Иако им албански извршитељи „стоје над главом“, Срби из Гораждевца (метохијског села у којем су убијена српска деца на реци Бистрици 2003. године) поручују да неће напустити своја огњишта – 11 беба рођено је за последњих годину дана.

Док се Срби ван Косова и Метохије деле по томе да ли прослављају Нову годину по јулијанском календару или не, мештани Гораждевца размишљају да ли ће их посетити албански извршитељи и страхују колику субвенцију или пензију ће примити наредни пут.

Компанија „Hidrorini“ из Пећи наводи да ће бити искључена вода дужницима и издати налози извршитељима уколико не исплате дуг до 5. фебруара. Претходно је због неисплаћених трошкова, по налогу извршитеља, скидан новац са рачуна од пензија и субвенција. Дуг је вишедеценијски, а цифре су астрономске. Две деценије нико се није бавио овим питањем, а онда су, одједном, мештани стављени пред свршен чин – или да плате дуг за који нису знали да постоји или ће бити кажњени. А Београд? Да ли ће предузети нешто везано за ове притиске које спроводе институције тзв. Kosova над преосталим српским живљем? Или ће мештани остати препуштени сами себи?

Један део становника да би из села отишао у Пећ, или неко друго место, као превоз мора да користи аутобусе који иду из албанских места и само пролазе кроз Гораждевац. А када се аутобус заустави у селу, сви присутни Албанци знају да на тој станици улазе Срби. Упркос навици да се овако превозе, мештанима нико не гарантује безбедност. Ако се нешто догоди, не дај Боже, ко ће помоћи Србину (или Српкињи) у албанском аутобусу којим мора да се превезе до Пећи (јер у Дому здравља у свом месту нема лека који му је потребан него, да би отишао по редовну терапију, мора користи овај превоз, нпр)?

Део мештана одлази на посао у привремене органе општине Пећ, Дом здравља, Радио Гораждевац или у италијанску базу КФОРА изнад Пећи. Производња ајвара овде је велика, а укус је надреално добар, баш онакав какав српска домаћица са села уме да направи, те је и то најзаступљенија радна активност овде, поред малопре наведених.

Осим производњом ајвара, Гораждевчани се баве и узгојем стоке и пољопривредом. Од рата крађе стоке и пољопривредних машина биле су учестале. С разлогом сте посумњали да је то зато што некоме треба крава. Или трактор. Можда је и то разлог, у некој мери. Али, када дубље размислимо о разлозима за крађу, евидентније је – ако украдете животињу или машину уз чију помоћ поштени сељак живи, ви сте том поштеном сељаку угрозили егзистенцију и по милионити пут послали поруку да га не желите ту. Тај поштени сељак мораће поново да пронађе снагу у себи и неки други начин да преживи. И остаће на свом вековном огњишту. Јер је он српски сељак, а Србија не би постојала да њен темељ нису управо сељаци. Лопови никада нису приведени правди јер је ретко када и било овоземљаске правде за српског сељака.

Пре око две године смањио се број крађа. Али, пре две године „непознати починиоци“ написали су графит „UČK – Kosovo“ на једној породичној кући. Ако се вратимо још мало у блиску прошлост, сетићемо се да је на српске куће и било пуцано баш у овом месту. Тренутно је „мирно“. „Мирно“ значи да нема већих провокација већ само оних „малих“ – брза вожња кроз село, добацивање… „Мале“ а довољно велике да подсете да се Гораждевац не налази у пријатељском окружењу.

Долази вече. Хоће ли ноћ бити проведена уз свећу или ће бити струје? У селу постоје две трафостанице, она нова направљена је близу полицијске станице, ту нема проблема с електриком – можда зато што је направљена близу полицијске станице тзв. Kosova? Међутим, у другом делу села не памте чак ни слабије невреме после кога нису имали струју сатима, понекад и данима. Поправљање се одлаже. Лети храна пропада јер се отопи у фрижидеру, зими се смрзавају они који се не греју на дрва. Колико је тешко нпр. спремити славу уз светлост свеће, без фрижидера и шпорета у 21. веку? Да ли је 21. век уопште стигао у Гораждевац или му то није дозвољено јер тамо живе Срби, иако има свих услова да он стигне?

Док 21. век не ухвати свој залет у овом месту, враћамо се на његове почетке, када је овде све стало. Године 2003, 13. августа, убијена су српска деца на Бистрици. Починиоци овог злочина, попут починиоца и за оне претходне у Метохији, никада нису осуђени. Тога дана Гораждевчани су доживели бол који ће постати саставни део њиховог живота и који никада неће проћи. Овоземаљске правде, чини се, за мештане овога села неће бити. Истрага је обустављена, дата су бројна обећања, многи су се поиграли с надом родитеља убијених. Међутим, упркос стравичној трагедији, која је задесила ово село, родитељи убијених Пантелије Дакића (12) и Ивана Јововића (19) остали су да живе ту. Тај дан тешко су рањени Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12), Драгана Србљак (13) и Ђорђе Угреновић (20). И на вас који ово читате, и на мене која ово пишем, пуцали би да смо у то време били на том месту. Панто и Иван нису убијени зато што су Панто и Иван, него зато што су Срби. Панто и Иван, као и остали рањени, поднели су жртву целокупног српског рода и свако од нас има моралну дужност да не заборави овај догађај.

Бол у неверницима буди оно најгоре, док у верницима осећај беспомоћности ублажава вером у Божију правду. Црква брвнара, која се налази у самом селу, потиче из 17. века и најстарија је црква тог типа на Балкану. Мештани верују да њихово село штити Свети Пророк Јеремија, коме је она посвећена и која никада није била спаљена упркос бурној историји овог простора. На Јереминдан литија се креће око целог села. Гораждевчани се највише радују прослављању славе (иако су окружени десетинама хиљада Албанаца са свих страна, сваке године слави се по свим нашим обичајима, достојанствено али не тихо) и тиме чине своје претке поноснима у тренуцима када темељи националног идентитета трпе најјаче ударце са разних страна.

Осим обележавањем славе, мештани негују традицију и фолклором – у основној школи професор Бојан из КУД Копаоника учи заинтересоване традиционалним играма. Али, ту није крај лепим вестима. У последњих годину дана у Гораждевцу рођено је 11 беба! У месту живе и млади брачни парови, а не само старије становништво како је случај у многим српским селима. Од 0-18 година овде има око 130 становника, док цело село броји око 600 душа. Изграђено је ново обданиште (очекује се почетак његовог рада), недалеко од цркве брвнаре, на црквеном имању, што је финансирала држава Србија. Раније је град Београд финансирао изградњу полуолимпијског базена, који је једно од омиљених места за окупљање. Такође, у плану је и изградња конака (иза цркве посвећене Рођењу Пресвете Богородице, саграђене у 20. веку) у којем ће моћи да буду смештени посетиоци. До сада су посете биле само појединачне и ретке. За разлику од Ораховца и Велике Хоче, у Гораждевцу нема организованог смештаја али, изградњом конака, то би могло да се промени.

Милић Петровић, млади становник Гораждевца, има поруку за све читаоце: „Ако никада нисте посетили Гораждевац, предложио бих вам да истражите богату културу и историју овог места. Имате прилику да упознате људе, обичаје и лепоте које ово село нуди. У нашем селу налази се црква Брвнара из 17 века, најстарија тога типа у Србији. Људима који овде живе ваша посета била би један вид подршке за опстанак на овим просторима. Ја као појединац сведок сам да пуно људи посећује Ораховац и Велику Хочу, зашто не би и Гораждевац. Увек када долазите у Високе Дечане и Пећку патријаршију, свратите и до нас, ту смо на пар километара. Дођите да из Гораждевца уживо видите прелепе Проклетије“.

Такође, и ауторка текста се придружује позиву да посетите Гораждевац, српско село у Метохији, које се налази недалеко од две велике средњовековне светиње под заштитом UNESCO-а – 10 километара од Пећке Патријаршије и 17 километара од Високих Дечана.

Шта је то што спречава Србина из централне Србије или Војводине да се упути ка Гораждевцу, поразговара с нашим људима тамо и купи неки домаћи производ од њих, нпр? Много више кошта излазак у кафану уз наручивање „Видовдана“ него што кошта одлазак тамо, а разлика у количини родољубља између та два дела готово да је немерљива.

Одлазак у Гораждевац, осим што ће имати значај за саме посетиоце, послаће и јасну поруку браћи и сестрама да их нисмо заборавили и да ценимо њихов допринос очувању српства у Метохији, која је наша духовна колевка где год да смо рођени. Оно што је до нас – хајде да урадимо, а „како радили – тако нам и Бог помогао“.

Скијаши, не желите више да вас „деру“ за ски пас у Србији? Ово је центар за васhttps://t.co/hDDPtMgbYb

— СРБИН инфо (@srbininfo) January 14, 2024

Извор: Србин.инфо

Ознаке: Гораждевац, КИМ, Косово, Метохија, Наташа Благојевић, општина Пећ