Pročitaj mi članakZa rušenje vlasti Aleksandra Vučića postoje samo dva moguća puta. Prvi je da se masovnim demonstracijama na ulicama napravi takva politička kriza da vlast javno uzmakne i pristane na zahteve demonstranata, čime bi jasno pokazala da je izgubila legitimitet nakon čega bi se to samo verifikovalo na nekim izborima koji bi usledili.
Уколико се не иде на масовне демонстрације које подразумевају и могућност сукобљавања са браниоцима режима, једини други могући пут су избори на којима је неопходно имати за један мандат више од власти.
Хајде да у овом случају по страни оставимо могућност неке врсте уличног преврата имајући у виду да је тако нешто тешко унапред планирати. До таквог сценарија води стицај различитих околности, а по правилу је иницијална каписла неки догађај који се деси непланирано.
Тако да хајде да анализирамо потенцијал победе на изборима тј. могућност да опозиција добије за један мандат више од власти.
Да би се ово десило грађани морају да буду мотивисани за изборну трку, а код нас мотив је директно сразмеран томе да људи јасно виде могућност да власт падне. Истраживања јавног мњења говоре о томе да све постојеће партије и коалиције имају подршку од два до четири процента.
Збир подршке свим странкама и њиховим лидерима износи око двадесет посто. Дакле, ова подршка ни изблиза није довољна за победу и сходно томе није ни мотивишућа за људе.
Међутим, у истраживањима се појавила и једна нова политичка снага која је јача од збира свих других опозиционих странака и покрета заједно.
Реч је о неименованом политичком покрету који при томе нема ни лидера. Тај покрет чија је подршка већа од двадесет процената представља резултат грађанских протеста и представља меру незадовољства и решености обичних људи, представника средње класе у Србији, да промене ову накарадну власт.
Главна програмска одредница тог самониклог народног покрета је потреба да се уведе ред и нормалност у српско друштво, а то значи рушење режима Александра Вучића као нулту тачку и услов свих услова.
Дакле, више од двадесет процената људи каже да је против власти, али не види никога кога би подржали од опозиције. Преосталих двадесетак процената опозиционо настројених грађана су опредељени, што значи да је у збиру проценат оних који су за власт и против ње готово изједначен.
Е сада, познато је да за разлику од реалног живота у којем су два и два увек четири у политици то готово никад није случај. Вучић жели да опозиционих два плус два дају у збиру три (или чак мање), а наш циљ мора да буде да у збиру добијемо пет. И ту долазимо до тренутно кључног опозиционог питања које гласи: „У колико колона треба ићи на изборе?!“.
Доминантно расположење међу лидерима парламентарне опозиције је да треба правити програмске колоне (две или три) јер наводно истраживања јавног мњења говоре да патриотски бирачи не би прихватили прозападне и обрнуто.
У реду, могуће да има неки број на тај начин острашћених људи, али хајде да направимо један мисаони експеримент. Иде опозиција у програмским колонама и добије мандат више од власти.
Како ће онда бирачи прихватити владу која би се направила у коалицији те две или три програмски различите коалиције?! Да ли би таква влада онда била издаја воље бирача?!
Да ли је поштеније да се од почетка постави прича да ће власт након пада Вучића морати да буде идеолошки и програмски врло хетерогена јер је то једини начин да до промена уопште и дође?!
Ако је поштеније да се одмах на почетку људима јасно каже каква је ситуација, није ли онда сврсисходније одмах ићи у правцу јединственог опозиционог фронта?! На тај начин би се дао адекватан одговор за оних двадесет и кусур процената опозиционо настројених људи који нису страначки опредељени јер они управо траже јединство.
Још ако би се од почетка усвојио принцип да би прва влада након пада Вучића била без политичара већ да би је чинили само доказани стручњаци који су имали храбрости да се јавно супротставе власти, уверен сам да би то привукло и оне страначки опредељене па и острашћене опозиционе бираче, али и неке апстиненте.
Тиме би се заиста ишло на оно да су два и два на крају у збиру пет. Без јединственог опозиционог фронта добија се и опасност да Вучић сам креира неке од колона па да тако сем стварно опозиционих убаци и неке који њему у овом моменту више одговарају.
Рецимо, да се формира изразито пропутиновска коалиција састављена од сталних гостију емисије Актуелности на ТВ Хепи. Једна таква листа би имала потенцијал да добије значајну подршку оних бирача који су на претходним изборима подржали СПС и странке тзв. патриотске опозиције.
Таквим комбинацијама би Вучић изводио ону своју рачуницу да у опозицији два и два буде три и мање, а до сада се показао као врло успешан у томе.
Хајде да се не лажемо, али ми из опозиције или ћемо наћи модел широког договора или ћемо омогућити власти друго полувреме о којем већ увелико причају.
Стога народ треба прихватити као вођу опозиције, а ми сви други треба да будемо интегратори који сабирају људе јер сада је сваки човек који је спреман да подигне главу злата вредан.
Аутор је инжењер, председник Народног слободарског покрета
