Прочитај ми чланакВеља Невоља је брат од тетке Стевану Дојчиновићу и био је хонорарни сарадник КРИК-а. Горан Папић, ухапшени заменик начелника СБПОК-а није брат кума Небојше Стефановића, него кум брата Драгана Ђиласа. Оно дивно биље по Јовањици је садио Мирослав Алексић, потпредседник Народне странке, а заливала га лично Мариника Тепић.
Вулин је ишао тамо да то чупа и спречава криминал. Дијана Хркаловић је сестра од ујака Вука Јеремића и он је запослио у МУП са идејом да тамо прислушкује Вучића. Иначе, Миша Вацић је све време звао Бошка Обрадовића, а Вучић им је случајно упадао у разговор – једно 1500 пута, па је и тако прислушкиван.
Владимир Вулетић је лично подмазивао снајпер на Партизановом стадиону да не зарђа и преслагао пакетиће са дрогом да се не убуђају. Новак Недић, секретар владе за време Вучићевог премијерисања, ни не зна где је Партизанов стадион, а Јањичари.., па јањичари су телохранитељи турских султана.
Славиша Кокеза је на челно место Фудбалског савеза Србије постављен на инсистирање Ђорђа Вукадиновића. Владимир Гајић није адвокат, већ сликар у покушају који је тренутно забављен цртањем мета на челу Александра Вучића. А Пепе ле Твор, прононсирани сексуални манијак, је њихова веза и логистика у иностранству….
Овако отприлике – с малим одушком уметничкој слободи – криминализовани Вучићев режим, тренутно у фази пилета у кучинама, покушава да релативизује страшне афере које их потресају и у којима су главни јунац мангупи из њихових редова. По Скупштини Србије Беливуков клан повезују са опозицијом, а по одурним таблоидима се „откривају“ везе истраживачких новинара с криминалцима о којима, иначе, годинама пишу и раскринкавају их.
Истина, стижу и признања да ова риба смрди од главе и то од стране оних првоосумњичених мангупа унутар система. Тако је Небојша Стефановић, актуелни министар одбране, благоизволео изјавити:
“Нема сумње да је крајњи циљ завере против председника Александра Вучића био насилно преузимање власти и државе. Криминална операција тог обима не би била могућа без подршке некога из врха државе и верујем да ће сви умешани завршити у затвору!” На кога ли је само мислио др Неша, мора да зна нешто више, био је човек толико година министар полиције?
Изгледа да нешто наслућује и дежурни „глас савести“ СНС-а Владимир Ђукановић – он Вучића данима упозорава на гује које је одгојио у недрима – и шаље врло индикативну поруку:
“Браво за сваког ко уме да сагледа колико је погрешио и очито је спреман да се сам пријави полицији. То је за поштовање.“
Тако смо, барем на тренутак, видели напредњаке у римејку онога што се у социјализму звало друштвеном самокритиком.
Да би папазјанија била комплетна у игру је сада, у улози мамца за пројектиле, убачен и министар просвете Бранко Ружић коме је извучена нека фотографија где је он у друштву неког „шкаљарца“. Кад се свему дода оне морбидна некрофилска викенд епизода с мртвим труплима и одсеченим главама, добијамо заокружену слику пропагандног подухвата званог „слуђивање народа у безброј слика“ који има неколико циљева.
Један је да се помешају луди и збуњени и у јавности направи општа пометња како се не би могло разлучити ко је ту негативац, а ко жртва, ко је крао а ко му је то омогућио, ко лаже а ко говори истину и ко је коме радио о глави. Други је трешење „напредњачке горе“ у којем ће новорођени, али и стари мишеви схватити где им је место и да се у кавезу још увек пита мачак. Трећи је прављење смутње у правосуђу којем се, што посредно, што непосредно, не дозвољава да ради свој посао, раздвоји попа и боба и чврстином непобитних доказа и адекватних санкција једног по једног од те багре упућује ка Пожаревцу и Митровици.
Уместо да полиција хапси, тужилаштво подиже оптужнице а судство претреса и пресуђује, партијско-државна мафија их држи по страни и прегруписава се у грозничавом напору да максимално исконтролишу штету. Заинтересоване крупне зверке унутар те хоботнице купују време, преговарају између себе, погађају се и цењкају, мере компромитујући материјал који имају једнипротив других и покушавају да дођу до наједакватнијих жртвених јараца којима би јавности замазали очи, а себи осигурали и слободу и послове до следеће поделе карата.
Путер који се слива са њихових глава повезује их у сијамске близанце, он је истовремено и оружје и гарант обостране сигурности, али их ужасава могућност да би нека карика из тог ланца могла да прекрши закон омерте и проговори шта не треба и где не треба. Њих све заједно управо плаши постојање оног Ђукиног јунака „који уме да сагледа колико је погрешио и спреман је да се сам пријави полицији“.
Наравно, све се подводи под давно патентирани хедлајн звани „Завера против Вучића“, проверени механизам за скретање пажње, али и изазивање самилости код његовог бирачког тела које се сваки пут изнова пита:
„Докле више, душмани, што га не оставите на миру?“.
Оставили би они њега, али неће он њих. У наказном ситему који је створио и коме стоји на челу Вучић одавно не рачуна на пријатеље. Њему су непријатељи, и то они контролисани, гарант опстанка.
