Реакција на текстове о ставу Русије према унутрашњој политичкој сцени у Србији где се уважени аутори позивају на моје радове.

Увек сам се трудио и трудићу се и даље да избегавам препуцавања која могу бити и манипулативна, и углавном сам се у својим текстовима придржавао неке конструктивне и шире поруке, која не би била спорна са аспекта изнетих чињеница ни за ширу популацију. Са друге стране радујем се могућности стручне и аргументоване дебате јер вероватно услед блокаде медија која је попримила чудовншне размере последњих година у Србији, то је макар мали допринос ширем јавном мњењу за сагледавање чињеница у оквиру што пожељније рационалне расправе.

У том правцу вративши се са свог десетодневног пута по Русији где сам учествовао на међународном научном скупу, а потом држао предавања као гостујући професор на Нижњеновгородском државном универзитету, нисам реаговао на текст мени до сада непознатог г. Срђана Павловића објављеног на порталу ФБ репортера[1](Кога Руси подржавају у Србији – САМО ЧИЊЕНИЦЕ), али имајући у виду озбиљност и репутацију изузетно цењеног професора Слободана Антонића у којем се он позива на овај Павловићев текст, пре свега везано за мене и моје процене ситуације о руској полтиици на нашим просторима одлучио сам да се огласим на ову тему.[2] (Руси и српски избори 2016.).

Драго ми је да професор Антонић кога познајем дуго и имао сам прилике различитим поводима да сарађујем и кога веома ценим, да узима мене и моје извесне осврте на питање руске политике према нашим просторима као релевантан фактор за изношење сопствених процена на дату тему. Захваљујем се најлепше и на изводу из моје стручно-научне биографије везано за питање Русије која је прилично педантно наведена (хајде истине ради недостаје у наводу мојих књига везано директно за Русију последња Енергетска политика Русије, за коју вероватно уважени професор није имао прилике да чује, а споменуо бих да сам поред од њега наведене чињенице да сам докторирао пре једне деценије на тему савремене Русије и прошле године на Филозофском факултету на Историји одбранио докторат у оквиру историјске науке о совјетско-југословенским међуратним односима који свакако спада у теме везано за Русију, а вероватно најважнији рад који сам уопште на ту тему објавио је коауторска књига у издању Руске академије наука[3]– «Россия и Балканы – историческое наследие и современные отношения, в Выстраивая добрососедство, Россия на пространствах Европы, Ассоциация Европейских исследований, Институт Европы, Российской Академии наук, Москва, 2013,).

Но вратимо се на суштину теме, и да кажем да ми се поставка текста и закључци које је изнео професор Антонић у вези руске политике према нашој унутрашњој ситуацији, и вероватно и конкретније везано за изборе у Србији управо одржане, у начелу за мене прихватљива и да се у највећем слажем и са закључцима у вези тога које је професор изнео у свом тексту. Заиста званична Русија је и на овим изборима показала један прилично уздржан став, традиционално се придржавајући своје опште политичке поставке да поштује Србију као пријатељску земљу и да нема обичај да се директно меша у унутрашњополитичку ситуацију, што је за наше читаоце став вредан поштовања, али који свакако, посебно у пракси не показује низ других сила које имају утицај на нашим просторима. То наравно не значи да између редова можемо тражити знаке руске веће или мање наклоности према извесним политичким субјектима у Србији.

Са друге стране морам да кажем да иако ме оба аутора узимају као важан репер у својим атуорским текстовима, правим анализама на ову тему, да ја заправо никада нисам написао текст који се бави овом тематиком, однсоно у предизборно и изборно време. Истина у више својих текстова који су се бавили унутрашњом и предизборном ситуацијом у Србији, ја сам у фрагментима, ту и тамо, у по некој реченици дотицао и ову тему, али то није био ни тематски ни целовит текст, па сам мало збуњен да се узимам као важан репер у овом правцу. Професор Антонић у том правцу проналази те реченице и цитира их на један прецизан и коректан начин, док у случају г. Павловића је нешто други случај.

Г. Павловић, коме не негирам да има солидних делова и приступа у његовом раду,  изгледа како је конципирао текст да је он посвећен да би контрирао мојим ставовима пошто наводи моје ставове у овом правцу као нешто чему је настао читав његов текст, и потом  у наставку доста прецизно наводи низ других текстова са линковима на које се позива. Можда проф. Антонић то није приметио и неки од читалаца, али ја јесам, зашто наиме Павловић наводећи десетину линкова износећи своје тезе различитих текстова на које се позива, наводно полемишући са мојим ставовима, то не чини и кад је у питању наводни мој текст са којим као полемише.

Одговор је по мени тај, да такав мој текст који он наводно овим својим ауторским текстом демантује, или хајде да кажемо полемише и не постоји. Постоји само низ мојих текстова на различите теме, где сам ту и тамо спомињао ову тему, али не ни на један целовит начин и шири осврт, па се можда стиче утисак да онда са мном „полемише“ да би имао потребу да „поентира“. У том правцу нисам ни нашао потребу да реагујем на тај његов текст, али то сада ипак у једном мањем осврту чиним, јер га и Антонић цитира као део неке, ваљда полемике са мојим ставовима по овом питању.

Дакле, пошто се начелно слажем са приступом професора Антонића и закључцима о уздржаној и суптилној, руској политици према унутрашњој политичкој сцени у Србији, где је јасно да руска страна не може, нити је то њен стил да директније подржи неку од опозиционих странака, а да опет се свакако рецимо потписивање стратешког споразума Јединствене Путинове Русије са ДСС у Москви 24 марта може сматрати као важним показатељем, као и уосталом долазак на митинг СНС у Арену Косачова и низ других потеза у кампањи (потписивање стратешког споразума са Драганом Тодоровићем, изјаве и сусрет Рогозина претодно са Шешељем и др), текст Павловића је нешто сасвим друго.

Павловић за стил делом узима сензационализам, па тако посвећује текст као полемику са мном, а да при томе уопште не наводи мој текст о којем је реч, а понављам никада нисам написао текст на ту тему, већ само у оквиру шире анализе унутрашње сцене у предизборној кампањи, сам у по пар реченица, ту и тамо додиривао ту тему. Тако у тексту Након избора[4](ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: Након избора), критикујем по мени делом превазиђен систем регулисан статутом ДСС о организацији инфраструктуре странке, указујући да је то добрим делом узроковало не само и сада знатно слабији резултата на изборима, већ да ова странка од 2000. до сада на сваким следећим изборима бележи слабији резултат и то поткрепио резултатима и процентима.

Вероватно је Павловић сматрао да сам неки репер и име у овој нашој скученој од стране мекоокупационог апарата патриотској јавности, па се износећи своје ставове на тему на коју никада нисам написао целовит текст, позивао на мене да би „поентирао“, мада не искључујем такву могућност да се иза тог имена крије неко близак власти чија је основна мотивација да додатно збуњује од различитих организација и ботова ионако тешко блокирану и измалтретирану јавност патриотске опозиције сведене на неколико портала и пар интернет радија-телевизија, као и на одређене симпатије које за њу постоје у неколико штампаних периодичних медија (Сведок, Геополитика пре свега).

Дакле Павловић који на више места у самом почетку се позива на мене и мој текст са којим полемише, и који потом за сваку изговорену реченицу има линк дакле извор текста на који се позива, а има их више од десет и то прецизно чини, само по питању мог наводног текста, нема тај линк где би читаоци његовог текста могли да провере где сам и шта сам наводно изјавио. То је суштинска, можда и због недостатака искуства, методолошка манипулација због које нисам ни желео да одговарам на овај текст, признаћете врло битна, јер он може мени у наставку приписивати да сам изјавио ово или оно, и да са тиме полемише, што он потом и чини, а да је стављен линк мог (непостојећег) текста на дату тему, видело би се да ја заправо и нисам писао на ту тему, већ дао само пар реченица, те да он полемише заправо са једном конструкцијом, али можда је „важно је да поентира“.

Ако сам ја у том фрагменту навео да је потписивање, а текстове сам писао током кампање, дакле у датом тренутку, дакле да је потписивање стратешког споразума Јединствене Русије, странке Путинове, са ДСС у Москви 24 марта изузетно важан показатељ о наклоности руске политике према једној опозиционој и ванпарламентарној странци, ја нисам рекао да то не значи да ће руска дипломатија показати на овај или онај начин наконост и у наставку кампање према неком другом политичком субјекту у земљи, јер каква је то сила која жели да остане присутна на овим просторима и има упориште у свим деловима српског народа, која би искључиво подржала једну странку, која програмски је вероватно изузетно блиска, можда и најближа (са Дверима) некој руској геополитици овде, али има такву организованост (коју сам као неодговарајућу изазовима критиковао у том свом тексту као главни разлог далеко мањег утицаја и постигнутог резултата од могућег уз наравно блокаду медија, недостатак средстава, роварење власти, и што у будућност се мора поправити ако се жели играти озбиљнија улога на политичкој сцени) да једва прелази цензус.

Изнео сам додуше своје мишљење у том тексту, као и информације до којих сам дошао да је вероватно долазак Косачова више његов индивидуални чин и интерес, имајући у обзир сарадњу коју има са Ненадом Поповићем, али се слажем да је то јако тешко доказати, и да у дипломатији и политици једне земље, а посебно силе каква је Русија има више двосмислених потеза, који се и накнадно могу различито тумачити. Павловић у наставку текста доста натегнуто износи своје ставове да заправо руска политика више симпатише СНС, па тако цитира текст који то заиста у свом наслову и потврђује објављен на Видовдану „…Сергеј Железњак из Јединствене Русије дао подршку СНП-у и СНС-у![5] цитирано из Павловићевог текста..“), али заправо у својој суштини то је далеко од тога, што је донекле разумљиво пошто у предизборној утакмици се низ медија у тзв. патриотској сфери утркивао у давању веће или мање подршке својим фаворитима.

Иако Павловић прилази потом методолошки наизглед темељном приступу, где педантно наводи низ објављених тектова који би требало да поткрепе његове тезе, што је са правом начелно похвалио као приступ и професор Антонић (који ипак попут мене није проверавао исправност овог методолошко приступа реализованог у пракси), у самој пракси чини кардиналну грешку, где изјаву Решетњикова који напада Трећу Србију да манипулише са порталима у Русији фабрикујући неистине о ДСС и Двери, он заправо једностраним цитатом дела реченице производи у сасвим нешто друго. Ево како то презентира Павловић

Неким чудом је следећа вест промакла увек будном Петровићу: РЕШЕТЊИКОВ: Постоје манипулације „руским фактором“ поводом избора у Србији.  Из овог последњег текста, цитираћу само мали део онога што је Решетњиков рекао:
„…у руске медије се пласирају интервјуи некаквих „политичких аналитичара“, који садрженепроверене, а понекад и потпуно лажне информације о фаворитима изборне трке у Србији– Српској радикалној странци (СРС), партији Двери и Демократској странци Србије (ДСС); затим се тај интервју штампа на српском језику и представља као званичан став руског руководства.“[6] (цитирано из Павловићевог текста Кога Руси подржавају у Србији – САМО ЧИЊЕНИЦЕ)

Из овога осенчавањем делова реченице и сугестијом коју даје Павловић (ја сам тај коме се све контрира, а никада нисам написао целовит текст на ову тему, али је важно да сам ја та адреса којој се опонира и „трља нос“) да испада по Павловићу тумачење Решеетњиковог обраћања, да су као ДСС и Двери ти који наводно манипулишу (а то је тешка неистина сваког ко пажљиво прочита цео текст и реакцију Решетњикова, а потом и његовог заменика из РИС Николе Бондарева који објашњава Решетњикову реакцију). Уосталом погледајте и сами, с тим да не верујем да је по овом питању Павловић сигурно и намерно направио грешку, она је могућа због двосмислености реченице коју цитира), али опет се поставља питање зашто није прочитао читав текст и схватио суштински контекст Решетњиковог обраћања на РЕШЕТЊИКОВ: Постоје манипулације „руским фактором“ поводом избора у Србији

• Мала псеудопатриотска партија из Војводине за блаћење других партија патриотске оријентације осмислила је шему: у руске медије се пласирају интервјуи некаквих „политичких аналитичара“, који садрже непроверене, а понекад и потпуно лажне информације о фаворитима изборне трке у Србији – Српској радикалној странци (СРС), партији Двери и Демократској странци Србије (ДСС); затим се тај интервју штампа на српском језику и представља као званичан став руског руководства»

• Леонид Решетњиков

•  

  Колика је овде надам се само несвесна манипулација Павловића, који се позива на изјаву Решетњикова као важан доказ у прилог тобожњој критици ДСС и Двери, а заправо ради се обрнуто, говори и директније појашњење које је дао Никита Бондарев заменик директора, односно Решетњикова из тог истог РИСИ за руске медије„Руси раскринкали” и друге пикантерије српских избора изворно на порталу РИСИ . «посебно треба поменути деловање српских политичких маргиналаца, који паразитирају на патриотској идеологији, пре свега деловање партије „Трећа Србија”. Та патуљаста странка, која на изборима није успела да прикупи више од 0,5% гласова, била је невероватно активна управо када је реч о односу према Русији. Они су смислили следеће „лукавство”: у руским медијима (конкретно је било ангажовано издање „Аргументы и Факты”, затим интернет-портал „Федеральное агентство новостей” и други ресурси) износи се апсолутно субјективна информација по којој се лидер те партије Мирослав Паровић приказује као једини прави пријатељ Русије у Србији, а коалиција ДСС – Двери као агенти ЦИА и светских моћника. Затим се та информација штампа на српском језику и приказује као став руских званичника, виђенијих политиколога и медија блиских лично председнику В. Путину. Аутор већине тих бележака је млади Рус по имену Владимир Зотов, иначе пријатељ лидера „Треће Србије” који се у последње време представља као „политиколог из Београда”. Потпуно је очигледно да је једини циљ и смисао таквих публикација било подривање репутације коалиције Двери – ДСС. Како показују резултати гласачких листића који су досада обрађени, те инсинуације нису помогле самој „Трећој Србији”, али су нанеле озбиљан ударац репутацији покрета „Двери”. Ми не можемо са сигурношћу рећи шта је конкретно био главни мотив онако доследне и злобне медијске кампање против Двери. Можда је то лична освета и обрачун, с обзиром да је Паровић својевремено био члан Двери, али се посвађао са руководством и напустио тај покрет. Можда је у питању најобичније извршавање политичког задатка. Тој ситуацији и њеном негативном утицају на руско-српске односе било је посвећено отворено писмо директора Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) Л. П. Решетњикова, објављено како на сајту РИСИ, тако и на сајту „Руска реч”.

• Нажалост, прикривена злоупотреба руских медија, који се често не разумеју у политичке реалије Србије, настављена је и после публикације тог писма, и штавише, још увек је у току…

Дакле јасно је да је Решетњиков реаговао управо у правцу критике манипулацијама које спроводе различите логистичке групе где он овде спомиње само Трећу Србију, али има их још, које делују у правцу најприземнијег специјалног рата против превасходно листе ДСС-Двери у правцу стварања искривљавања утиска о руској политици према српској политичкој сцени. О томе Бондарев у истом тексту даје сумарну оцену, али прво појашњење са његове стране о наводној подршци званичне Русије коалицији око Вучића:

«..Такође је неопходно узети у обзир да је коалиција око Вучићеве партије знатно мање хомогена него у претходном сазиву Скупштине. Та коалиција, названа „Србија побеђује”, обухвата, између осталих, и недавно формирану Српску народну партију (СНП) на челу са Ненадом Поповићем. Поповић је некада био члан ДСС, годинама је био потпредседник парламента и опумоноћеник за везе са Русијом. Он је живео и студирао у Русији, добро је познат у руским политичким и пословним круговима, и сам за себе у шали каже да је он „рука Москве”. Пред изборе се Поповић заклињао својим бирачима и својим руским пријатељима да ће подржавати Вучића само док се овај држи политике неутралности и јачања односа са Русијом. Уколико се премијер намери да уђе у НАТО, призна независност Косова или да се придружи санкцијама које је Европа увела Русији, Поповић је обећао да ће изаћи из владајуће коалиције…»

Дакле јасно је да из прагматских разлога покушаја утицаја на будућу, заправо овде стару српску власт, Русија користи утицај Поповића да на њу има макар какав такав утицај. Јер ако режим и Вучић суптилно уводе Србију у НАТО као што је био ИПАП споразум, и предају и север Косова Приштини, то неће изазвати симпатије Русије, и логично је да руска страна има више симпатија према патриотској опозицији, али она је ипак опозиција и то се дозирано мора урадити, и задржати какав такав утицај и сарадња и са званичним властима у Београду, а далеко је од било какве, посебно не искрене подршке Вучићу.

Ево суштине руске политике према српским просторима које износи Бондарев.

 «..Ни на једним другим изборима у Србији није тако активно коришћен „руски фактор”. Како се сликовито изразио један руски политиколог, различите политичке странке, укључујући и владујућу СНС, током читаве изборне трке бавиле су се искључиво тиме што су млатиле једна другу Путиновим портретима. Та тврдња није далеко од истине. И владајућа партија и опозиционе странке патриотске оријентације чиниле су све што је било у њиховој моћи како би демонстрирале блискост са Москвом. Став Русије по том питању формулисао је почетком априла потпредседник Државне думе Сергеј Железњак. Он је изјавио да Русија подржава све српске партије које се залажу за јачање односа Србије и Русије – како владајућу, тако и опозиционе странке. У знак те подршке потписани су споразуми о сарадњи између „Јединствене Русије” и низа српских опозиционих патриотских партија, укључујући и коалицију Двери – ДСС. Сличан споразум са владајућом СНС „Јединствена Русија” је потписала још 2012. године. Нажалост, руски званичници, по мом мишљењу, нису увек успели да буду на висини тог мудрог и одмереног става. На пример, пред изборе су Београд званично посетили Константин Косачов и Сергеј Железњак, што су српски бирачи захваљујући локалним медијима протумачили као да Москва пружа недвосмислену подршку владајућој странци, иако су те посете имале садржај који формално нема никакве везе са изборима. Према оценама појединих српских експерата, посете руских политичара могле су донети известан проценат гласова владајућој коалицији захваљујући оној категорији бирача која до последњег тренутка не зна за кога ће конкретно гласати.» цитирано са „Руси раскринкали” и друге пикантерије српских избора оригинал на порталу РИСИ.

Навео бих и то да то што су и Антонић и Павловић цитирали Марка Јакшића  и дали му за право, није ни у каквом контрасту са мојих ствовима, напротив и ја имам сличну запитаност, коју само добрим делом за сада могу да рационализујем и у следећем периоду у једном аналитичком тексту овој теми, покушавам да дам и одговор, али је свакако за упитаност, како то наводи цењени Марко Јакшић понашања руског дипломате на једној прослави на северу Косова где позива присутне да изађу на косовске изборе (да ли је у том весељу и попио више и сл, не знам околности, али свакако да су запажања шира Јакшићева о неким питањима руске политике на овом простору, која су у неким ситуацијама и двосмислена врло значајна.[7] (Посредно је и Марко Јакшић, потпредседник ДСС-а, дао за право Павловићу у тексту „Нису ни Руси безгрешни“.

Он се, наиме, пожалио да Москва и даље подупире Вучића, иако његова влада, очигледно, гура Србију у ЕУ и НАТО. „Јединствена Русија“, вајка се Јакшић, „подржава СНС који ратификује споразум са НАТО-ом. Та подршка је јасно изражена на предизборном скупу СНС у Београдској арени, кроз речи Сергеја Железњака“. Па и Косачов је „без двоумљења подржао СНС јер, забога, не уводи економске санкције Русији“. („..Уопште, пише Јакшић, када је Вучић склопио Бриселски споразум и позвао косовске Србе да изађу на локалне изборе у режији „Републике Косово“, тај апел својски је подупро и шеф руске канцеларије у Приштини, Андреј Шогоров. Шогоров је, на пример, „председнике општина на северу Косова и Метохије лично убеђивао да треба да се кандидују и да изађу на сецесионистичке изборе“, открива Јакшић...“ МАРКО ЈАКШИЋ: Да ли су Руси безгрешни?).

Дакле стратешка сарадња Јединствене Русије са ДСС је потписана у сред садашње изборне кампање, а та иста стратешка сарадња Јединствене Русије са СНС је заправо наслеђе прошлости, из периода 2012 када су тадашњи напредњаци предвођени Томом Николићем заузимали у опозицији сасвим друге ставове око кључних државних и геополитичких питања него што то сада у пракси чини Вучићев СНС.[8] («Павловић замера Петровићу да игнорише „чињеницу да Путинова Јединствена Русија има убедљиво највише потписаних споразума са Вучићевим СНС, а исти број споразума има са ДСС и са Поповићевим СНП“.Руси и српски избори 2016.)

Наравно питајући провокативно Павловић зашто је тада руска страна долазила на митинг опозиционе СНС, а сада то не чини са постојећом опозицијом патриотском (додао бих него само потписује стратешке споразуме сарадње, што је заправо много више, али добро запажање је у добром правцу) је и то, да је тадашња СНС била масовна и добро организована странка,финансијски стабилна (интересантно) а да данашњи ДСС мора, поред квалитетног програма и рекао бих поштених и у државном смислу патриотских политичких ставова, да како зна и уме, а мишљења сам не ради адекватно и нема статут и организацију довољно у том правцу, да буде по масовности и организованости макар приближна снази да би нека сила, па и Русија са којом програмски има доста блискости, могла да заигра отвореније на ту карту.

Толико на ову тему у овом тренутку (кога подржава Русија на унутрашњополитичком плану у Србији), то је стална и провокативна тема која ће се стално јављати као актуелна и у будуће, и где један заокружен, а камоли коначан одговор на њу неће ни моћи да се као упрошћен донесе, јер се на нашим просторима мењају опредељења лидрера странака и њихова политика у неким случајевиам, о чему говори и екстремна разлика у полтиици рецимо СНС у односу на полтитику истре странке када је подписан рецимо стратешки споразум са у Русији владајућом Јединственом Русијом 2012. године, одређене промене у политичком одређењу у СПС и сл. . Јасно је међутим да Русија чији се геополитички интереси далеко више поклапају са српским од било које друге силе, има заправо највише симпатија према оним снагама које се залажу за снажну и демократску, медијски неблокирану земљу, која заступа одбрану својих егзистенцијалних државних интереса и која свакако не иде ка НАТО.

Дакле након свог боравка у Русији, након будућих анализа руске политике посебно имајући у виду Балкан и наше просторе, и након будућих, сада већ чешћих одлазака у Русију где ћу наставити да предајем на Государственом Универзитету у Нижњем Новгороду, као државном универзитету који многи у Русији сврставају одмах иза престоничких – Московских и Санктпетербуршких, са комуникацијама са колегама, али и контактима са преставницима руске дипломатије каквих је било и овом приликом, моћи ћу да дам заокруженију слику даље руске политике према овим просторима. Ипак већ и сада могу да кажем начелно да поред тога што је Русија неспорно најнаклоњенија од великих сила српском фактору, што износим у својим радовима већ готово деценију и по, да се Москва не уплиће директније и не интервенише у унутрашњополитичким односима других земаља, па ни пријатељске Србије, иако то многи на патриотској сцени већ годинама очекују и прижељкују., а посебно не у виду финансирања и помагања појединих политичких странака и организација, што вероватно ради низ других сила, макар индиректно и на заобилазан и прикривен начин на нашој политичкој и друштвеној сцени.

Дакле текст на ту тему никада нисам написао, овде сам само реаговао на два текста која су посвећена тој теми, и оба аутора су сваки на свој начин, мене узели као репер са којим су се у мањој или већој мери полемисали. Захваљујем се професору Антонићу на коректности и ценим његове закључке читаве теме као врло блиске мојим размишљањима у том правцу сада (са садашњим сазнањима која нису коначна, јер увек има чињеница и важних фактора који су непознати посебно око оваквих тема), и са друге стране поздрављам напоре мени до сада непознатог г. Павловића, који ипак је у том правцу направио одређене превиде, али свакако да има квалитета у његовој ретроспективи посматрања теме. У случају постојеће блокаде медија свака анализа и покушај спознаје око важних тема у јавности свакако треба поздравити и ту патриотски портали и остали по утицају и средствима скромни, али по могућности разбијања медијског сумрака важни медији имају изузетну улогу.

УПУТНИЦЕ:

[1] https://facebookreportermonitor.wordpress.com/2016/05/16/%D0%BA%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%98%D1%83-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D1%81/

[2] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/rusi-i-srpski-izbori-2016/

[3] «Россия и Балканы – историческое наследие и современные отношения, в Выстраивая добрососедство, Россия на пространствах Европы,

[4] http://srbin.info/2016/05/03/dr-dragan-petrovic-nakon-izbora/

[5] https://facebookreportermonitor.wordpress.com/2016/05/16/%D0%BA%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%98%D1%83-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D1%81/

[6] https://facebookreportermonitor.wordpress.com/2016/05/16/%D0%BA%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%98%D1%83-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D1%81/

[7] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/rusi-i-srpski-izbori-2016/ цитирам Антонића „Посредно је и Марко Јакшић, потпредседник ДСС-а, дао за право Павловићу у тексту „Нису ни Руси безгрешни“. Он се, наиме, пожалио да Москва и даље подупире Вучића, иако његова влада, очигледно, гура Србију у ЕУ и НАТО. „Јединствена Русија“, вајка се Јакшић, „подржава СНС који ратификује споразум са НАТО-ом. Та подршка је јасно изражена на предизборном скупу СНС у Београдској арени, кроз речи Сергеја Железњака“. Па и Косачов је „без двоумљења подржао СНС јер, забога, не уводи економске санкције Русији“.

Уопште, пише Јакшић, када је Вучић склопио Бриселски споразум и позвао косовске Србе да изађу на локалне изборе у режији „Републике Косово“, тај апел својски је подупро и шеф руске канцеларије у Приштини, Андреј Шогоров. Шогоров је, на пример, „председнике општина на северу Косова и Метохије лично убеђивао да треба да се кандидују и да изађу на сецесионистичке изборе“, открива Јакшић.“

[8] «Павловић замера Петровићу да игнорише „чињеницу да Путинова Јединствена Русија има убедљиво највише потписаних споразума са Вучићевим СНС, а исти број споразума има са ДСС и са Поповићевим СНП“. http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/rusi-i-srpski-izbori-2016/

Извор: Србин.инфо

Ознаке: др Драган Петровић, избори 2016, Леонид РЕШЕТЊИКОВ, Русија, Слободан Антонић, Срђан Павловић, Србија, СРБИН.инфо