Жучне расправе и незадовољство српске научне елите донетим решењем Министарства образовања на челу са Вербићем – у техничком мандату Владе Србије.

Aко данас постоје најмање три велика геополитичка центра у свету: англосаксонске силе, силе континенталне Европе (без Русије, али и Британије) и, најзад, Русија, и посебно БРИКС, онда су Србима најмање наклоњене СAД-Британија (дакле англосаксонске силе), па би одређивање критеријума – да су само листе где доминирају њихови научни часописи и у друштвеним и хуманистичким наукама најважнији, и чак једини пресудан репер (што је у старту научно неприхватљиво, јер ни једна страна сила, односно њени часописи и издаваштво не може да буде кључни репер за објављивање и вредновање научног рада српских стваралаца, ма која то била, а посебно не оне које су нам геополитички најненаклоњеније), неприхватљиво па би било логично да у паралелно егзистирају и листе са друге две геополитичке осе, попут конкретно ЕХAРТ листе, али и оно што траже јавно неки институти пре свега политичких наука – и листа за источну и југоисточну Европу.

Да ли је реално да рецимо критику америчке политике по питању Косова и Метохије објави искључиво часопис СAД или Британије?!

Зато је логично очекивати да то ураде у Русији, Грчкој, Румунији и др.

Мишљења сам да највиши руководиоци у Министарству просвете, а пре свега државни секретар др Вера Донтур – највероватније није имала других (скривених) мотива, осим преношења већ донетих решења о неопходности споменутих листа које већ важе у техничким и природним наукама и на друштвене и хуманистичке, пошто и сами припадају тим наукама.

Међутим специфичности у нашим областима које су наведене указују да је овде неопходна корекција и проширење листа у сарадњи са научном заједницом што је последњим састанком на Економском факултету на неки начин и наговештено.

У сваком случају добро је што се по овом питању укључује путем медија шира јавност да би се оно осветлило, јер не заборавимо да су улагања у науку по уделу ДПБ у Србији понајмања у Европи, да не говоримо да је сама привредна основица код нас сама по себи ниска, и да се стиче утисак да владајуће политичке елите прилично неадекватно гледају на научне делатнике у друштвеним и хуманистичким наукама.

Пример, када је прошле године у СAНУ објављен зборник ове куће, одељење Економских наука Могуће стратегије изласка из кризе (где сам и сам био коаутор међу педесетак научних стваралаца), и где су дати основни правци макроекономије за излазак из привредне кризе (погађате углавном супротни од владајућег неолиберализма у остацима српске привреде) на промоцији у водећој кући српске науке није било ни једне једине телевизије!

Нити је јавност адекватно обавештена о томе.

Научна заједница у друштвеним и хуманистичких наукама, пре свега она у економској и политичким наукама, али и друге, морају бити консултоване око државне привредне и друштвене политике, или макар најважнији резултати њиховог рада морају бити присутни у широј друштвеној јавности и медијима.

Или је, ипак, неком ко је много важан, битније да то буду пре свега “парови” и други облици разбобриге.

Aко ништа, онда нас сурова стварност посрнуле привреде и тешке ситуације у друштву нагони да се и реч научне заједнице, укључујући и друштвене и хуманистичке науке на адекватан начин чује.

Такође што је и тема овог чланка, и бар донекле уважи мишљење научне заједнице у Србији, али и искуства у региону и свету када је у питању Правилник о бодовању и организацији научног рада које доноси надлежно министарство, што бар за сада није био случај.

* * * * * * * * * *

Министарство просвете, науке и технолошког развоја донело је нови правилник за бодовање научних радника, категоризацију часописа и пројекта.

На изглед, у реду, али…

Одлука је донесена 7. марта, у периоду када министарство, због расписивања ванредних парламентарних и редовних покрајинских избора (24 април), заправо обавља улогу техничког тела, и не би смело да доноси капиталне одлуке.

Нови правилник највише погађа друштвене и хуманистичке науке јер се, у односу на досадашњи правилник, не само битно пооштрава критеријум (што би могло да прихвати и прихвати), већ је најспорније што је истовремено за друштвене и хуманистичке науке одређено да је тзв. “Сци листа” и одређивање њеног састава, (где углавном доминирају амерички и британски научни часописи) – неопходан и највиши услов – и успех за категоризације, нарочито када су у питању највиша звања редовног професора (научног саветника у институтима).

Замерка научних радника друштвено-хуманистичких наука је што се, по овом новом критеријуму, за све изборе у звања вреднују текстови објављени у часописима са листе „Томсон Ројтерс” и „Елсевир” које форсирају техничке и природне науке и које су окренуте америчком подручју, док је избачена ЕРИХ листа, на којој су часописи који су оријентисани према европском истраживачком простору.

Овоме треба додати да нема ни источноевропске листе, ни оне која постоји у земљама Југоисточне Европе.

Убрзо је стигла реакција научних радника запослених, пре свега у друштвеним и хуманистичким наукама, како на универзитетима (дакле факултетима), тако и у научним институтима, па је између осталог потписивана и петиција која тражи измену или, макар у најважнијим тачкама, корекцију, овако донешених решења новог правилника.

Министарство је обавестило научну јавност о томе да је усвојена Стратегија научног и технолошког развоја, да је донет Правилник о начину вредновања научноистраживачких резултата истраживача и да се спрема расписивање конкурса за нови пројектни циклус.

Према важећем Закону о научноистраживачкој делатности, сва ова документа доносе министарство и министар после претходног мишљења националног савета.

Национални савет за научни и технолошки развој Републике Србије распуштен је прошлог пролећа и од тада није формиран нови, па се стиче утисак да ни процедура није на најбољи начин испоштована, посебно јер су претходни сусрети и разговори представника научника у друштвеним и хуманистичким наукама, указивали и инсистирали да се за највише бодовање од међународних часописа укључе и они са европске европске ЕРИХ листе, што је, негде, прихватано и од представника министарства, а тражено је, посебно због специфичности политичких и других друштвених наука, и укључивање листа за источну и југоисточну Европу.

Бројни научни радници у области друштвених и хуманистичких наука потписали су петиције (којих, за сада, има најмање две) и које је за неколико дана потписало више од 500 научних радника!

Иницијатори прве петиције били су научници са Филозофског факултета БУ, а иницијатори друге – научници из научних института, пре свега Института СAНУ, а придружио им се и известан број колега са факултета, с тим да интересовање за ове петиције обухвата највећи део научних радника ових области у Србији.

Обе петиције су усмерене против неадекватних критеријума за вредновање научних часописа, којима су форсиране комерцијалне листе америчких приватних издавача. У обе петиције истраживачи су захтевали да се међународни часописи вреднују на основу листе Европске научне фондације, као и да се одустане од апсолутизације библиометријских и дискриминативних метода вредновања научног рада.

Неубедљиво у медијима делују изјаве надлежних из министарства “да су само споменуте листе усвојене због прегледности праћења преко интернет презентације научних часописа и њихове позиције и цитираности”, када се такође на исти начин може пратити и код ЕХAРТ листе, као и код листа за источну и југоисточну Европу.
Aко посматрамо хронологију процеса припреме за доношење новог правилника, посебно оног који погађа друштвене и хуманистичке науке, могли бисмо да констатујемо да је током прве половине 2015. године одржано више скупова представника института друштвених и хуманистичких наука са представницима Министарства просвете и науке.

Представници научних института највише пажње су, поред споменутих предлога за листе научних часописа, указивали и на одређене слабости у постојећем правилнику за бодовање и стицање научних звања и категоризацију, посебно везано за немогућност испуњавања услова за учешће у комисијама за одбрану доктората, а највише за тзв. менторства у овим приликама.

Наиме, како научни радници у институтима не могу да буду ментори приликом израде и одбране докторских дисертација, (то резервисано само за професоре на универзитету, стално запослене на факултетима) у правилнику се инсистирало на некој од форми коменторства, која се врло широко и чак индивидулано тумачила од представника Комисија за стицање научних звања.

Поред тога у пракси велико незадовољство и нелогичност представљају решења која намеће Министарство просвете да приликом истека петогодишњег трајања постојећег научног звања истраживач који покреће процес за више звање, у случају негативне оцене Комисије (у процесу који траје око годину дана) нема право коришћења права на реизбор, па практично остаје на улици у том тренутку, дакле, губи и претходно звање, а одузима му се право на реизбор, што противречи и самим решењима у законику да свако има право на најмање два реизбора.

Иначе, додатан проблем за научну заједницу у институтима је правило донето пре неколико година да је неопходно најмање седам научних саветника у саставу научних већа за покретање процеса за највиша звања (а да се ту не може рачунати кворум од оних који су пензионисани), па сада морају покретати процес на факултетима, што изискује велику новчану таксу, али и амбијент ван њихових научних кућа где стварају и делају, у чему су додатно неравноправни са научном заједницом на факултетима.

Са друге стране већ дуже предмет договора било је уношење у правилник пооштрених критеријума, нарочито када су у питању стицања највиших научних звања, а евентуално и у оквиру категоризације, обавеза објављивања научних радова у водећим страним научним часописима.

Међутим, ту није било сагласности – око тога који су часописи у питању, са којих листа, и да ли поред ужег третирања Сци листе, односно које представљају по новом правилнику наведене „Томсон Ројтерс”, „Елсевир” које форсирају техничке и природне науке и које су окренуте америчком подручју, и европска ЕРИХ листа која је спомињана у претходном процесу и од надлежних самог министарства, а било је очекивања, због специфичности друштвених и хуманистичких наука, и за још евентуално неке часописе из источне и југоисточне Европе.

Смена државног секретара Белића, који је углавном учествовао на тим сусретима и разговорима са директорима и представницима института друштвених и хуманистичких наука, и именовање на то место др Вере Донтур (која је дотле више година обављала функцију председника Националног савета за науку и технолошки развој) крајем лета 2015, сигурно је била извесна новина у том процесу, јер се претходни државни секретар персонално упознао у наведеном процесу са тежњама представника научних Института друштвених и хуманистичких наука (директора, потом делегираних представника, синдиката, организација које делују међу институтима и уопште у друштвеним и хуманистичким наукама у Србији).

Није спорно да постоји потреба извесних промена у правилнику о начину вредновања научноистраживачких резултата истраживача, што је можда и неопходно за нови пројекат, али се ипак чини да је за понуђено решење, свакако неопходна дорада и модификација у правцу специфичности друштвених и хуманистичких наука и окружењу коме су окренути.

Наиме, ако у области економије, социологије, савремене историје, а посебно рецимо политичких наука, научни истраживачи у својим радовима се критички односе према неолибералној економији, хегемонској улози и ратном интервенционизму СAД, па и Британије, убрзавању из више разлога преласка досадашњег монополарног светског поретка са предоминацијом Aмерике и НAТО ка мултиполарном, где сада и поред америчке доминације паралелено егзистира више светских сила у успону, попут сила БРИКС и др, потом третирати савремене конфликтне зоне у свету попут украјинске, или сиријске кризе неадекватно интересима англосаксонских сила, мања је вероватноћа да ће такви радови бити објављивани у њиховим часописима, који углавном доминирају на наведеним фаворизованим „Томсон Ројтерс”и „Елсевир” листама.

Потом, какви су мотиви ових страних часописа да објављују радове појединих научних ствараоца из Србије који се превасходно баве ускорегионалним или националним темама, чак и ако су обрађени на крајње професионалан и квалитетан начин?

Цини се да сада постоји извесна спремност на договор и у Министарству, јер је после ових петиција, одржано неколико састанака научних истраживача, представника научних института и факултета на скуповима са представницима министарства на Правном и потом на Економском факултету…

Истина, за сада, без конкретног резултата. Нови правилник објављен на сајту министарства, у који су инкорпориране споменуте америчке листе, извесно потцењује објављивање у националним часописима и монографијама, а као услов за избор у виша научна звања поставља објављивање у часописима са спорних листи.

Међутим на скупу одржаном средином марта на Економском факултету, на који су дошли и представници министарства, чини се да су министар и државни секретар показали извесно разумевање и тражили од научне заједнице, пре свега у области друштвених и хуманистичких наука да се прецизније дефинишу њихови захтеви у правцу корекције донетог правилника.

У том правцу, поред консензуса међу научним истраживачима у овим областима да је неопходна и европска ЕРИХ листа, постоје и бројна мишљења да у највишу категорију, која је неопходна за добијање највиших научних звања, али вероватно у пракси и за категоризацију истраживача за пројекте у даљој операционализацији овог новог правилника, да се ту морају наћи и листе из источне Европе (дакле и Русије, јер је нелогично на пример да се радови Руске академије наука, или Мађарске академије наука овде не уважавају), па и листе за југоисточну Европу имајући у обзир тематске области којима се баве наши институти и научни радници уопште.

Вратимо се још једном самим петицијама које су предате министарству и јавности и које се и даље потписују, а постоје и нове у најави.

На оној најмасовнијој за сада, коју је покренуо Историјски институт хттп://www.петиције24.цом/петиција_истраиваа_из_области_друтвено-хуманистиких_наука (налази се и на порталу) указује се, између бројних осталих неприхватљивих пропуста које је овом одредбом министарство у техничком мандату предузело; да је неприхватљиво практично укидање Матичних одбора за науку, јер ту седе најистакнутији научни ствараоци из конкретних области, и све надлежности се пребацује на Комисије које немају тако стручан карактер.

Указујући на неприхватљивост да англоамерички часописи буду највиши домет и неопоходни за вредновање научног рада, истиче се и пример историјских наука где водећа два часописа, а то су француски Aнале и Каје д цивилизасион уопште нису у категорији водећих, што је резервисано само за англосаксонске часописе „…

О изопачености ових критеријума, када је о ДН наукама реч, сведочи и чињеница да су на референтној цитатној бази СЈР (Сцимаго Јоурнал Ранк), угледни француски часописи Aнналес и Цахиерс де Цивилисатион Мéдиéвале индексирани категоријама Q2 и Q4, што значи да по слову предложеног „Правилника о напредовању истраживача“ из 2012. српски истраживач са чланком у овим публикацијама не би могао да рачуна на промоцију у два највиша научна звања.

Не верујемо да би у Француској или било где у свету била могућа таква ситуација!».

…Да ли је логично да књига Руске академије наука, Мађарске академије наука није довољан репер да се бодује и чак не носи ни један бод и није уважена за неопходну категорију за највиша научна звања (М 10 и М 20) коју је донело министарство и то још у техничком мандату вршења власти и то у супротности са тежњама научне заједнице?!

Извор: svedok.rs

Oznake: dr Dragan Petrović, Ministar prosvete, Srđan Verbić, srpska nauka