Зорица Јовановић из Баточине је прва жена из Србије која је на Европском суду за људска права у Стразбуру успела да оправда сумње да је њен син, рођен и наводно украден 1983. године и даље жив.
Подаци о његовој смрти нигде нису заведени ни данас. Њена прича говори да нестанак беба из породилишта у Србији у период од седамдесетих па до данас нису пуке теорије завере, већ реалност у којој многи учесници профитирају на трговини људима. Родитељи при том никада не успеју да уђу у траг својој несталој деци.

Беба добила оцену 10, а сутра пеминула

– Октобра 1983. године родила сам здраво дете, сина, у Клиничком центру у Ћуприји. Два дана сам провела са њим у наручју, дојила сам га, био је одличног здравља и добио такозвану „оцену 10“ од лекарског особља. Трећег дана у 6.30 ујутру бабица је ушла у собу и рекла да је моје дете преминуло. Разлог – пуцање капилара на мозгу. Како, зашто се одједном то десило никад нисам сазнала јер ми нису ништа више рекли. Покушала сам да га тражим по болници, али су ме спречили, покушали су и да ми дају седативе, али сам се одупрла. Супруг и ја смо били у шоку и тражили смо било какав траг нашег сина, али никада, па ни данас, нисмо добили никакве званичне папире на којима пише да је он мртав – испричала је Зорица Јовановић.

У недостатку законске регулативе, Зорица и њен супруг чекали су да им се саопште неке вести, а речено им је да ће обдукција бити обављена у Београду, далеко од њихових очију. Како су године пролазиле, а законска регулатива и даље изостајала, Зорица се безуспешно надала да ће сазнати шта се догодило са њеним сином, а њене наде су се повећале када је сазнала да није усамљени случај. Она 2002. године долази до информације да је њен син уписан у матичну књигу рођених, али не и у књигу умрлих, као и да у неформално написаном лекарском извештају стоји да је узрок смрти бебе непознат.

Исте године масовно се појављују слични нестанци беба из породилишта, а Зорица се, охрабрена бројем родитеља који су од 2002. године масовно пријављивали своја искуства из породилишта, обратила Стразбуру. Држава Србија, како каже, константно саботира њену потрагу за сином, тиме што не сарађује и не спроводи никакву активност да се уђе у траг том детету. Зорица 2003. године подноси кривичну пријаву против медицинског особља породилишта у Ћуприји, али је пријава одбачена.

– Три године касније, Скупштина Србије је изашла са извештајем који је сраман. Пошто се мој случај догодио осамдесетих, када није било закона који се односио на крађе беба, објаснили су ми да је сада немогуће решити мој и сличне случајеве јер су застарели. До 2010. године су они ово понављали, а једини који је нешто урадио да се померимо са мртве тачке је Заштитник грађана (Саша Јанковић, прим. аут.) који је те године рекао да држава није чинила све да реши ове случајеве и да је могуће да су те бебе од својих родитеља одузете, живе и здраве. Мој син је жив и ја јако верујем у то. Ако држава не жели да ми помогне да га пронађем, идем у Стразбур – каже Јовановићева.

На Европском суду за људска права навела је да држава избегава да јој пружи информације о рођеном детету и да је њен син дат на усвајање и жив, док се држава бранила застарелошћу целог случаја. Осим тога, наведено је да, у тренутку подношења кривичне пријаве, није постојала Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, на основу које би власти реаговале. Држава је изнела и закључак да Зорица Јовановић није имала на основу чега да се нада да ће у њеном случају бити помака, иако је било неколико извештаја о несталим бебама од 2003. до 2013. године.

Стразбур истакао најбитнији закључак

Спорно је, тврди држава, што кривичну пријаву није поднела она, већ њен (сада преминули) супруг. Зоричина одбрана се састојала из тврдњи да је њен случај трајан и недовршен, те да постоји реална сумња да је њен син жив, пошто нема података да је преминуо. Суд је стао на њену страну и наредио да се Зорици у року од три месеца исплати 10.000 евра накнаде, као и 1.800 евра за трошкове адвоката. Међутим, Стразбур је овом приликом истакао најбитнији закључак.

– Никакав новац не може да врати мог сина, који је негде жив и можда има другу породицу, ни не зна за мене. Не зна да га тражим већ више од 30 година. Суд је наредио Србији да у року од годину дана од правоснажне пресуде (9. септембар 2013, прим. аут.) уради нешто по питању проналаска све те деце, и сви ми сад чекамо септембар и неке резултате. Ако се не учини ниједан корак, опет ћу тужити државу и опет идемо у Стразбур. Родитеље вређа то што држава покушава да новцем надокнади губитак наше деце. Ми нећемо заборавити оно што нам се десило и то није нека теорија завере, то је нешто што нам се десило и наставиће да се дешава док год у Србији за то постоји подлога – објашњава Зорица, која је због претрпљеног стреса лечена од депресије од 2009. до 2011. године, а супруг јој је преминуо прошле године и није дочекао епилог и проналазак свог сина.

Из Министарства правде за Радио 021 кажу да је оформљена радна група са циљем да утврди тачан број родитеља који трагају за децом. Та група се састоји од представника из Министарства здравља, Министарства унутрашњих послова, Републичког јавног тужилаштва, Министарства правде и државне управе и Министарства рада, запошљавања и социјалне политике. Укључен ће бити, како кажу, и Омбудсман.

Успостављање механизма

Министарство правде наводи да је главни циљ да се до 9. септембра 2014. године успостави „механизам“ који ће радити на овим случајевима.

– Тај „механизам“ треба да обезбеди и одговарајућу материјалну накнаду оним родитељима за које се утврди да су у сличној ситуацији као Зорица Јовановић. С обзиром на то да је пресуда постала правоснажна 9. септембра 2013. године, рок за успостављање механизма је 9. септембар 2014. године. Дакле, рок од годину дана односи се на успостављање механизма, а не и на коначно пружање одговора и исплату накнаде другим родитељима. Првенствени задатак овог механизма ће бити да се утврди који родитељи нису добили јасан одговор о судбини своје деце, а када се утврди који су то родитељи, поред тога што ће се предузети расположиве мере како би се дошло до што прецизнијих података о судбини њихове деце, утврдиће се и право на одређену накнаду. Начин одређивања износа накнаде такође треба да се утврди до истека рока од годину дана од правоснажности пресуде – рекли су за 021.рс из Министарства правде.

Ова радна група је од оформљења, 3. фебруара ове године до данас одржала два састанка, са циљем да се прикупе подаци о свим пријављеним случајевима, наводи се у одговору Министарства правде достављеном нашој редакцији.

Шест хиљада родитеља у Србији трага за несталим бебама

У последњих пет деценија расте број пријава у вези са бебама одузетим на порођају, а само током 2013. и 2014. године 37 породица је пријавило да им је дете, убрзо након порођаја, проглашено мртвим под сумњивим околностима, подаци су Београдске групе родитеља и невладине организације АСТРА. У Новом Саду и у приградским насељима постоји између 20 и 25 родитеља који су се током ове и прошле године јавили удружењима родитеља са сумњама да им је дете постало жртва трговине децом, што даје коначну цифру од 6.000 родитеља који трагају за несталом децом. Ова цифра не може да буде коначна јер постоје родитељи који, из страха, неверице или неповерења у законску регулативу државе, никада не пријаве своје случајеве.

(Курир)

Ознаке: деца, здравство, Зорица Јовановић, крађа, Србија