Pročitaj mi članakOčekuje se da dobrovoljci uskoro služe šest meseci u Vojsci veruju da će plate biti znatno veće od sadašnjih.
Некада је требала веза да се регрут ослободе војске. Сада се тражи место више у касарнама. Као да се служи у Будви, усред сезоне. И као да се сунцобрани и лежаљке деле џабе.
Све што сам старији, када се сетим ЈНА, то сам склонији да затражим да се декретом успостави обавеза да дечаци који су тек почели да се брију, осете шта значи јутарња фискултура и рибање подних плочица четкицом за зубе.
Чудо једно шта војничка носталгија може да учини. Мушкарце из региона ништа тако не зближава као разговор о Војсци, што обавезно излуђује њихове жене. Ове млађе повезује то, на којим су фронтовима пуцали једни на друге.
Нас старије, повезују успомене на свеже окречене касарне, „гуштере” који скупљају лишће и препуне спаваонице, са креветима на спрат. Повезују нас сећања како смо заједно устајали уз звуке трубе и салутирали застави која је, после капитулације, скончала у подрумима или музејима.
Пре тога, морали смо да наместимо кревет, што је била ужасна ствар за дивизије едиповаца, маминих синова који нису умели ни осигурач да промене.
Отуда је њихово преваспитавање било тако драгоцено. Од ленчуга, спавалица и блејача по кафићима, требало нас је, током обуке, претворити у бића који умеју да расклопе пушку. Са прањем чарапа, већ је ишло нешто теже!
Сада момци врше десант на места резевисана за добровољце. Навалили као Немци на Љубин гроб. Шта их то вуче у полунапуштене касарне са старим топовима као експонатима? Да ли су и они слушали војничке приче које су по веродостојности једнаке ловачким, или их нешто друго привлачи касарнама и униформама? Гони ли их то оскудација?
Добровољци за сада служе три месеца под оружјем, а очекује се да ускоро служе шест. У Војсци верују да ће плате бити значајно веће него што је данашњих десет и по хиљада динара. Уз војнички кревет и храну.
Имају, дакле, за наполитанке и пакло цигарета дневно. Шта би добровољци још хтели? Није, момци, Војска Србије неко јавно предузеће! То је фирма из које се, ако настане „стани-пани и пали”, излази са ногама напред.
А када је тако, у то се не улаже капитал, већ се проповеда о патриотизму и слави. Коме је до новца, нека се учлани у неку странку, па нек оде да служи у ЕПС-у и осматра непријатеља са врха бандере.
Биће ипак да је највећи мотив добровољног служења, могућност да се војник нарочито истакне на Пасуљанским ливадама или на неком другом полигону и унапреди од добровољца у – војника по уговору!
Тада му следује социјално, здравствено и редовна плата – од 31.000 динара. За младе момке у Србији је то данас право богатство. Како се опет чују ратнички бубњеви у региону, посла ће бити, а то значи да је и радно место загарантовано и да неће бити систематизације. Односно, резања трошкова у јавном сектору!
Ми смо у ЈНА добијали неку ситнину. Зато што је служење војног рока било обавезно. Ко је није хтео у Војску, стицао је статус сека-персе. Одлазак у ЈНА је представљао иницијацију дечака у мушкарце и зато се у армију марширало уз велико славље и луде пијанке.
То се називало – испраћај! У провинцији је то било спектакуларно, јер је за српског домаћина значило да његов наследник, одласком на први јутарњи аутобус, у неку од република или покрајина, постаје легитимни наследник имања и гарант опстанка породице, јер тиме стиче сертификат за женидбу. Јер ко није за Војску, није ни за борбу против беле куге.
Зато се није жалило за пиће, печење и певаљке. Неке од тих шаторских светковина по селендрама, где су испраћаје правили моји другари, памтим и данас. Нарочито један у околини Уба, када смо сви пред јутро, омамљени пивом, радили склекове на локалном путу.
Када данас гледам дечаке који, уместо испраћаја, славе пунолетство као дан свечаног пријема у свет мушкараца и када посматрам розе балоне у декорисаним, стерилним халама за славља, где нема бркатих очева који пуцају у ваздух док фамилија залеже под столове, осетим предвојничку тугу.
Испраћаји у Београду су биле луде журке, после којих је читава екипа одлазила на станицу и утоваривала регрута пијаног као летва у воз или аутобус. До касарне, регрут је био трезан, блед као крпа и слуђен јер је знао да га чека сусрет са суровим десетарима, амбициозним поручницима и креветима које неће намештати мама, у доба када поштен свет хрче.
Тај кичасти милитари свет, у којем су осамдесетих на звучницима владала двојица Халида – Муслимовић и Бешлић – наша деца не познају. Данас и сама помисао да поклониш годину дана живота својој земљи због маршева, бојевог гађања, бацања бомбе, гледања другог дневника, јутарњег информисања, изгледа крање глупо.
Нарочито за оне момке који су правили испраћаје у ратним годинама, постајући покретне мете на полигонима некадашње ЈНА и заједничке земље.
Тада се од Војске бежало као од куге, јер они који су ратовали, осећали су се изданим. Многи су постали кандидати за Хаг. Они који су имали више среће, били су кандидати за ВМА.
После 5. октобра, активирана је одредба о приговору савести, па су такве војничине прижељкивале звечке уместо аутомата, а да им ратни распоред буде у вртићу.
Војска је сада професионализована. То је логична последица продора тржишта у војне науке и патриотизам. Наиме, капитал се не улаже у секторе са малом профитном стопом. А рекох већ, слава и оданост отаџбини се вреднују са око 250 евра месечно. Изгледа, међутим, да и то постаје право богатство, јер дечаци хрле у касарне.
Могућа је и друга теорија. Од када су чули да ће министри током мандата спавати и у касарнама, клинци су ваљда сабрали два и два и схватили да је немогуће да министар који ноћи у касарни, после месец дана, изађе са десет и по хиљада динара.
Можда деца хоће да добровољно постану министри?
