог савеза афирмишу и штите, пре свега, своје националне интересе и циљеве. Од тзв. одбрамбеног савеза, створен је агресиван војнополитички блок, који покушава да се наметне као „светски жандармˮ и инструмент мултинационалних корпорација и водећих држава Запада. То постепено изазива забринутост цивилног друштва у моћнијим и „старим“ чланицама Европске уније, јер је угрожен европски мир. Јавност у Европи све се више пита: Зашто постоји НАТО данас када нема противтежу другог блока?
Добро је што део јавности и у САД-у, па и сам нови председник Доналд Трамп не виде оправданост постојања НАТО-а, поготово не оправдавају начин његовог функционисања и деловања у савременим међународним односима. НАТО се већ потврдио као организација која ствара конфликте, разара многе традиционалне државе и често подржава оружане побуне, „обојене револуцијеˮ и екстремне покрете који разбијају суверенитет појединих држава. Примера за такво деловање је превише, почев од разбијања бивше СФР Југославије, па до хаоса изазваног на северу Африке и на Блиском истоку.
НАТО У ЕВРОПИ И ПОСЛЕДИЦЕ ЊЕГОВОГ ОПСТАНКА
Схватајући своју незавидну позицију, поједине чланице ЕУ желе да се ослободе зависности од САД-а и НАТО савеза, како би ЕУ прерасла у самосталног играча у међународним односима, у војној и спољнополитичкој сфери. Међутим, поред добрих намера, очигледно је да ЕУ, у овом периоду, није постигла ни политички консензус да изграђује аутономан безбедносни и спољнополитички систем који није под доминацијом САД-а. Изласком Велике Британије из ЕУ, додатно су пољуљани било какви евентуални покушаји самосталности ЕУ у процесу доношења стратешких одлука.
У својој суштини, водеће државе ЕУ су данас више забринуте због своје будућности него због лажне претње од Русије, која је исконструисана од стране САД-а у процесу изградње конфликата и сукоба у Европи. Лажним претњама на источним границама НАТО-а, за бивше совјетске републике се, по „препорукамаˮ САД-а, изграђује представа да су чак војно угрожене, те да НАТО тамо треба да концентрише снаге и изграђује тзв. противракетни штит.
Због своје резервисаности према Русији, многе европске државе све чешће су у ситуацији да их САД стављају у улогу таоца, да их увлаче у сукоб преко економских санкција, а у будућности би то могле чинити и кроз оружане сукобе. Посебно је то очигледно за нове чланице НАТО-а и ЕУ на истоку. У том смислу, најистуреније су Пољска, Румунија и балтичке државе. У ред ових земаља, САД настоје да укључе Украјину и Грузију. Те државе, заједно са Турском, предвиђене су да буду први ешалон дуж линије сукобљености. Због свих наведених политичких дешавања, Европом се шири расправа о томе шта је заправо НАТО данас, али о овој значајној расправи унутар ЕУ медији из познатих разлога упорно ћуте.
Хитност прикључивања бивших социјалистичких земаља НАТО-у подстиче се свим средствима, јер је њихов стратешки циљ, који нема цену, да се стигне са војним снагама пред границу Русије, дуж целог фронта, како би се у најпогоднијем тренутку претњом силом, што безболније поделила Русија, уз унутрашње немире и сукобе.
У првој половини 2015. године били су приметни напори појединих држава чланица НАТО-а да Балкан, пре свега тзв. Западни Балкан, врате на дневни ред политичких консултација на највишем нивоу. Најзначајнија од њих је иницијатива држава чланица НАТО-а које се граниче са државама Западног Балкана, предвођене Мађарском, да се преиспита политика Алијансе према том региону. Тако је крајем априла 2015. године израђен иницијални документ где се Западни Балкан представља као „недовршен посаоˮ који има потенцијала да поново постане озбиљна безбедносна претња за НАТО и његове чланице.
У документу је наглашено да актуелни безбедносни изазови на источним и јужним границама Алијансе негативно утичу и на целокупну безбедносну ситуацију на Западном Балкану, што се огледа у порасту опасности од исламског екстремизма и утицаја Руске Федерације на поједине државе Западног Балкана.
Кроз управљање кризама на евроазијском простору, САД преко НАТО-а и ЕУ настоје умањити способности Руске Федерације и њен све већи значај у међународним односима. Истовремено, САД намеравају да преко смањења прихода Руске Федерације од нафте и гаса, изазивају социјалне тензије и незадовољство у већим градовима Русије, како би то унутрашње незадовољство расло и постало плодно тло за унутрашње противречности, сукобе, па и смену актуелне извршне власти.
Под плаштом конфликата у Европи и Украјинске кризе, НАТО, а пре свега САД и Велика Британија, настојаће да повећају базирање својих војних снага у Пољској, Немачкој, балтичким државама, Румунији, Бугарској и целом Балкану. То говори у прилог тези да је врло вероватно да такав развој ситуације јесте последица супротстављености интереса и различитог система вредности бивших и нових центара моћи у међународним односима.
ОДНОС САД ПРЕМА БАЛКАНУ КРОЗ ОДЛУКЕ НАТО-а
Стање сукобљености у Европи тежишно изазива тежња САД-а да глобално доминирају, али то реално више није могуће јер су настали и нови центри моћи који по сваку цену штите свој систем вредности и националне интересе. То је инерција деловања већ бивше империје, чија администрација није свесна да је прошло време униполарног света, у сваком погледу. Због логике силе и примене силе у свету, САД су у великом делу света постале омражена држава. Зато њене амбасаде, са системом обезбеђења и по визуелним обележјима, више личе на логоре него на дипломатска представништва. Када се, чак и данас, пажљивије анализира присуство војних снага САД-а и Велике Британије у Европи, а пре свега у Немачкој, долази се до закључка да, у суштини, Европа није слободна ни данас, 70 година након Другог светског рата. Оваква ЕУ није по мери већине слободних грађана и народа Европе.
Европска унија је инструментализована у функцији интереса администрације САД-а. Сједињене Америчке Државе разбијају и уништавају државе и организације које не могу да контролишу или које, у потрази за ресурсима и тржиштем, делују у супротности са њиховим интересимa и интересима мултинационалних корпорација. Вредности ЕУ постале су анационалне, подсећају на идеологију комунизма и пропаганде о бољем животу. Сиромашни народи и државе су примане у чланство ЕУ, уз јаку медијску и психолошко-пропагандну матрицу о високим стандардима и бољем животу. Због социјалних прилика, многе државе Европе журиле су да што пре уђу у ЕУ, по цену губљења националног суверенитета и преношења значајних државних надлежности на администрацију у Бриселу. У основи вредности ЕУ јесте економија, а не духовне и културне вредности народа и то се препознаје на сваком месту у институцијама бриселске администрације.
Поново се у Европи спремају ратови, мимо воље њених грађана. У томе обилато учествују власти водећих држава ЕУ заједно са САД-ом, пре свега Велика Британија, док су Немачка и Француска и даље под доминацијом Америке и никако не успевају да се ослободе хладноратовске логике односа према Русији. Француска се бојажљиво враћа себи, опоменута и отрежњена таласом тероризма и све већим притиском јавности и цивилног друштва. Под притиском САД-а, ЕУ је донела одлуку о увођењу санкција Русији, у суштини због проблема које је произвео Запад у Украјини. У том процесу доношења одлуке о санкцијама био је препознатљив уцењивачки однос и притисци према чланицама ЕУ које се, у суштини, нису слагале с тим поступком, нити је то био израз воље њихових народа. „Американизована ЕУˮ, па и цела Европа, доводе се у позицију талаца који трпи последице интереса САД-а у походу на Русију. Солидарисати се са офанзивном стратегијом САД-а јесте, у суштини, злочин према грађанима Европе. Последице санкција трпе грађани свих држава Европе и са једне и са друге линије сукобљености. Најмање се те последице санкција осећају у САД-у и у томе јесте суштински проблем, што грађани ЕУ сносе последице њене инструментализације у функцији америчких интереса.
На безбедносним проблемима Блиског истока, Украјинске кризе, Балкана и Далеког истока гради се нови мултиполарни свет, који у многоме чини бесмисленим НАТО и ЕУ, као инструмент агресивне и милитаристичке политике САД-а и мултинационалних корпорација у походу на Исток, пре свега на Русију. Још у току Другог светског рата, САД и Велика Британија су, након што је Црвена армија прегазила фашистичку Немачку, тражиле новог непријатеља и пронашле га у СССР-у. Употребом нуклеарне бомбе у Јапану, оснивањем НАТО пакта у априлу 1949. године, распоредом војних ефектива широм света и оснивањем база, САД су, у суштини, формирале агресивну војну организацију која је условила оснивање Варшавског пакта тек 14. маја 1955. године. Окончање Хладног рата, самораспуштање Варшавског пакта у јулу 1991. године и распад СССР-а, стратези на Западу, пре свега у САД-у и Британији, доживели су као велику победу и учинили све да очувају НАТО пакт правдајући у међународној јавности смисао и суштину његовог опстанка. Како објаснити да након 25 година од нестанка Варшавског пакта постоји НАТО пакт?
Порастом економске моћи Запада, НАТО је постао још агресивнија војно-политичка организација, коју користе неформални центри моћи мултинационалних корпорација у потрази за јефтиним ресурсима и новим тржиштима. Тај поход је првенствено усмерен ка Истоку, рушећи пред собом традиционалне државе и народе који не сарађују у процесу насилне глобализације света. Тако је и бивша СФР Југославија била прва „држава жртваˮ која се распала у грађанском рату који је био суштински потпомогнут од стране водећих земаља Запада. Деведесетих година прошлог века заговаран је процес европских интеграција, а у исто време те водеће европске силе подржавале су сецесионистичке покрете и грађански рат у Југославији. У томе је предњачила Немачка која је награђена уједињењем са Источном Немачком. Држава која је нанела толико зла европским народима награђена је уједињењем и временом постајала све агресивнија према народима који су се борили против фашизма. Тако је српски народ у процесу разбијања Југославије двоструко кажњен, јер је разбијена држава која је створена након Првог светског рата и обновљена и проширена у Другом светском рату.
Југославија је разбијена по сличним критеријумима који су успостављени након окупације Југославије у Априлском рату 1941. године. То није случајно, као ни намера Немачке да купује пољопривредно земљиште првенствено у Војводини, како би новцем повратили плодну равницу коју су изгубили након Другог светског рата. За продају пољопривредног земљишта донет је закон, под плаштом уједначавања законодавства са Европском унијом. То није услов за улазак у ЕУ, нити све чланице то омогућавају. Такав однос је, у суштини, супротан Уставу, јер је несагласан са националним интересима и омогућава распродају стратешких националних ресурса, намењених потомству. Погрешним одлукама Срби би, на такав начин, постали „паориˮ у страним пољопривредним компанијама и корпорацијама, које би, временом, производиле и генетски модификоване (ГМО) производе. За очекивати је да јавност у том процесу осети величину проблема и спречи продају пољопривредног земљишта и очува га као национални ресурс за будуће генерације.
Под окриљем демократизације и транзиције бивших социјалистичких држава, искоришћен је распад Варшавског уговора и СССР-а да би се, кроз процес тзв. демократизације, вредносна линија „поделеˮ померила на исток. У том процесу, САД су пронашле заједничке интересе, пре свега са Великом Британијом, Немачком и Турском. У последње време воде се огорчене дипломатске битке око позиционирања Турске, након покушаја државног удара и након отопљавања односа са Русијом.
Деловање НАТО савеза на Балкану усмерено је ка: убрзању пријема Црне Горе у НАТО, мимо устаљене процедуре; стварању тзв. „Косовске војске”; унитаризацији Босне и Херцеговине, кроз умањење надлежности Републике Српске и медијску сатанизацију актуелног руководства; стварању услова да БиХ и тзв. Косово иду ка чланству у НАТО-у у будућности; притиску на Србију да промени одлуку о војној неутралности и определи се за чланство у НАТО-у, јер би остала усамљена у региону Балкана; потискивању било каквог присуства Русије на Балкану, посебно не у Србији и спречавању опремања Војске Србије модерним оружјем и опремом, препорукама преко Међународног монетарног фонда да се и даље урушава одбрамбена моћ Србије. И поред сталне медијске кампање и пропаганде о НАТО-у у Србији, НАТО је остао најомраженија организација чији симболи и последице агресије на СР Југославију асоцирају на фашизам.
Подршка САД-а и Велике Британије албанском екстремизму и пројекту „Велика Албанија” биће вероватно и даље изражена, као и до сада. Условљавање Србије око даљег придруживања ЕУ, наставиће се кроз захтев за суштинско признање независности тзв. Косова, прихватање евроатлантских интеграција и стално удаљавање од Русије. На тај начин, САД желе да, кроз контролу власти „државица” на Балкану, што пре тај простор ставе под контролу ЕУ и НАТО-а. Сада су скоро сви режими у државама Балкана под значајним америчким утицајем и притиском. Тренд локалних интеграција на Балкану у ЕУ условљен је кризом и социјалним приликама због опустошене привреде у процесу пљачкашке приватизације, која је, углавном, диригована споља и под активним учешћем Међународног монетарног фонда. И данас се тај исти тренд наставља, све што је било домаће разорено је, а сада се „великодушноˮ отварају компаније са страним капиталом и у јавности представљају као спас и „пут у бољи животˮ.
У Србији се врше последње припреме да се, у наредном времену, распродају кључни стратешки ресурси, који су национално богатство за наредне генерације, као што је продаја рудних богатстава, пре свега РМК Бор, извора воде, пољопривредног земљишта, Телекома, Електропривреде, а на крају и предузећа одбрамбене индустрије. Тај сценарио коначног девастирања националних ресурса друштвено је опасан и непожељан. Назнака за овакав тренд је и превише, али у широј друштвеној расправи под притиском народа мораће се одустати од тих решења. Нема нико право да потомство лиши будућности под плаштом некакве „светле европске будућностиˮ. То би било исувише опасно и недопустиво да кључним националним ресурсима и социјалним приликама управља страни фактор, да се потомство рађа у држави у којој национално богатство стратешких ресурса није њихово и у држави у којој им је суђено да буду „јефтина и образована радна снагаˮ мултинационалних корпорација које извлаче профит у своје матичне државе.
Одузимањем Косова од Србије, боље речено окупацијом Косова и Метохије, гашењем надлежности Републике Српске, јачањем аутономије Војводине, САД и већи део чланица ЕУ желе да маргинализују историјски значај и утицај српског народа на Балкану и тиме угуше било какав ослонац слободне мисли и независности. У контексту тих намера одвојена је и Црна Гора, како би се спречио излаз Србији, а и Русији на море. У Црној Гори се, већ дуже време, а и данас, спроводи процес њеног националног отуђења од бића српског народа кроз измишљање црногорског језика, црногорске цркве и црногорске нације, измишљање различитости и продубљивање противречности. Зато јесте и убрзан процес укључивања Црне Горе у НАТО, а потом и ЕУ. На тај начин, Црна Гора, нажалост, постаје формално и суштински савезник Хрватске и Албаније у региону. Није случајно што је власт у Црној Гори признала лажну државу Косово и гласала за предлог чланства те творевине у УНЕСКО-у. Велика је срећа што већински народ у Црној Гори не подржава ту политику режима и има нераскидиве националне, духовне и културне везе са српским народом.
Ови проблеми трају годинама и неће се лако и без последица решити. У том решавању, свет ће променити своје лице, а у тим променама настаће различите последице по безбедност народа и држава, првенствено у Европи. Свет ће неминовно из униполарног прећи у мултиполарни и у договорима тих нових светских центара могуће је очекивати већу стабилност и просперитет. Европа ће постати један од центара моћи савременог света, али са ЕУ која ће се темељно реформисати да уважава достојанство и слободу малих народа и држава и која неће имати тутора са стране, као што има данас у односу са САД-ом.
Распуштањем НАТО пакта и повлачењем америчких војних ефектива са европског континента, Европа ће постати слободна и моћи ће да, на новим основама, артикулише заједничке интересе европских народа и држава у домену економије, безбедности и политике. На тај начин, биће избрисана линија поделе између Запада и Истока, а Европа ће поново постати сигурно место за живот, без војних ефектива који се усмеравају ка Истоку, првенствено ка Русији. Европа и Азија постаће јединствен привредни и безбедносни простор, без претње од настанка великих ратова. У супротном, опстанак НАТО-а и његово ширење на Исток сигурно ће довести до избијања серије локалних и регионалних ратова, који лако могу прерасти у светски рат са огромним последицама по будућност цивилизације.
Српски народ, због страдања у двадесетом веку, нема право на грешку и треба да остане доследан у својој историјској мисији и улози праведника и борца за слободу и правду. Ако Србија слепо и поданички буде извршавала налоге оних који су нас уништавали у блиској прошлости, настаће трајне и ненадокнадиве последице по српске националне интересе. Предстоје тешка времена са мноштвом безбедносних изазова, у којима српски народ своје безбедносне ризике и претње може успешно решити једино заједно са традиционалним историјским савезницима.
ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈА ЕУ ОД СТРАНЕ НАТО-а И САД-а – СЛИЧНОСТИ СА СТРАТЕГИЈОМ НАЦИСТИЧКЕ НЕМАЧКЕ
Нажалост, данас у Европи има све мање мира. Европска унија и НАТО, пре свега под утицајем САД–а, креирају нове кризе и сценарио рата, слично као што је то чинила Немачка пред Други светски рат. Почетком Другог светског рата, читава Европа буквално је била преплављена диктаторима, који су инструментализовали државе и народе у походу фашистичке Немачке на Совјетски Савез. Данас се у Европи под плаштом демократије често инсталирају ненародни режими који спроводе вољу Запада и по цену штете по властите националне интересе.
Познати енглески историчар А. Тејлор, пишући о две „неутралнеˮ земље – Швајцарској и Шведској – које су мање од свих других зависиле од нацизма, наводи да су и оне „Немачкој могле донети више користи као неутралне него да су се нашле у положају побеђених. Немачка је из Шведске добијала руду гвожђа, а прецизне уређаје из Швајцарске. Без тога не би могла да настави ратˮ. Наиме, готово сваки трећи фашистички пројектил произведен је од челика од шведске руде, а безмало сав волфрам стизао је Хитлеру из Португалије…1 Чешка – 30-тих година светски извозник оружја, са 45 потпуно мобилисаних и добро наоружаних дивизија – без иједног испаљеног метка предала се немачкој војсци од 30 дивизија. Зато су фабрике само једног чешког концерна, Шкоде, од августа 1938. (када су Немци заузели Судете) до септембра 1939. нацисте снабделе са онолико војне опреме колико Британце све војне фабрике Велике Британије. Совјетски Савез Немци су напали са 21 тенковском дивизијом, од којих је пет било опремљено чешким тенковима.
Једина земља у Европи која није пристала да учествује у фашистичком безумљу, које је обухватило читаву Европу, била је Србија. Пакт о придруживању осовини Рим-Берлин-Токио, који је у Бечу, 25. марта 1940. године, потписао тадашњи премијер Југославије Драгиша Цветковић, и који је предвиђао да се читава економија земље стави на располагање Хитлеру, а немачкој војсци дозволи пуна слобода кретања по њој, изазвао је експлозију народног негодовања. Два дана после потписивања, премијер је свргнут, а пакт раскинут. На улицама су паљена страшила са ликом свргнутог премијера колаборационисте. У Берлину су ти догађаји изазвали такав бес да је Хитлер истог дана потписао директиву под шифрованим називом „Казнаˮ. Европска штампа је, спроводећи бесомучну антисрпску кампању, почела да описује „прогоне немачке мањинеˮ у Србији. Растурани су фото-фалсификати у којима су у крупном плану приказиване „избеглицеˮ – „жртве југословенског терораˮ. Напад на Србију (формално на целу Југославију; прим. СЛ) немачких и сателитских јединица почео је непрекидним дводневним бомбардовањем Београда, у коме је погинуло више од 18.000 људи. Иако су Срби оборили 40 бомбардера, укупна тежина бомби бачених на Београд превазилазила је 360 тона.
Почетак реализације плана „Барбаросаˮ и упад у СССР одложен је за месец дана, а због доласка јесени са кишама и ветровима, блатњавим путевима и хладноћом, немачка техника је почела да троши гориво изнад сваке предвиђене норме (отприлике за трећину), што је успорило блицкриг. У јеку борби пред Москвом, Хитлер је био принуђен да део дивизија пребаци са Источног фронта на Запад, за борбу против непокорних Срба. Може се рећи да је, у новијој историји, борба српског народа одложила поход НАТО-а на Русију најмање за 10 година.
Општи утисак о томе ко се и како борио против Русије могуће је стећи прегледом састава војних заробљеника из маја 1945. Тада се Совјетима предало 60.280 Пољака, 23.136 Француза, 21.822 Хрвата, 4.729 Холанђана, 2.010 Белгијанаца, 1.652 Луксембуржана, 456 Данаца, и неколико хиљада Чеха. А то је само део војних ефектива послатих на Источни фронт из земаља које, наводно, нису ратовале против СССР-а. Довољно је рећи да је око 600.000 војних заробљеника из Немачке и њених земаља-савезница совјетска команда после одговарајуће провере ослободила непосредно на фронтовима на којима су се и предали.
Добровољно, на страни нациста у Другом светском рату ратовало је 4.000 Финаца, 6.000 Данаца, 8.000 Норвежана, 40.000 Холанђана, 25.000 Фламанаца, 9.000 Валонаца, 300 Швеђана, 25.000 Летонаца, 15.000 Естонаца, 10.000 Француза, 700 Швајцараца, 100 Британаца, 10.000 Италијана, 6.000 Словенаца, 4.000 Шиптара (Брдска СС дивизија Скендербег /Waffen Gebirgs Division der SS „Skanderbegˮ/), 20.000 босанских муслимана (Брдска СС дивизија Ханџар /Waffen Gebirgs Division der SS „Handscharˮ/ и Брдска СС дивизија Кама /Waffen Gebirgs Division der SS „Kamaˮ/), 1.000 Грка, 5.000 Чеха, 40.000 Мађара, 3.000 Бугара, 5.000 Румуна, док је кроз шпанску Плаву дивизију (Division espanola de voluntarios), снаге 18.000 бораца, током рата прошло око 50.000 добровољаца.
На страни Хитлерове Европске уније из 1938–1945. у оквиру регуларних војних ефектива својих држава ратовали су на Источном фронту: целокупна војска Финске (око 400.000 људи); мађарска 2. армија (200.000), а при крају рата и цела мађарска војна сила; целокупна војна сила Румуније од неколико милиона људи; Словачка са својом Мобилном дивизијом од 10.000 бораца и Безбедносном дивизијом од 6.000 војних полицајаца. „Независну државуˮ Хрватску је на Стаљинграду представљала 369. „појачана пјешачка пуковнијаˮ (око 6.500 усташа) и Хрватска „зракопловна легијаˮ од око 350 људи, а на Црном мору Хрватска „поморскa легијаˮ, од 350 припадника.2
“Европа је данас крхка и слаба и није слободна из разлога што је слобода повезана са истином, а у Европи је данас забрањено говорити истину…. Ипак, народ Европе се буди и прегрупише, а стубови сузбијања истине се полако криве и почињу да пуцају. Народ Европе полако схвата да је његова будућност угрожена, да су угрожени послови, безбедност и миран живот…. ˮ3
Након Хладног рата, поново над Европом кружи дух немира и осећај несигурности и страха који неће донети никоме добро. Након убрзаног и неоправданог ширења НАТО-а, водеће силе Запада, осим на Блиском истоку, изазивају кризе и ратове и у срцу Европе. Постепено интензивирање Украјинске кризе и подршка војној опцији и режиму Украјине у нападима на Новорусију и заговарање даљих припрема за војно решење за Крим јесу веома опасни потези САД-а и водећих држава ЕУ, који могу довести до несагледивих последица по мир у свету.
Осим Украјине, стратези Запада заговарају и нова кризна жаришта дуж повучене линије сукобљености интереса Запада у походу ка Истоку. Перманентна криза и рат у Украјини треба да удаље Европу од Русије и успоре развој и стабилност Руске Федерације, кроз спровођење економских санкција. Те санкције имају за циљ снижавање социјалног прага становништва у Русији, развијање противречности и изазивање претпоставки за поделе у друштву и за разбијање Руске Федерације на више самосталних држава. Такође, на тај начин желе се успорити интеграције и сарадња држава на евроазијском простору. Логика стратега Запада да САД треба да се мешају у све кризе у свету препознатљива је и у изјавама водећих политичара: Тако је и Хилари Клинтон рекла…“Америка не може сама да реши горуће проблеме, а свет не може да их реши без Америке.ˮ4
Преко миграната и Украјинске кризе, САД намеравају да контролишу ЕУ у економском, безбедносном, па и политичком смислу, како би пребазирале додатне војне снаге и ојачале непосредно војно присуство у Европи. Поред Европе, САД и даље интензивирају кризе и ратове на Блиском истоку и не дозвољавају процес стабилизације држава, чији режими нису по њиховој вољи.
Под плаштом конфликата у Европи и Украјинске кризе, НАТО, пре свега САД и Велика Британија, настојаће да повећају базирање својих снага у Пољској, Немачкој, прибалтичким државама, Румунији, Бугарској и у другим државама Југоисточне Европе. Такво агресивно деловање администрације САД-а, бирократије ЕУ и НАТО препознато је у народу у већини европских држава, првенствено Мађарској, Чешкој, Шпанији, Грчкој, Француској и Немачкој. Питање је дана када ће то постати под притиском јавног мњења и политика власти, као што је то сада у Мађарској. „Даме и господо, данашњи непријатељи слободе су обучени у другачију одору од оне коју су имали ранији империјални владари…Они користе другачији низ алата којим намеравају да нас потчине, да нас заробе и да нам узму слободу и ако нас не скупљају у концентрационе логоре нити шаљу тенкове да окупирају наше државе. Њихова данашња артиљерија су уцене и претње….5ˮ
Подршка албанском екстремизму и пројекту „Велика Албанија”, од стране САД-а, Немачке и Велике Британије, биће и даље изражена. Условљавање Србије у даљем процесу придруживања ЕУ, наставиће се кроз захтев за суштинско признање независности лажне државе Косово, прихватање евроатлантских интеграција и стално удаљавање од Русије. На тај начин, САД желе да, кроз контролу власти и неоколонијални положај „државица” на Балкану, што пре тај простор у целости ставе под контролу ЕУ и НАТО-а. Сада су скоро сви режими у државама Балкана, под значајним америчким утицајем и притиском. Република Српска и Србија, пре свега народ, већински су опредељени да своју будућност и судбину граде ван НАТО-а и овакве ЕУ, која је у суштини тамница за слободне државе и народе и инструмент за неоколонијални однос према неразвијеним и малим државама. То потврђују сва објективна и најновија истраживања јавног мњења, која немају одјека у медијима на ваљан начин.
Неке водеће државе ЕУ, у новијој историји, па и данас, чиниле су све против српских националних интереса. Познато је да ниједна власт до сада није смела да распише референдум о том судбоносном питању за српски народ, а које се односи на европске интеграције. Власт у Србији зна да на том путу тзв. „европских интеграцијаˮ треба суштински да се одрекне Космета, Републике Српске и Русије, како би испунила тзв. европске критеријуме за чланство. Знају да то народ неће подржати и било која власт у Србији не може опстати са таквим сервилним и, у суштини, издајничким односом. Ни кампањом преко медија не би могао да се контролише гнев народа у тим моментима. „Британски референдум мора бити аларм за буђење свих успаваних месечара који иду право ка провалији и почетку веома опасног и клизавог пута за све наше народе. Управо из ових разлога потребна нам је хитна нова визија и нови почетак за уједињену Европу, бољу и демократску Европу, где ће људи, а не крупни бизнис и технократе, имати последњу и најважнију речˮ, закључио је Ципрас.6
О неискрености односа и деловања руководилаца ЕУ према српским националним интересима могли смо се уверити у више наврата. Такав тренд се наставио и кроз појачање безобзирног условљавања кроз тзв. Бриселске преговоре. Тако Ернст Рајхел, опуномоћеник немачког Министарства спољних послова за Југоисточну Европу, недвосмислено и отворено говори да је суштина Бриселског дијалога да заокружи „независност Косоваˮ. Немачки портал „Дојче велеˮ издање на српском језику, објавило је интервју са Ернестом Рајхелом који се није устручавао да изнесе суштину дијалога које у Бриселу воде представници српске власти и тзв. државе Косово. Ернест у овом кратком интервјуу понавља да су Бриселски преговори у „интересу косовске суверености која није могућа без тих преговораˮ! Такође, за разлику од других кандидата за чланство у ЕУ, Србија је добила додатне услове од којих он истиче отцепљење Косова и Метохије!7
Цео тај процес некаквих преговора са тзв. државом Косовом је противуставан и одвија се под константним уценама и притисцима водећих држава НАТО-а и ЕУ. Такав однос неће обавезивати народ и Републику Србију да поштује договоре који су склопљени на тај начин и мимо Уједињених нација. Европска унија је пролазна организација којој истиче рок трајања, па и документима који су донети под њеним мандатом. За српски народ, само Резолуција 1244 јесте обавезујућа и цео преговарачки процес и мандат треба да се врати у тај оквир. Нема нико „тапијуˮ да прода ресурсе, народ и право ослобађања Косова и Метохије од окупације, када се за то створе међународне и унутрашње претпоставке. Државе које учествују у својеврсној окупацији Космета и успостављању лажне државе Косово, свесне су тога и врше системски притисак на власт Републике Србије да се, прихватањем независности тзв. Косова, укине право будућим поколењима да успоставе суверенитет и уставно-правни поредак на целој територији. Косово је национално питање првог реда и ниједна генерација, нити било која власт, нема право да се, у име народа, њега одрекне.
Кроз неолиберални концепт привреде и пљачкашку приватизацију, народ је постао сиромашан, а ЕУ, стране банке, ММФ и Светска банка суштински разарају државне институције и стварају повољне услове за експлоатацију природних богатстава и људских потенцијала. Зато се слободно може рећи да се, као народ и држава, налазимо у некој врсти неоколонијалног положаја. Све створене вредност и капитал извозе се у иностранство. Ако је за утеху, у таквој ситуацији су и друге мале, па и средње развијене државе. Мале државе остају без реалне моћи, као „формалнеˮ државе без услова да функционишу у складу са националним интересима. Како другачије објаснити продају рудника, воде, електроенергетског система, државних телекомуникација и пољопривредног земљишта, а цео тај процес се од стране политичке елите приказује као напредак и развој. Запад је, у последњих шеснаест година, кроз банкарски систем и приватизацију, из Србије извукао преко педесет милијарди евра профита. Заузврат дају се кредити под неповољним условима као помоћ, која се медијски рекламира у јавности и необјективно приказује. У суштини, осиромашује се народ и држава, уз стални пораст јавног дуга и задужености државе. Када се томе дода преко сто милијарди евра штете нанете агресијом НАТО-а на СР Југославију и уложени новац у високообразовани кадар који је из социјалних разлога напустио земљу, онда долазимо до поражавајућих резултата, који су скоро ненадокнадиви.
Далеко повољнији кредити и подстицаји развоја долазе данас изван ЕУ. Поред Русије, кинеске инвестиције имају велики значај за Србију на њеном путу смањења економске зависности од Запада. САД и ЕУ покушавају да праве различите препреке инвестицијама из Русије и Кине, из политичких разлога и својих прикривених намера да владају урушеним државама. У том смислу је усмерено деловање Међународног монетарног фонда и Светске банке. Последице комунизма једва смо преживели, а лажно европејство би нас коначно дотукло као народ и понизило у сваком смислу, па и удаљило од Русије, која је била једини безусловни савезник и заштитник српских националних интереса кроз историју, па и у последње време када је реч о борби за Косово и Метохију и Републику Српску. Чак и после два светска рата, прави се стратегија за нови велики рат на простору Европе и Азије (Евроазије), што је скоро невероватно очекивати. Разум упућује на закључак да је за очекивати да Немачка неће себи дозволити да по трећи пут учествује у некаквом пројектованом рату против Русије. Тај трећи поход на Русију био би за Немачку катастрофалан. Поновно ангажовање Немачке у оквиру НАТО операција и њена водећа улога у оквиру ЕУ, говоре у прилог постојања тежњи у делу политичке елите, да се хегемонистички циљеви на истоку могу остварити на неоколонијалан начин, примерено новим методама и средствима, коришћењем првенствено економске, привредне и технолошке моћи.
Хитност прикључивања бивших социјалистичких земаља у НАТО савез подстиче се свим средствима из САД-а, јер је њихов стратешки циљ, који нема цену, да се стигне са војним снагама пред границу Русије без „неутралних и проруских државаˮ иза линије сукоба, како би се, у најпогоднијем тренутку уз претњу силом, што безболније поделила Русија на азијски, европски и сибирски део. Том стратегијом, САД и НАТО са обе стране линије поделе на простору бивших чланица Варшавског уговора или СССР-а гомилају војне ефективе, тако да би и у том пројектованом „европском ратуˮ, страдали највише словенски народи. Неке од тих држава су слепи савезници САД-а у реализацији њихових интереса. Пре свега, тако се постављају режими балтичких држава, Пољске, Украјине, Румуније и Грузије. Председнички избори у Бугарској потврдили су да народ не жели да буде талац нечијих страних националних интереса и да жели сарадњу са Русијом и решавање економских и социјалних проблема.
Политичарима балтичких држава, Пољске, Украјине, Грузије, Румуније, Бугарске, Црне Горе, Хрватске и представника хрватског и муслиманског народа у Босни и Херцеговини, као да није јасно да на тај начин постају мете за Русију јер ће давати своје снаге, територију и логистику за НАТО трупе, које све више личе на Хитлерову солдатеску у походу на исток. Чешка, Молдавија и Мађарска испољавају сву националну трезвеност да не учествују у том процесу изградње кохезије непријатељства према руском народу. Сигурно је да народ у овим државама не подржава милитаризацију њихове територије и стављање на услугу НАТО пакту за нове ратне походе.
БАЛКАН – НЕДОВРШЕН ПОСАО ЗА НАТО
У првој половини 2015. године били су приметни напори појединих држава чланица НАТО-а да Балкан, пре свега тзв. Западни Балкан, врате на дневни ред политичких консултација на највишем нивоу. Најзначајнија од њих је иницијатива држава чланица НАТО-а које се граниче са државама Западног Балкана, предвођене Мађарском, да се преиспита политика Алијансе према том региону. Тако је, крајем априла 2015. године, израђен иницијални документ, где се Западни Балкан представља као „недовршен посаоˮ који има потенцијал да поново постане озбиљна безбедносна претња за НАТО и његове чланице. У документу је наглашено да актуелни безбедносни изазови на источним и јужним границама Алијансе негативно утичу и на целокупну безбедносну ситуацију на тзв. Западном Балкану, што се огледа у порасту опасности од исламског екстремизма и утицаја Руске Федерације на поједине државе Западног Балкана.
НАТО, у складу са америчким, немачким и британским националним интересима на Балкану настоји да српски народ територијално, државотворно, духовно, национално и верски дезинтегрише. У том науму доста је урађено: (1) Одвојена је Црна Гора у којој су угрожена права српског народа, а на то се власт у Србији не обазире нити настоји да на било који начин заштити Србе и њихова елементарна права језика, вере, нације; (2) У знатној мери Запад је извршио одвајање Косова и Метохије од Србије и кроз Бриселске преговоре и доношење различитих докумената то и формализује без адекватног отпора власти у Србији, која прећутно или „жмурећиˮ не реагује зарад условљавања Запада и тзв. европских интеграција; (3) Права српског народа у Хрватској су угрожена, оних који живе у њој, а посебно повратника или прогнаних; и (4) Спроводе се различите специјалне операције како би се разбила Република Српска, поништили атрибути њене државности и створиле претпоставке за све јачу унитаризацију БиХ, како би као таква убрзано била укључена у евроатлантске структуре. На тај начин, српски народ би био елиминисан као значајан фактор на Балкану, а Србија уцењена да настави процес интеграција у ЕУ, а потом и у НАТО. Такав сценарио, српски народ већински не жели и сигурно ће му се супротставити.
Црна Гора, по проценама НАТО, представља добар пример прогреса на путу ка чланству у за релативно кратко време. Свесну су да марионетски режим у Црној Гори, у суштини, манипулише вољом народа и доноси одлуке супротно већинском расположењу. Приступање Црне Горе НАТО-у, између осталог, цела јадранска обала била би територија НАТО-а, са изузетком појаса дужине 20 км који припада Босни и Херцеговини. Септембра 2015. године, САД су исказале подршку Црној Гори за чланство у НАТО-у. Према званичним ставовима Руске Федерације, чланство Црне Горе у НАТО-у представља ударац европској безбедности, као и односима између Руске Федерације и НАТО-а. Руска Дума усвојила је изјаву, новембра 2015. године, којом се успротивила уласку Црне Горе у НАТО, упозоравајући да то може имати негативне последице у сфери туризма, инвестиција и економске сарадње. Том изјавом, Дума се обратила посланицима Скупштине Црне Горе, парламентима држава чланица НАТО-а и посланицима Парламентарне скупштине ОЕБС-а. У изјави је наведено да увлачење нових држава у војне савезе, посебно против воље њихових грађана, представља политички инструмент из доба биполарности света.
Према многим оценама, противљење Руске Федерације уласку Црне Горе у НАТО било је контрапродуктивно, јер стратези Запада, пре свега САД-а и даље живе у новом Хладном рату и предузели су све да власт у тој држави, која је огрезла у криминалу, приволи на хитан поступак пријема у чланство. То је урађено у функцији смањења и постепеног елиминисања руског присуства у Црној Гори, иако је Руска Федерација уложила већ огромна финансијска средства у процесу приватизације у куповине непокретности.
Када је у питању Босна и Херцеговина, НАТО истиче неопходност европских интеграција, јер „…једино ЕУ може одржати целовитост те државеˮ, док изградња одбрамбеног сектора треба да буде подржана од стране НАТО-а. Посебно се инсистира на очувању БиХ као унитарне државе и потреби спречавања даље дезинтеграције земље, кроз процес европских и евроатлантских интеграција.
Србија се, у штабним структурама НАТО-а, представља као фактор који може имати улогу стабилизатора или дестабилизатора читавог региона, с обзиром на историјски утицај Београда на све остале државе тзв. Западног Балкана. Република Српска је представљена као простор где Русија има највећи утицај и моћ, што представља главни изазов да се обезбеди западна оријентација Београда и убрза пут Србије ка европским и евроатлантским интеграцијама.
НАТО сматра да треба да задржи незамењиву улогу на простору лажне државе Косово, у политичком и у безбедносном смислу. Зато континуирано раде на формирању, опремању и обуци „Косовских снага безбедностиˮ и ангажовању КФОР-а на пацификацији српских средина на Космету, посебно на северу, који је под притиском власти Србије, на силу гурнут под ингеренцију тзв. косовских власти. Главни допринос у виду помоћи и подршке лажној држави Косово, САД су дале у образовању и обуци официра и подофицира, као и у другим областима сарадње у процесу формирања „Оружаних снага Косоваˮ. Србија је давно требало да прекине сарадњу са НАТО-ом, све док се не прекине тај процес који је у функцији отцепљења тзв. Косова од Србије.
Када је у питању Република Србија, може се закључити да се наведене препоруке већ покушавају имплементирати у пракси, о чему говори неколико посета високих званичника НАТО-а Београду. Алијанса и даље ради на изналажењу начина за продубљавање политичке и практичне сарадње са Србијом. Међутим, у народу не постоји позитиван однос према било каквој тешњој сарадњи са НАТО-ом, првенствено због агресије 1999. године, отимања и окупације КиМ, а потом и подршке и проглашења лажне државе Косово.
Колико су силе Запада стале на страну албанског фактора на КиМ, толико се здушно боре да угуше сваки атрибут државности Републике Српске и потпомогну унитаризацију БиХ, под плаштом европских или евроатлантских интеграција. Управо су државе које воде те интеграције угрозиле виталне националне интересе српског народа у Србији, Црној Гори и Републици Српској. Дезинтеграцијом српског простора и српског националног бића, Запад жели да осигура своје залеђе и даљи поход на Исток.
Судбина српског народа кроз историју у том смислу је иста, јер је свака агресивна империја имала такав однос према српском народу. Срби припадају групи народа који слободу цене више од живота под окупацијом. Сигурно је да се српски народ не слаже са постојећим стањем и не одобрава урушавање његових виталних националних интереса. Примерено развоју ситуације у свету и региону, стратегија очувања и опстанка српског народа треба да почива управо на интеграцији, братству и заједништву на српском етничком простору, уз помоћ пријатељских народа и држава. Избор је, у суштини, једноставан, не смемо и не можемо бити на страни оних који повлаче нове линије поделе у Европи и изазивају ратове и кризе.
ЗАКЉУЧАК
Након распада СССР-а и распуштања Варшавског уговора, Русија је била све мање утицајна у међународним односима и бавила се унутрашњим проблемима. У таквој ситуацији, дуже време су све кључне одлуке у свету, Европи и на Балкану доношене у складу с интересима САД-а, а спровођене преко НАТО-а и ЕУ. Погубност таквих одлука деведестих година највише је осетио српски народ. Након опоравка и ревитализације привреде и сектора безбедности, Русија је у последњих десет година успела да се врати на међународну позорницу и да све значајније утиче на креирање међународних односа. На сличан начин и Кина позитивно утиче на спречавање процеса насилне глобализације.
Свет је већ постао мултиполаран и сведоци смо да се померају интереси великих сила и врши подешавање и усаглашавање зона утицаја. У том процесу, нажалост, највише страдају мали народи и државе, поготово ако нису у стању да на прави начин штите своје националне интересе. Позиционирање интереса великих сила данас се најочигледније види на простору Балтика, Украјине, Балкана и Блиског истока. Заоштреност и сукобљеност интереса великих сила иде до те мере да се моделују насилне смене власти и активирају замрзнути конфликти, уз јачање верског и националног екстремизма. У том процесу, Србија и српски народ у целини имаће велике безбедносне изазове и претње да заштите виталне националне интересе.
Европа је била гробница многих империја, царстава, савеза и вероватно ће бити иста ситуација и са НАТО пактом, организацијом која је нанела човечанству велике штете, неправде и разарања. НАТО је преживео Хладни рат, али ће вероватно доћи до распуштања те организације која је изразито офанзивног карактера и уместо мира и стабилности доноси кризу, вероватно и рат, као и страдање у срце Европе.
Кроз историју ратова Балкан је био посебно карактеристичан простор по нарастању противречности, супротстављености интереса, проналажењу повода за распламсавање ратова са трагичним последицама. Данас су ствари доста сличне јер се замрзнути конфликти на Балкану могу покренути у функцији угрожавања српских националних интереса кроз Трећи балкански рат. Нико не зна у шта би се тај рат могао претворити, јер првенствено Русија, Кина, па и друге државе слободног света, не би дозволиле да поново САД и њени јастребови у оквиру НАТО, тероришу српски народ.
ЛИТЕРАТУРА
Аврамов, С., Безбедност у 21. веку, Научна изграђеност и чиниоци војне стратегије, Зборник радова СИМВОН 2001.
Bacevich, A., J., Policing Utopia. The Military Imperatives of Globalization. The National Interest, Summer, 1995.
Morgenthaus, Hans J., Politic among Nations: The struggle for Power and Peace, New York, 1948.
Ковач, М., Стојковић, Д., Стратегијско планирање одбране, Одбрана, Београд, 2009.
Ковач М., Поткоњак-Лукић Б., Николић С., Примена норме „одговорност за заштитуˮ, Војно дело, зима 2012.
Ковач М., Поповић М., Европска енергетска безбедност, Војно дело, зима 2013.
Кисинџер, Х., Дипломатија II, Верзал прес, Београд, 1999.
Кнежевић Милош, Геополитичко окружење СФРЈ, Геополитичка стварност Срба, округли стол, Институт за геополитичке студије, Београд 1997.
Нај, Џозеф С., Будућност моћи, Архипелаг, Београд, 2012.
The Historical Experience of the Neutral and Non-aligned States in the CSCE , Vienna, 22/23 February 2007, The Historical Experience of the Neutral and Non_PHP_report_001.pdf
Стојановић, Ђ., Ђурић, Ж., Анатомија савремене државе, Есе3логе д.о.о. Београд, 2012.
The Military Balance 2012, The International Institute for Strategic Studies, London, 2012.
Thucudides, History of Poloponesian War, Penguin, New York, 1972.
Вишњић, Д., Научна изграђеност теорије стратегије (докторска дисертација), Војна академија, Београд, 2003.
Кристофер Кокер, Сумрак Запада, Досије, Београд, 2006.
Pashkov Mykhaylo, Swedish Security Model: Peace-Loving, Well-Armed Neutrality, National Security & Defence, Razumkov Centre, No.1, 2009.
Pavithran K. S., Non Alignment аnd Post–Cold War International System: Problems And Perspectives, IJSAS 1(1) 2008, Society for South Asian Studies, Pondicherry University.
The European Non-Allied States, NATO and the ESDP, the 46th Annual ISA Convention at the Hilton Hawaiian Village, Honolulu, Hawaii, 1st-5th March 2005, isa05_proceeding_71184.PDF
http://www.kmnovine.com/2016/01/ernst.html
http://srbin.info/tag/%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82-%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%85%D0%B5%D0%BB/
http://www.nspm.rs/hronika/ernest-rajhel-treba-stvoriti-mehanizme-efektivne-kontrole-suvereniteta-kosova-i-na-severu-zemlje.html
http://www.kmnovine.com/2016/01/ernst.html
http://srbin.info/tag/%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82-%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%85%D0%B5%D0%BB/
http://www.sr.wikipedia.org/
http://www.nspm.rs/hronika/ernest-rajhel-treba-stvoriti-mehanizme-efektivne-kontrole-suvereniteta-kosova-i-na-severu-zemlje.html
1Малишевски, Николај, „Уједињена фашистичка Европаˮ, Нови Стандард, 9. мај 2012.
2 Подаци о овим елементима међуевропске сарадње током Другог светског рата могу се наћи по зборницима, енциклопедијама, монографијама, мемоарима, студијама, популарним брошурама и књигама приступачним не само војним историчарима или политиколозима. Бројчани подаци добијени су упоређивањем немачких података (Лотара фон Грелена /Lothar von Greelen/ и Феликса Штајнера /Felix Steiner), те англосаксонских (Џорџа Стајна /George Stein/) и француских (Франсоа Дипра /Francois Duprat/), Види шире: Исто, Нови Стандард. 9. мај 2012.
3 Делови из говора премијера Владе Мађарске, Интермагазин, 23. март 2016.
4 Џозеф С. Нај, Будућност моћи, Архипелаг, Београд, 2012., стр.7.
5 Делови из говора премијера Владе Мађарске, Интермагазин, 23. март 2016.
6 Блиц, 23.06.2016.
7 http://www.kmnovine.com/2016/01/ernst.html
