Kanjon reke Rzav, od Mokre Gore do Višegrada, vekovna je staza putnika i trgovaca koja spaja jadransko primorje sa centralnim Balkanom. Ovo je i krvavi put vojski koje su prolazile u pohodima, nekad ka istoku, nekad ka zapadu. Na to podseća planinski vrh Carina nad klisurom, ali i sela Vardište i planine Varda, čija ime na staroslovenskom znači – straža.

Као симболи тегобне судбине крај пута стоје рушевине из минулих времена. Од крњавих остатака византијске и немањићке тврђаве Добрун, која је у средњем веку чувала пролаз кроз рзавску клисуру према Србији, преко оштећене аустроугарске пруге до нагорелих зидова кућа страдалих у југословенском грађанском рату деведестих.

– Црква манастира Добрун је неким чудом преживела сва разарања. А многи су је рушили током 1.000 година, од богумила, преко Турака, до Немаца – каже Бранко Чигоја директор бајинобаштанског хотела „Тара грин“.

Око старог града и манастира Добруна, који се древним Дечанским летописима назива Крушево, вије се много легенди. Народ вековима препричава да је тврђаву саградила Проклета Јерина, жена деспота Ђурђа Смедеревца, а да је манастир добио име по Добруни, мајци Мехмед-паше Соколовића.

– Када је Мехмед-паша постао везир позвао је оца и мајку да живе с њим у Цариграду, али под условом да се потурче. Отац је пристао, али је мајка Добруна одбила да остави своју веру и народ. Народ је у њену част манастир крај Рзава, старо српско поклоничко место, прозвао Добрун – испричао нам је отац Голуб, свештеник из бајинобаштанске парохије.

Научници сматрају да су манастир и тврђава у Добруну много старији него што се претпоставља.

– Међу бројним српским летописима и родословима налазе се два у којима се помињу градње манастира Мораче и Добруна. У Јанковом и Дечанском летопису наводе се тачни подаци о родоначелнику лозе Немањића, Стефану Немањи, а за средњег сина Вукана истиче се да је он велики кнез који „созда манастир Морачу и Добрун цркву код Вишеграда близ реке Дрине“. Археолошка испитивања дају основа уверењу да је првобитни храм још старији – сматра историчар уметности Драгиша Милосављевић.

На ктиторским портретима на западној страни приказани су Душан као краљ, краљица Јелена и млади Урош, као и властела која је добила Добрунску жупу на управљање: жупан Прибил и његови синови Стефан и Петар, а уз њих и високи достојанственик протовестијар Стан. Историчари сматрају да су ови портрети насликани приликом обнове цркве почетком 14. века.

– Изгледа да је мала црква крај Рзава претходно страдала у време најезде „бабуна“ кад је рушен и оштећен и манастир Бања крај Прибоја. После тога је млади краљевић Душан ратовао против „безбожних и поганих бабуна“ како су називали поданике босанског бана – бележи Милосављевић.

У старим летописа као ктитори помињу се касније и кнез Лазар и деспот Стефан Лазаревић с мајком Милицом, али и деспот Ђурађ Бранковић. Чак и кад су у 15. веку Турци освојили разорили град и манастир Добрун, он је остао место поклоњења и окупљања бунтовних Срба, због чега је увек изнова страдао. Због масовног учешћа овдашњих Срба на страни Беча против Османске империје, Турци су га рушили у време Велике сеобе.

Карађорђе је 1807. боравио у Добруну с устаницима намеравајући да из ове светиње крене у ослобађање Сарајева, а после пропасти устанка 1813. Турци поново пале цркву. Исти злочин понављају и 1875. у време босанско- херцеговачке буне. Неким чудом ватра је увек обилазила западни зид припрате на коме су ктиторске фреске Немањића. Цркву у Добруну у Другом светском рату нацисти користе као магацин за оружје и муницију.

– У повлачењу окупаторских јединица према Вишеграду и Сарајеву 20. јануара 1945. неки немачки официр је наредио минирање добрунске цркве, која је страдала у потпуности. Остао је читав само западни зид припрате с делом фресака и ктиторских портрета. То је било равно чуду, ако се зна да је црква била магацин експлозива – утврдио је Милосављевић.

О уништавању добрунског манастира се мало говорило и знало на крају Другог светског рата, због политике нових комунистичких власти. Цркву, наиме, припадници ОЗНЕ, прерушени у четнике, често су чешљали Добрун у потрази за генералом Дражом Михаиловићем, који се скривао у близини. И после хапшења удбаши су наставили да тероришу овај крај. Цркву су сопственим средствима, како су знали и умели, обновили мештани Вардишта, Станишевца и Добруна са својим свештеником Јосифом Богдановићем.

Несвојив!

Зидине Добруна на високим стенама изнад древног манастира, по предању, биле су неосвојиве за Османлије, који су град освојили тек захваљујући издаји Србина Јована Калауза, по коме остаде име провалничком кључу. Турци су разорили град и манастир до темеља, само је припрата цркве остала нетакнута. Монаси су спасли чувени летопис „Крушевски поменик“, који је опстао до 20. века када је изгорео током немачког бомбардовања Београда у априлу 1941. године.

 (Вечерње новости, Магацин.орг)

Oznake: manastir Dobrun, Nemanjići, nemci, Rzav, Turci