Pročitaj mi članakU mojoj nedavno objavljenoj studiji “Kako američki mediji služe kao prenosnik za biranje ratova”, istražuju se tri povezana fenomena:
У мојој недавно објављеној студији “Како амерички медији служе као преносник за бирање ратова”, истражују се три повезана феномена:
1) Понашање мејнстрим медија у Сједињеним државама, као одбора за пропаганду владине политике, када се ради о започињању ратова који немају везе са америчком националном одбраном;
2) Како се медији односе према ономе што се зове Дубока држава или Олигархија – стална влада, овде, у Сједињеним државама – у многоме другачија од оне формалне, видљиве владе, за коју већина људи зна;
3) Што се тиче изгледа за будућност, да ли је овај систем у опасности и да ли се распада – то би био позитиван развој за Сједињене државе и за цео свет – или ће Дубока држава и њено оружје у виду повезаних медија ризиковати да започну оно што би могао да буде последњи рат у људској историји, само да би сачували моћ, привилегије и богатство.
Бивши дипломата Сједињених држава, службеник у Сенату и специјалиста за међународне односе, владине послове и законодавну политику, Џејмс Џорџ Џатрас (James George Jatras) анализира америчке медије као средство пропаганде владине политике и објашњава агресивни тон модерног мејнстрим новинарства при покривању војних сукоба.
Почнимо од првог дела, од понашања медија. Свако ко је, током последњих 25 година, а можда и дуже обраћао пажњу, упознат је са неком од методологија путем којих главни амерички медији, да тако кажем, воду носе владиној политици у вези са ратом и миром. Помислите, на пример, на недавни напад на хуманитарни конвој у Сирији или на такозваног „Дечака из Алепа“ од пре неколико недеља.
Када се нешто догоди негде у свету, амерички и други западни званичници одмах, у року од само неколико минута, оптужују – и шта се догодило и ко је за то крив – на основу мало или нимало чињеница, само на основу тврдњи. Ту причу, онда, истог тренутка, широм света, преносе сви главни престижни медији, сви извештаји су исти и на исти начин желе да прикаче кривицу ономе ко је одређен као мета. Тек након свега овога, може се догодити да људи пону да се питају и да питају – шта се тамо стварно догодило? Да ли је прича истинита? Које су чињенице?
Међутим, до тада је прича већ отишла, а медији више нису заинтересовани. Свако довођење у питање приче која је пренета, заврши на задњим страницама, ако се уопште негде и појави. Видели смо то у Босни, на Косову, током Заливског рата, и тако даље. Ово је само једна од многих методологија, које су детаљно описане у студији о томе како медији служе као преносник који, једноставно, јавности продаје про-ратну причу, посебно овде у Сједињеним државама.
Тактике ове врсте добро пролазе због чињенице да већина Американаца мало зна о спољном свету; они су као неко празно бело платно на коме се информације могу насликати. На пример, 2014. године, спроведена је студија о томе колико Американаца може да нађе Украјину на необележеној мапи. Само један од шест анкетираних је успео да, уопште, нађе део света где се Украјина налази. Неки су мислили да је усред Атлантског океана, а неки да је усред Сједињених држава. Занимљиво је да, што су људи мање знали о Украјини то су, захваљујући медијском наративу, били уверенији да Сједињене државе треба да ураде нешто снажно у Украјини.
Има много аспеката рада медија као преносника. Ова студија покушава да постави различите методологије, а затим их повезује са скривеном владом, у чијој су служби ове методологије.
