Pročitaj mi članak„Nema veze" što on više nije predsednik SNS, pa ni u tom svojstvu ne bi smeo da vodi kampanju. Naš Ustav zabranjuje šefu države da vrši bilo kakvu drugu funkciju osim one na koju je izabran. Opet, Ustavni sud je 2010. zauzeo poltronsko stanovište (prema tadašnjem predsedniku Tadiću, a Vučić to sada koristi) da pozicija lidera partije nije - gle paradoksa - javna funkcija, pa otuda predsednik republike, koji bi trebalo da oličava državno i nacionalno jedinstvo, može da bude i stranački prvak. No, Vučić iz razloga u koje sada nemamo prostora da ulazimo, to više nije. Po kom osnovu onda i dalje predvodi SNS kampanju?
Бизмарк је једном приликом рекао: „Никада се толико не лаже као током рата, после лова и пред изборе“. Пошто Вучић политику доживљава као вођење вербалног грађанског рата, константан лов на душе бирача, а чето организује изборе како би противнике (ту сврстава не само опозиционе партије већ и, што је ненормално, велики део „неподобног“ народа) одржао у контузованом стању – код нас власт стално ударнички лаже. Стога слободно можемо да кажемо да живимо у „лажократији“ (у комбинацији са „клептократијом“). Није без разлога умишљени српски самодржац прозван Александар Варљиви!
Током избора код нас се од стране режима не лаже више, већ се само обмањује другачије. У регуларним околностима он већу пажњу поклања целокупној популацији, како би што више грађана који не подржавају Вучића били дубински збуњени и деморалисани. Циљ је да када већ не воле „великог вођу“, сматрају да он нема алтернативу утолико што су и сви други јако лоши, те да доследно остану политички апатични. Са том причом се донекле наставља и пред изборе, како се неко од генерално разочараних у политички живот не би ипак одлучио да гласа против режима, али се тежиште ставља на бирачко тело које Вучић сматра мање-више својим.
Током предизборног периода у његовом фокусу су они које је већ донекле хипнотисао. Зато свима који не спадају у ту категорију, његов пропагандни приступ тада делује и бесмисленије него иначе. Није тако! Битни су они којима је порука упућена, а не грађани који критички мисле. Вучићу није од значаја како ће они реаговати у вези са кондензованим предизборним лажима намењеним „присталицама“, важно је да их његово „стадо“ прогута и не поступи другачије на дан „народног изјашњавања“, од онога што очекује „наш“ вук камуфлиран у пастира. А ти људи, већим делом, не прате било које друге медије осим Алекових средстава масовног дезинформисања, па може да им пласира оно што свакоме ко се информише и из других извора, делује буквално сулудо.
Током актуелне кампање у том духу се намеће низ пропагандних конструкција. За ову прилику издвојићу три ствари. Прво: „Сви су против Вучића лично“; „По сваку цену хоће да му науде“; „Једино их спаја и покреће мржња према Александру Вучићу“. Намера је да се заљубљеници у његов лик и дело, макар били донекле разочарани стањем у држави јер их из „морфијумског сна“ буди све интензивније крчање стомака – по старом накарадном принципу „цар је добар али не ваљају они око њега“ – погурају да подрже СНС листу. Тако, без обзира што им много тога није право, они, као, бране свог вољеног лидера од „ала и аждаја“ које су се „окомиле“ на њега „предоброг“ и „препоштеног“.
„Нема везе“ што он више није председник СНС, па ни у том својству не би смео да води кампању. Наш Устав забрањује шефу државе да врши било какву другу функцију осим оне на коју је изабран. Опет, Уставни суд је 2010. заузео полтронско становиште (према тадашњем председнику Тадићу, а Вучић то сада користи) да позиција лидера партије није – гле парадокса – јавна функција, па отуда председник републике, који би требало да оличава државно и национално јединство, може да буде и страначки првак. Но, Вучић из разлога у које сада немамо простора да улазимо, то више није. По ком основу онда и даље предводи СНС кампању? Јасно је по ком, по основу самодржачког отимања свега и свачега. Он је све што жели да буде: премијер, патријарх, шеф партије. Али када је већ тако, и уз то је створен Вучићев фараонски култ, зар није трагикомично када његов пропагандни апарат испољава бес што је изложен нападима? Кога ће опозиција и њој блиски медији примарно да критикују? Ану Брнабић, „доктора“ Малог или Момировића званог „Мона“? Па они су политички небитни; значај им се огледа само у томе што су покорни извршиоци великог мештара преварантске политике!
Друга сада распрострањена режимска прича је: „Опозиција се обједињује само због власти“; „Немају никаква убеђења јер иду заједно и они који заговарају супротно“. Којешта! Па ваљда се политичке странке и формирају да би дошле на власт или на њу утицале. Зашто би иначе постојале? Несумњиво већина њихових предводника, било да се ради о опозицији или власти, на прво место ставља личне интересе а не дубинска идеолошка опредељења. Али јасно је, себе или (понекад) идеала ради, у политику се иде како би се дошло бар до делића власти. Није се ни Вучић 1993. године учланио у СРС како би продавао кестење испред железничке станице већ да се, за почетак, дочепа посланичког места или „брани“ Книн као што то сада „пожртвовано“ ради са Косовом.
Што се тиче обједињавања неистомишљеника у разне коалиције, ту су опозиционе групације много нормалније од Вучићеве екипе. Прозападну коалицију чине странке, шта год ја мислио о њиховим геополитичким опредељењима, које се не разликују много програмски већ лидерски. Углавном су и настале из Демократске странке, њеним сукцесивним поделама (и касније даљим деобама њених деривата) због амбиција и персоналних антагонизама. Тзв. бројне патриотске коалиције и групе – пошто на том делу политичке сцене није било зрелости да се формира јединствени блок или су, што је вероватније, инфилтрирани играчи власти у редовима опозиције, по задатку изазвали сукобе како би уједињење било спречено – такође су идеолошки хомогене. Друго питање је да ли се стварно залажу за оно што проповедају, нпр. одбрану Косова и Метохије, јер неретко посредно сарађују са режимом који гази националне интересе. Али, формално, ни у тзв. патриотским коалицијама идеолошки ништа не штрчи.
Да ли је тако и у вези са Вучићевом групацијом? Ту су до сада били и СПО (због нечега маскиран, ту је и надаље) који се залаже за НАТО интеграције и Карићев покрет који је дуго важио за заговорника пријатељства са, од стране Запада и више од Путина стигматизованим, Лукашенком. И на најновијој листи у чијем средишту је СНС, ствари не стоје битно другачије. На њој су и даље, како се самодефинишу, екстремно проруски „Покрет Социјалиста“ и слична комби странка Ненада Поповића, и, рецимо, на одмереним, али несумњиво чврстим ЕУ позицијама, Социјалдемократска партија. Док је Вучићева „бивша“ странка придружени члан асоцијације мејнстрим десних ЕУ партија (Европска народна партија) и у складу са тим прихвата „неолибералну“ економску политику, пензионерска задруга у власништву породице Кркобабић (Партија уједињених пензионера), номинално је присталица левичарске економске политике. Она, познато је, добро иде уз тенис.
Нема шта, све то је врло „спојиво“. Наравно, не идеолошки – јер у тој сфери делује шизофрено – већ када се ради о тежњи ка власти. Но, да и Алека узмем у заштиту, то није специфичност Србије. И земље са традиционалним демократијама у наше постидеолошко доба, у вези са реченим, неретко су њој сличне. Бедно је и особено нешто друго, то што Вучић и његови пропагандисти, с обзиром да је баш СНС блок најизразитија комбинација свега и свачега, друге агресивно нападају да су се упркос разликама објединили због власти (или чак и да само индиректно сарађују). Али то је Вучић. Није битно колико је неистине у ономе што прича, важно је да опоненте погоди каменом у главу!
Када смо код тога, да поменем и трећу „питу од лажи“ коју сада наш аутократа сервира грађанима. Њена потка је: „Ови што хоће да дођу на власт намеравају да нас врате у прошлост“. Коју прошлост? Ону из деведесетих година? Па ко је тада био на врху државе? СПС у, врло често, неформалној или формалној коалицији са Шешељевим радикалима. Ко је сада на власти? Вучић са својим ЕУ реформисаним радикалским оркестром (СНС) у коалицији са СПС и, између осталог, у неформалном савезом са нереформисаним радикалским огранком (СРС). У питану је стара дружина. Како онда неко други да нас врати у последњу деценију прошлог века? А ако ћемо да причамо о „жутима“ и добу њихове доминације на политичкој сцени, и те како има истине у ономе што се неретко каже као шала: „демократе су остале у ДС-у а жути су отишли у СНС“. Где су Горан Весић или Јелена Триван? Ти некадашњи персонални симболи свега најгорег што се везивало за владавину ДС и екипе, данас су Вучићеве ударне песнице. Из позадине га све мање перфидно, пропорцијално меркању амбасадорског положаја (пре свега у Вашингтону), подржава и њихов колега Драган Шутановац. Да друге „жуте“ више не набрајам, већ да се сви заједно упитамо: „Ко ће онда да нас врати у нпр. 2008?“
Вучић је направио најгору синтезу прошлости. Ту је најцрње из деведесетих али и све најодвратније што се везује за, Алеку Лажљивом толико драгу кованицу, „досманлије“. Зато нам је садашњост таква каква је, и са онима на челу земље који су за то криви, нећемо имати бољу будућност. А када смо већ код прошлости као оријентиру за сутрашњицу, узгред да напоменем: Србија је од 2004. до 2007. имала највећи економски раст у новијој историји. Он се – што не поништава транзиционе муке кроз које је велики део нације пролазио – кретао од 6 до 8 посто годишње (док је код Вучића, према подацима Светске банке, уз енормно задуживање, просечно био око 2,5 одсто, што је горе од већине земаља нашег региона). У поменутом периоду из прошлости, премијер је био Коштуница, који, уз све мане које је имао, спрам Вучића делује као прворазредни носилац привредног и демократског развоја те чувар националних интереса. Наравно, и из његове екипе је владајући колекционар политичког ђубрета узео најгоре, али како се каже: „риба смрди од главе“. Онај ко води тим, даје му кључно обележје!
Сви они који хоће да погледају око себе и мућну главом, лако могу да закључе шта све сада због њега обележава и Србију. Тешко је ту одвратну стварност не опазити, што не значи да уз пропагандно залуђивање народа, кривица не може успешно да се преусмери на жртвене јарце. Свакако, ни то не значи да ове што се нуде као замена за садашњу власт, треба посматрати кроз ружичасте наочаре и поверовати да одишу свежином и квалитетом. Далеко је од тога. Зато никога и не позивам да за њих гласа. Нека свако сам процени да ли то има смисла и ко би евентуално могао да буде најмање лош избор.
С друге стране, апелујем на све који су у фази политичког преиспитивања, а некада су гласали за СНС или неку његову сателитску листу типа „војводиног“ СРС или Дачићевог СПС (чланство те странке је приврженије идеалима него већине других, али лидер им је преварант каквог осим Вучића код нас на политичкој сцени нема) – да то не чине! Немојте да отупите своју оправдану разочараност јер вас режим плаши да су други лидери гори. То је реално немогуће! Можда су многи од њих исто тако „Сатанини помоћници“, али нису толико вешти преваранти као Вучић, па неће моћи да одрже „идеалан“ системски спој зла који је створио! Једном у сто година се на нашим просторима рађа политичка варалица какав је он.
Зато за листе које су отворено и потпуно његове (многе опозиционе су то ипак само делимично) никако не треба гласати! Што Вучићева власт буде порознија, веће су шансе да се, коликогод да је вешт, пре или касније саплете!
Др Паровић јавља: Део опозиције се договорио са Вучићем – намештени 100 % избори!https://t.co/s2GdrwpYLQ
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 28, 2023
