После Брегзита европски и амерички лидери требало би да направе нови план за Европу.

После Брегзита европски и амерички лидери требало би да направе нови план за Европу.

„Кад је пао Берлински зид, срушио се на Југославију“. Тако је говорио Харис Силајџић, некадашњи члан председништва Босне и Херцеговине описујући како су догађаји у Европи покренули насиље на Балкану. Можда мање насилне, али и даље су опасне последице Брегзита које прете да поремете односе у овом немирном региону.

Излазак Уједињеног Краљевства из ЕУ удаљиће регион од чланства у ЕУ, јер су показане дисфункционалност Брисела и потреба да се ЕУ реформише. Националисти у Франуској, Холандији и другим земљама ЕУ позивају на одржавање рефенредума, а све то умањује вољу балканских држава да проведу демократске промене, посебно ако на крају не буде ЕУ у коју би се могли учланити. А без веродостојног европског пута, пут балканских влада ка политичком прогресу могао би се успорити. На крају, Брегзит би могао да ојача аутократе, који већ кокетирају са најгорим инстинктима балканских дубоко подељених, крхких и сиромашних друштава.

Док се Брисел опоравља од шока изазваног британским референдумом, немачка канцеларка Ангела Меркел, de facto лидер Европе, мора да се ухвати у коштац са историјским изазовом вођења континента у вероватно најтмурнијим послератним временима. Планови за проширење полако губе на замаху због високог нивоа корупције у региону.

Тамошње политичке елите користе националистичку реторику и изнова отварају неисцељене послератне ране како би скренуле пажњу са оптужби за корупцију. Њима се не жури да уведу земље у ЕУ јер би то значило пораст владавине права, као и ефикасности и независности правосуђа, у складу са правилима о приступању ЕУ.

ПРЕДЛОГ: ПРИМИТЕ ИЗБЕГЛИЦЕ И УЛАЗИТЕ У ЕУ

Јасан план за Балкан неће само ојачати ЕУ већ ће и Меркеловој и њеним колегама из Брисела омогућити да смање растуће незадовољство – како у Уједињеном Краљевству тако и на остатку континента – поводом мигрантске кризе. Стотине хиљада миграната стигло је у континенталну Европу балканском рутом из Грчке.

Будући да се крхки и контроверзни споразум са Турском – који у суштини екстернализује проблем сиријских избеглица уместо да га решава – све мање поштује, једина шанса за имплементацију заједничке европске миграционе стратегије је усмеравање југоисточног крила континента на европски пут. На пример, ако се Балкан интегрише у ЕУ, Брисел би могао да помогне да се изграде привремена уточишта за сиријске избеглице, чији смештај на Балкану би олакшао процес њихове регистрације и обраде.

Штавише, неспособност да се стабилизује Балкан само ће погоршати мигрантску кризу. Грађани региона који тамо не виде будућност просто ће се упутити ка северу. То је већ почело да се догађа. Десетине хиљада Косовара раније ове године упутило се углавном ка Мађарској и Немачкој у настојању да побегну од корумпиране владе и урушавајуће економије.

Иако критичари политике проширења ЕУ указују на дуготрајни „замор од проширења“ у покушају да објасне због чега се неке државе двоуме поводом европског пута, истина је да Европа – од Балтика до Балкана и од Иберије до Скандинавије – пати од много заморнијег и опаснијег стања – замора од криза. Још увек траје и развија се мигрантска криза, а ту су и украјински грађански рат и криза евра. Европа једноставно себи не може да приушти још једну катаклизму. А управо Балкан би могао да се укључи у драму.

МАКЕДОНИЈА: ПРЕТЊА МЕЂУЕТНИЧКОГ КОНФЛИКТА

У Македонији исте снаге које су готово увукле земљу у рат и потенцијални распад пре 15 година данас су поново ту. Захваљујући грчком вету на македонско чланство у ЕУ и НАТО, политички развој земље суштински је доспео у ћорсокак. Премијер Никола Груевски хтео је да се додвори шовинистима покретањем пројекта који је назвао „препородом нације“. Ради се о позивању на антички идентитет Македоније, које не само да је одбацила албанска мањина већ је створило и дубоке поделе међу самим Македонцима.

Режим обележава противнике као издајнике и стране плаћенике. Такође је присутна и унутрашња подела око дугогогодишњег спора са Грчком у вези са именом земље – Републике Македоније. Атина оптужује Македонце да су украли име епске грчке провинције. Неки Македонци су спремни на промену имена, док се други чврсто противе.

Поред свега тога, влада се обрушила и на медије, процесуира политичке противнике и преузима управљање државним институцијама постављањем партијских службеника на кључне позиције у судству и тужилаштву. Недавно су процурели снимци који откривају корупцију виших владиних функционера, што је Груевског натерало да поднесе одставку у складу са споразумом који је, уз посредство ЕУ, постигао са опозицијом.

Али до сада он и његове партијске колеге, међу које спада и председник државе, нису пристајали да проведу одредбу уговора која позива на одржавање слободних и праведних избора и прихватање овлашћења кабинета специјалног тужиоца, који би, по споразуму, требаоло да буде судски орган надлежан за процесуирање кривичних дела доказаних процурелим снимцима. Миграциона криза добродошла је Груевском, јер је, у време кризе која тресе цео континент, дала повод провладиним медијима да окриве ЕУ за игнорисање Македоније. У исто време, Груевски је подстицао страх од могуће исламизације земље, која има велику муслиманску популацију.

Постоји озбиљан потенцијал да се унутрашња македонска криза развије у међуетнички конфликт. Стварање јасног временског оквира за чланство Македоније у ЕУ и уклањање површних препрека (као што су грчки и бугарски приговори због имена Македонија) могли би да дају неопходни подстицај за реформски процес и ублаже неке од унутрашњих раскола на питању будућности земље.

КОСОВО: БЕЗ ЕВРОПСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ СЛЕДИ СЛОМ

Косово је још једна земља којој је очајнички потребна шаргарепа европских интеграција да натера њене лидере на провођење тешких али неопходних реформи. Баш као и Македонија, Косово је суочено са унутрашњим етничким поделама. Срби контролишу север, а Албанци југ иако и у том региону још увек има мањих заједница Срба, који нелагодно живе у својим раштрканим енклавама. ЕУ је посредовала у договору који је Србима омогућио већи степен аутономије, али је то изазвало жестоко противљење радикалних албанских националиста.

Опозициони лидери су раније ове године бацали сузавац у парламенту, чак и током заседања на којима је биран нови председник земље. Док сукоби трају, цветају незапосленост и корупција. Не изненађује што су многи разочарани Албанци једноставно све напустили и отишли у земље ЕУ. Али без јасне европске перспективе криза ће се продубити, што опет отвара простор за сукобе у будућности.

БИХ: ДОДИК ЈЕ ПРОБЛЕМ

На крају, Босна и Херцеговина је искусила неке од најбруталнијих конфликата у региону. Након њих су Лондон и Берлин напорно радили да поправе штету, покрећући нове социо-економске реформе и уводећи земљу у најконструктивнији период у деценији. На пример, влада Федерације Босне и Херцеговине почела је да реформише сектор јавних финансија како би смањила дефицит и повећала јавне приходе.

Иако у транзиционом периоду, влада је до сада стабилизовала буџет, подигла краткорочну и дугорочну уштећевину за 534 милиона долара и смањила јавни дуг за 1,4 одсто. Обично подељене, елите у земљи такође су усвојиле нови закон о раду и државном сектору, али тек им предстоји да направе промене на другим пољима, као што су корупција и полицијска заштита, које настављају да притискају економију земље, изазвавши масовне нереде пре две године.

Поврх тога, Босна је суочена са оштрим поделама између Срба, Бошњака муслимана и Хрвата, а неке од млађих грађана Исламска држава – позната као ISIS – намамила је у Сирију. Брегзит је погоршао ове проблеме, будући да, ако Уједињено Краљевство напусти Унију, више неће бити присутно на заседањима ЕУ. То би могло довести до престанка финансијске подршке коју пружа преко своје амбасаде у Сарајеву, што ће зависити од тога који став ће Лондон званично заузети пошто изабере нову владу, која можда неће промовисати и охрабривати интеграцију Балкана у ЕУ.

У међувремену, Милорад Додик, непредвидиви председник српског енитета, Републике Српске, одбио је да подржи Уговор о стабилизацији и придруживању земље Ебропској унији. Овај споразум је окосница за даљи процес европских интеграција. Он тврди да ће споразум пољопривредном сектору Републике Српске нанети штету од 56 милиона долара.

Али у стварности Додиково одбијање да сарађује у процесу европских интеграција више је повезано са чињеницом да би уступање овлашћења Бриселу да преуреди земљу могло да га натера да прихвати неке реалности које би волео да игнорише. На пример, недавно објављени резултати пописа из 2013. указују на могући раст бошњачке популације. Поврх свега тога, Додик наставља да флертује са Москвом, као и са идејом српске независности, која би гарантовано довела до обнављања сукоба.

Иако је Балкан био место најпогубнијих неуспеха ЕУ, Брисел је почео да користи своје полуге – конкретно чланство у Унији – да подстакне подељене лидере у земљи на неопходне компримисе. Брегзит прети да поништи плодове тих процеса. У овим тренуцима шока и неверице европски лидери, а вероватно и они у Вашингтону, требало би да направе нови план за Европу. Проширење Уније коначним пружањем руке Балкану било би добар почетак.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Извор: standard.rs

Ознаке: анализа, Балкан, Брегзит, запад