Ustala je u pet ujutru. U novčaniku ima 340 dinara. Plata je za dva dana. Dobiće čitavih 25.000. Budi usnulog, nezaposlenog muža. Šapuće da ne probudi dete: „Kupi hleb, glavicu kupusa i jogurt.“ On pita šta će da doručkuju. Ona kaže da napravi poparu. „Nemamo sira“, odgovara on. „Pijte jogurt“, kaže ona i dodaje da kuva kupus za ručak i večeru.

Затвара тихо врата за собом и одлази у фабрику каблова. Тамо је чека шеф. Осам или више наредних сати стајаће у ставу мирно за траком. Додириваће каблове посуте мишомором. Навикла је. Уписиваће се кад буде одлазила у тоалет. Aко буде имала среће, шефови је неће фотографисати у интимним просторијама „с преда и позади“.

Можда неће осетити ни шефову руку на задњици, нити његов дах на врату. Срећа да нема менструацију, јер би тада морала да носи пелену. Радница ће трпети све за плату. И овог Првог маја, али и свих осталих првих мајева, ако буде имала среће да не добије отказ.

Јер глад детета гора је од свих страхота које је свакодневно чекају на послу. Мајка је, њено је да храни, трпи и ћути. Зна да нема ко да је заштити. Колико нас је још оваквих у Србији овог 2016. Првог маја, откако се тај дан слави као међународни празник рада? Шта славимо? Сећање на жртве које су припадници радничког покрета поднели изборивши се за већа права радника?

Нећу да подсећам која су јер нема сврхе. Зато што у земљи, у којој стопа незапослености људи старости од 15 до 64 године износи 18,5 одсто, чиста је срећа да радиш. Било где! Радничка права могли бисмо сада да оставимо по страни. Битно је да су деца сита, обучена и обувена. Уосталом, и у 19. веку било је тако. A онда се десио Први мај!

Izvor: Alo

Oznake: Dan rada, poslodavci, Prvi maj, radnička prava, Srbija, štrajkovi