Прочитај ми чланак
„А добро чинити да нам не досади,
јер ћемо у своје време пожњети
ако не малакшемо”(Гал. 6,9).
Овим речима апостол нас подстиче на неодустајност у добру, указајући нам на коначни циљ и стварни смисао добродетељи, посебно наглашавајући потребу наше сталне борбе са собом. То је смисао позива да не малакшемо и не одустанемо од добродетељи ни онда када нам се учини да су сви око нас злоделатни.
Једноставно, никакво и ничије злодејство не би требало да нас угрожава тако да нас порази страх и заустави несигурност, и тако раслабљени видимо да добродетељ „не исплати у наше време”. Ово је лош закључак, заправо погрешно мишљење уморног и несигурног човека, неспремног да побеђује зловољу у себи.
Почетни промашај у свему овоме је умишљеност о себи и својој посебности, што је велики грех који се не препознаје лако. Стање које траје и већ је прерасло у опаку гордост, коју не видимо због тога што нерадо силазимо у сопствене дубине бића. Идући брзоплето и површно у себи, не испитујући своју утемељеност и сигурност у вери, олако закључујемо једни о другима, пред очима нам је само грех и промашај другога. Ни на крај памети нам није то да „пажљивом анализом” другога и намерним превидом својих пропуста сами себе раслабљујемо до безнађа.
Заправо, другачије и не можемо да размишљамо будући оптерећени самима собом, имајући свој себични интерес као једино мерило. Тада смо уморни од чињења добра, одустајемо од добродетељи и пристајемо на опасну бесмислицу злодејства, зло нас поражава. Губимо снагу да добрим побеђујемо зло.. Постајемо саучесници лошег процеса, пристајући на уопштавање и обезличавање, да бисмо на крају посрнули у безнађе.
Издржати до краја
Добродетељ има смисла само ако траје, а не догађа се само повремено и са условљавањем. Најбоља је ако је несебично себедавање, ненаметљиво чињење и неочекивање узвраћања. Само тако је добродетељ заснована на стрпљивој нади, слободна од тражења за себе. Није све ово лако ни једноставно, јер у свакодневници видимо другачији ток догађања, много је оних који не могу да иступе из себе, али и не желе да сиђу у себе, одговара им површност и не виде да то доводи до неутемељености.
Не желе контекст добродетељи, радије своде рачуне из ситуације у ситуацију. То је ризично самоистрошење, лоше вредновање себе и других, свођење свега на бројке и поравнања. То неминовно исцрпљује човека који на крају одустаје од добродетељи и пристаје на злодејство. Једноставно, не жели више да сноси свој животни крст, оптужујући све друге, сем самог себе, за своје пропусте и промашаје.
И не стаје све ту, безнађе се увећава, тражи се увек разлог више за потврду исправности погрешног става. Тада све постаје некреативна прогресија бесмисла и беспућа. Све раније замишљено и учињено добро постаје на овај начин потиснуто и заклоњено.
Најочитије је све ово код оних који су после неколико година „верског стажа” одустали и вратили се још даље од свог почетка у делу вере. Скоро у сваком храму је приметно одсуство неколицине који су са пуно жара испољавали своју веру, да би се после извесног времена повукли из свега тога у потпуно отуђење. Њихова вера је букнула, пробудила је у њима неумесну наду, очекивали су одмах потврду исправности и похвалу за побожност.
Када су се суочили са животном стварношћун одустали су, јер њихово очекивање спектакуларности је потрошено. Разочарали су се и у Бога и у људе, не увиђајући како су сами себе покорили брзоплетости и колико су на беспућу. Испуњавали су све „захтеве” вере, радећи то за „плату”, не увиђајући да се тако удаљавају од богољубља и човекољубља.
Ми, који смо остали у делу вере не треба да посрћемо у осуђивање, али није добро ни да будемо равнодушни према њима. Да бисмо могли да учинимо оно што је стварно добро потребно је да будемо истински слободни у себи, неоптерећени слабомеријем успешности. Да наша добродетељ не буде оптерећена самоистицањем и стицањем за себе, него да буде осмишљена стрпљивошћу и истрајношћу.
Тада нећемо трагати за промашајима других, него ћемо свакоме ићи у сусрет са пуном добронамерношћу. Знајући за све ове случајеве промашаја, промишљаћемо своје речи и дела, нећемо олако и без расуђивања осуђивати никога, него ћемо у свему тражити добар разлог за доброделатно поступање. Тада нас неће никаква препрека зауставити на путу вере, ничије недело неће бити разлог за наше одустајање са доброг пута правоверне сигурности.
Видећемо да је добро само оно што има добар почетак, заснован на добронамерности, и оно што незаустављиво траје и ништа га не може зауставити нити странпутити.
Дати све од себе
Пут доброделатне вере је стално себедавање, што животним односима даје дубљи смисао, разрешава од било какве условљености. То је чињење са једним јединим разлогом, да се у свему покаже савршени човек Божији. Нажалост, човек радије пристаје на оно где види свој интерес, и по том слабомерију успоставља животне односе. Зна од кога је млађи, а од кога је старији и тако се понаша, покоравајући се јачем и иживљавајући се над слабијим.
Из тога даље следи мера животне успешности, што мање надређених а што више подређених себи. То је опасна и сурова борба за преживљавање и уживање. Заправо, то је страшно беспуће самоистрошења којим неки, нажалост, радо и често иду не желећи да знају за други и бољи пут. Та суровост је обесмислила скоро све људске релације, раславбљује стваралаштво и угрожава живот до безнађа.
Отуда оне чудесне ијаве: „Кога је молити није га срдити!” „Већа риба једе мању рибу!” Интересантно је пристајање појединаца на оцве безличне релације, и то пристајање без разлога, смисла и наде. То самопокоравање самовољи другоме често је привидно и лицемерно, оптерећено нагоном освете и сведено на жељу елиминације другога. Тако цео живот постаје бесмислена борба за себе а против других, у сталности притајене зловоље која се пројављује у „згодном” моменту продубљујући животну неоствареност многих.
Није добро то да свој однос према другоме оптерећујемо проценом о томе колико можемо добити за себе. На жалост, свакодневница нам показује да је то мера многих релација, од породичних, родбинских и пријатељских до пословних релација. За многе је то једини могући начин самоодбране у суровом свету, али да ли је смисао живота прилагођавање затеченој суровости или стварање бољих услова живљења за друге и за себе?
Скоро сви ћемо рећи да је бољитак оно што треба да нас покреће, али огромна већина ће се ипак радије прилагођавати затеченом стању. Тако смо дошли у опасно стање недостатка разлога за победу добра над злом, себедавања над узимањем само за себе. Где је ту вера? Да, где је вера и где су принципи?
Ту, у мноштву других и другачијих, уморни од сукоба и пристали на недореченост преживљавања. Говорили смо и чинили, нико нас није разумео и није прихватио наше предлоге, зато смо ми да се небисмо разликовали, прихватили њихове предлоге и поистоветили се са оним што смо критиковали.
Није баш тако, рећи ће неко! Добро би било да није, али тако је у многим случајевима, иако ми то понекад не желимо да видимо. Најпре нам се чине као небитне ситнице, мале ствари, док смо ми оптерећени високим разлозима и битнијијм расправама. За то врфеме човек умире од глади, гуши се у свом нереду и лењости, троши се чувајући „голи живот”, умире у безнађу док му ми говоримо о будућем веку. Не чује нас човек који губи вољу да живи и у овом веку, а будући век му се није утиснуо ни у уши, а камо ли у дубине бића. Види на све стране око себе борбу једних против других и отимачину око ствари, не види нигде љубав.
Ми живимо у љубави Божијој, говори нам тихи глас вере, и мало је оних који нас воле и разумеју. Па шта онда ако је мало? Зар ћемо остатак оних који нису међу малобројнима презрети и одбацити? Никако! Нашу љубав према Богу и човеку нико и ништа не сме да угрози.
Волети безрезервно
Љубав је основно својство вере и верника, једини могући пут и начин живота у заједници Бога и човека, човека и човека. Важно је знати да је ово слободно опредељење, никако није наметнуто стање. Стиче се искуством живог живота у вери, не препричава се као туђи доживљај из далеке прошлости.
Знајући то верујући човек непрестано напредује на личном плану, има добро опредељење на основу знања о вери и искуства животом у вери. Остварује се делатно, саучествује се са многима у добром подвигу вере. Није читач туђих записа и посматрач онога што неко други чини, него је стваралац који твори реч и трага за Богом и другим човеком. Не посустаје и не одустаје онда када се суочи са злодејством другога, јер зна да нико никада није толико сазрео у добру, као што може да „огрезне у злу”.
Што пре прихватимо и домислимо ову стварност почећемо трезвеније да промишљамо свој живот. Видећемо да се зло лакше „прима” у нама, док је за добро потребно много више припреме и обрађивања како бисмо били „плодна земља” која добар род рађа.
То најбоље уочава апостол Павле кад каже: „Јер не знам шта да чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним… Тада то не чиним више ја него грех који живи у мени, то јест у телу моме, јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро што хоћу, не чиним, него зло што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који је у мени…” (Римљ.7,15-20). Ова велика исповест о човековој борби са собом јасно нам разоткрива потребу сталне будности и трезвеног расуђивања и поступања. Треба знати да се овде не ради о човековој немоћи пред злом, него је реч о указивању на сталну бдења у себи и над собом.
Све то је могуће само онда кад човек превазиђе себичност и у пуноћи љубави као богољубља и човекољубља неусиљено, неизнуђено и непринудно воли Бога и човека. Без те и такве љубави човек лута беспућем сопственог отуђења руковођен страхом и несигурношћу. Види уз свему само опасност и постаје несигуран до безнадежности, мржња га обузима до бесмисла. Све чини смишљено и под оптерећењем будући несигуран у поступању. Не воли и уместо да тражи љубав смишља изговоре тврдећи да и сам није вољен, ни од Бога ни од човека.
Несигуран човек не зна и не може да воли, он само тражи за себе, пореди и пребројава, условљава и изнуђује. Себичан је и уплашен, сам јер тако жели, а не што га је неко други на то присилио. Бог му није ускратио љубав, он се сам одвојио од те љубави у самољубље. Сам је створио своју осаму, нико га није одгурнуо, сам се удаљио од пламена љубави Божије.
Знајући ово, човек који се труди у делу вере треба да све своје поступке осмисли добронамерношћу. Никако бне сме да посустане у доброти, нити да дозволи да га зло порази тако што ће и сам прихватити зло чињење као своје стање. Да би у томе и успео важно је и потребно да се непрестано утврђује у љубави, не чекајући да буде најпре вољен па тек онда да воли. Није то тешко онда када смо сигурни у вери, кад познајемо праве разлоге добродетељи. Тада смо слободни у себи и од себе и отворени једни за друге, дајемо себе и све од себе, неоптерећени потребом да најпре добијамо и узмемо све само за себе.
Тако видимо да је наше добро оно што стварамо једни са другима и једни за друге, тако што је свако стварно доброделатан и добронамеран. Заиста, само онда када смо неуморни у добру и сигурни у вери и љубави, ми смо слободни од сваког страха, неоптерећени потребом да тражимо само за себе. Знамо да највише имамо онда када се несебично дајемо у љубави, праштајући свима и волећи свакога, чак и онда када он нас не воли.
Велики је ово подвиг вере, у којем треба истрајати преовладавајући све тешке ситуације не дозвољавајући да нас било ко или било шта заустави на путу ка будућем веку. Тај пут почиње овде и остварује се најпре у стварности земаљског живота, тако да нико не треба ићи „превисоко” превиђајући „мале” ствари и догађаје, него увек треба све видети овде и сада бистрим оком срца. Тек кад дамо себе до краја и све од себе можемо рећи да стварно имамо добродетељно искуство, и да сазревамо у добру не одустајући под изговором туђе огрезлости у злу.
Тако имамо себе што је најсигурнији и најскупљи иметак, јер кад имамо себе, све друго нам је доступно и могуће имати. Кад то постане сигурност у добру, тако што је добродетељ стално стање бића, онда смо заиста далеко изнад сваког људског зла, делатници добра а не само заговорници добрих и лепих идеја. Остварени ствараоци, а не само неко ко размишља о добру на основу свог себичног доприноса. Тада несебично дајемо себе знајући да је то најбољи начин да победимо свако зло у себи и око себе. Лоше је размишљање о томе да се треба само „чувати” зла, јер ако не постоји добродетељ као смисао и циљ, зло је увек ту као наметљива стварност, „успева” као коров на њиви не тражећи добре услове, који су потребни племенитим биљкама, али и не рађајући добре плодове.
Због тога не треба бити збуњен пред налетом и „успехом” зла у свету, него је потребно видети и указивати на лоше плодове злодејства, који нису ни за храну ни за гледање, лако се размножавају. То не треба да нас обесхрабри до одустајања од добродетељи, сигурношћу вере треба да побеђујемо сваку несигурност у опредељењу за добро. Да желимо да чинимо добро будући радосни због тога, а не да било шта учинимо зато што је то исплативо и одговара нашем себичном интересу.
Не тражећи награду, похвалу и захвалност због учињене добродетељи добијамо највише. Постајемо сигурни и убедљиви, јер све што чинимо резултат је добре вере у Бога и човека и његову вечност.
Протојереј проф. др Љубивоје Стојановић
