Наука га током живота није толико ценила, иако су његове идеје о уједињеној Европи, управо оно што данас живимо, а његове шире идеје о уједињеном човечанству, премда искривљене, управо идеал стваралаца новог светског поретка. Пионир је у много тога што је историја касније прибележила другима. Нама је и даље непознаница.

Ко је Димитрије Митриновић?

Мало људи је у Србији чуло за овог човека.Исто тако мало људи је чуло за њега чак и у његовој Херцеговини. По свему једна контраверзна личност. Неки кажу факир, маг, мистик, а неки песник, идеолог, критичар. Неко ће рећи идеолог Нове Европе, а неко оснивач еснафског социјализма, претече југословенског самоуправљања. Не улазећи у чудновату страну Митриновићеве личности, бавићу се у овом тексту пре свега друштвено прихватљивом страном његовог бивствовања. Философ, критичар, песник, есејиста, теоретичар уметности и књижевности, преводилац, идеолог Младе Босне и интегралног југословенства, панхуманиста, много тога учињеног за један људски век.

Димитрије Митриновић, рођен је у Доњој Поплати крај Стоца 1887, у сиромашном кутку кршне Херцеговине, у породици учитеља Мијајла и мајке Видосаве. Детињство је провео у Зовом Долу код Невесиња где су његови родитељи били учитељи. Основну школу завршио је у Благају, гимназију у Мостару, а студије философије, психологије и логике у Загребу, Београду, затим у Бечу и Минхену. Апсолвирао је у Тибингену. У мостарској гимназији био је у разреду са Богданом Жерајићем, будућим атентатором на аустријског поглавара БиХ генерала Варешанина и идолом младобосанске омладине. Мостарска гимназија је имала два тајна удружења, којих је у Босни тада било више него гимназија – литерарно које је водио Митриновић, и политичко које је водио Жерајић. Тадашњи гимназијалци, задојени су идејама, од Мацинија, Масарика, до Витмена, обузела их је грозница националног и књижевног препорода. Били су неизмерно сетни али уједно подједнако ратоборни, у њима је кључао жар борбе, борбе за југословенство.

Митриновић је био идеолог младобосанаца, спајао је идеологије, Гарашанина, Кнеза Михаила, Штросмајера, Видовдан, косовски мит. Правио је идеолошки и културни melting pot, такозвано интегрално југословенство. Он ће у овом периоду покушати да артикулише идеју интегралног југословенства, која ће се остварити у његовој визији уједињеног трећег Балкана, синтезе претходна два – хеленског и византијског, који би био спона између Нове Европе и Новог Истока. Временом ће се све више удаљавати од политичког прагматизма, а све више се ширити ка идеји културне синтезе Европе и универзалној утопији уједињеног човечанства. Захваљујући посвећености националном задатку, енергији због које је добио надимак Мита Динамита, образовањем, везама са Београдом и нарочитом таленту за конспиративни рад, Митриновић се налазио у самом средишту тадашње југословенске револуционарне омладине (са галеријом ликова – од Владимира Гаћиновића, Мустафе Голубића и Гаврила Принципа до Иве Андрића). Владимир Гаћиновић у писму Лаву Троцком за Митриновића каже:

„Слободномислећи књижевни критичар, тумач нашег генијалног вајара Мештровића, један од најбољих говорника наше земље, Митриновић је обишао све српске земље са рефератима о моралној солидарности Југословена, о њиховој литератури, поезији, сликарству, вајарству.“

Иво Андрић ће једном сликом описати Митриновића, када је на његово име стигла разгледница са светлима градова Европе и текстом: „…Учи енглески, читај Витмена“, песника кога ће касније спомињати као једног од пресудних у његовој лектири. Данило Киш ће Митриновићеву улогу у животима ових младића сажети у причи Дуг, у којој Андрић пред смрт своди свој животни рачун, и обрачунава коме је шта и због чега остао дужан, на конто уписује и дуг Димитрију Митриновићу, „који ми је открио да изван ових несрећних касаба постоје и други и бољи и сретнији свјетови”.

Његова енглеска авантура отпочеће тако што се најпре придружио кругу интелектуалаца окупљених око часописа „Ново Доба“, за кога ће писати чланке под псеудонимом М. М. Космои, и у којима ће излагати своје идеје и визије новог доба. Митриновић ће се и овим поводом дохватити многобројних, често међусобно противречних филозофских, религиозних и прагматичних доктрина, од старе Индије до Маркса, од психоанализе до теозофије.

Митриновић је у свом животу и то рано већ 1914. прешао пут од националног догматика до идеолога планетарне утопије. Овај прелаз се већ уочава у пролеће 1914, које Митриновић проводи у Минхену, где одржава блиске везе са Василијем Кандинским и кругом око Плавог јахача. Преко Кандинског Митриновић долази у везу са немачким песником Ерихом Гуткиндом и другима, затим покушава да оснује покрет Основе Будућности, са утопистичком визијом будућег европског човека и спасења свечовечанске Европе.

У томе га затиче и вест о чину његових пријатеља из Младе Босне на Видовдан 1914, и он, у страху од хапшења, одлази у Лондон, где се ставља на располагање српском велепосланству.

Наука га током живота није толико ценила, иако су његове идеје о уједињеној Европи, управо оно што данас живимо, а његове шире идеје о уједињеном човечанству, премда искривљене, управо идеал стваралаца новог светског поретка. Пионир је у много тога што је историја касније прибележила другима. Нама је и даље непознаница.

Причу о Димитрију Митриновићу је веома тешко испричати. Матош и Крлежа су према њему били цинични, Црњански и Андрић, којима је као уредник сарајевске „Босанске виле“ објавио прве песме – благонаклони. Његов значај сигурно не треба прецењивати, али исто тако је сигурно да није заслужио ни апсолутни прогон из српске културне историје. Ако ни због чега другог, онда због фасцинантног живота, јер Димитрије Митриновић је сигурно човек ређег кова. Прича о њему скоро никада нема средину, или је позитивна или је негативна, јер је одређена идеолошким ставовима.

Такође, она је или кратка, базирајући се на штурим информацијама или предугачка, довољна за једну књигу, сходно његовој свестраности и ерудицији. Надам се зато да ће ова прича бити другачија, да ће реално приказати сва достигнућа овог значајног човека, био он неком симпатичан или не, слагао се неко са њим или не. Аутор овог текста се први, не слаже са великом већином Митриновићевих ставова, али је битно подсетити људе на овог човека, родом Србина и Херцеговца, савременика два светска рата, који није доживео да види како оживљава његова идеја уједињене Европе.

Нова Европа

Митриновићева поезија је откровење да је живот стварање живота. Заступа схватање да живот није изнад уметности. Димитрије Митриновић је не само био у контакту са револуционарним друштвеним организацијама, него је и био припадник круга „Младе Босне“, само је он револуцију спроводио у књижевности. Познатији у савременој српској критичкој мисли као философ или зачетник политичких идеја Уједињене Европе, Митриновић је не мање значајан и на књижевном плану. За разумевање његовог целокупног дела потребно је сагледати однос његове философије и поезије. Димитрије Митриновић се окренуо философији и теологији, потпуно одустајући од писања поезије у другом делу свог живота.

Он је у Енглеској за философске расправе и стварање нових теорија државног уређења користио сва она учења и теорије која је оваплотио у својим песмама и књижевној критици у периоду док је био припадник круга Младе Босне. Само су његова уверења добила, уместо националног, космополитски карактер. За време боравка у Енглеској, Митриновић је сарадницима често говорио о својим младалачким данима и о својим везама са уметничком колонијом у Минхену, првенствено са Паолом Клеом, и Василијем Кандинским. Критици је добро познато да је Митриновић име Василија Кандинског увек стављао на прво место, изјављујући да је план о издавању једног „годишњака за развијање свељудске идеје у Европи“ он израдио заједно са господином Василијем Кандинским. Иако cе y Основама Будућности још нe залаже за оживотворење тог новог човека, чиме ћe сe, y различитим варијацијама, бавити током каснијег боравка у Енглеској, Митриновић наставља бављење синкретичком хуманистичком философијом ренесансе, персијском, јеврејском, грчком, римском и хришћанском, указујући на њихову подударност.

Митриновић је, насупрот Богдану Поповићу, у име свога књижевног поколења и једне нове поетике, исказао каква песма треба да буде да би била лепа. Национални карактер Митриновићевог футуристичког програма, какав није био непознат ни изворном италијанском футуризму, наслањао се на књижевну и културну традицију. Формиран у истој атмосфери као и велики део његовог интелектуалног и књижевног нараштаја Европе, Митриновић је од почетка носио у себи изразиту бунтовност, дрскост и склоност ка авантуризму и то га је, још у младости, као човека чинило ванпросечним, донекле екстравагантним и крајње неприкладним за уобичајене грађанске и интелектуалне стандарде.

Митриновић је први у српској критици употребио реч кич и касније кич супротстављао литерарној активности. Залагао се за аутономију уметничког дела за време док је уређивао Босанску вилу. Одласком у Минхен, удаљио се од националне проблематике али и од књижевности. Његов критичарски рад био је битан чинилац укупног књижевног живота тадашње Југославије. Есеји и критички текстови били су веома запажени у то доба и утицали су на нову генерацију писаца. Митриновић се оцењује као утицајан философ, који је радио на јачању источњачке мисли у Енглеској. После њега и под његовим утицајем развила се тамо јака философска источњачка струја која траје до данас.

Дело Димитрија Митриновића оставило је значајан траг у српској књижевности прве половине двадесетог века, а касније је постао популаран по својим философским и визонарским учењима. Од како је почео да објављује песме, дакле од прве деценије двадесетог века (од 1907.) па све до данас, кад његов утицај јача на философском и политичком плану.

Једна се велика Митриновићева идеја у том смислу обистинила – пројекат уједињене Европе, будући да је још 1920. гдине позивао европске државе и народе да створе „свеукључујућу европску културу“ као „свесну и самосвесну јединицу“. Та идеја је, додуше, више последица економије, развоја технологије и одбране од немилосрдног притиска Америке него панхуманизма, културног и верског екуменизма, где је и даље изражен вулгарни патриотизам, који је по Митриновићевом убеђењу – ускогруд. Митриновић се, пре свега, залагао за индивидуализам, сматрајући да он увек мора бити изнад институционализма. Тај индивидуализам се односи како на појединце тако и на културе, тачније у једној општој целини треба да се чује глас индивидуалног. Технологија се показала као наметање општег над посебним, као укидање индивидуалног, које сада може једино бити у служби општег, или га неће бити. Идеологија и технологија су се изједначиле у својој утилитарности.

Имајући у виду данашњу димензију технологије, Митриновић је 1921. године схватио да ће се на Земљи променити квалитет живота и да ће се пореметити равнотежа између човека и космоса, односно човека и природе:

„Смисао планете Земље и Човека је један…Земља је тело и космички инструмент човекове врсте.“

Занемаривање тога смисла у име напретка води свет једино у катастрофу. Мора се пронаћи нови модел живљења. Митриновић мисли да неће више бити великих генија, пророка, филозофа и уметника. Свет је по њему презасићен и не постоји више потреба за новим приливом неколицине великих креативних људи: увиђамо потребу за креативношћу мноштва“. Јер, према Митриновићевој идеји о три откривења (два откривења су већ завршена: „свеукупност прожета божанским“ и „хришћанско откривење божанског у људском“), „будућност човечанства лежи на самом човечанству“, односно на „заједници појединаца“.

Као што је Европу упозорио на погубне идеје фашизма, што је и предочио у свом писму Хитлеру, као што се залагао за уједињење свих култура, за стапање свих револуција у „једну револуцију човечанства“, за „свечовечански парламент нација“ (данашње УН), Митриновић је одавно упозорио да човечанство мора мењати ток. Међу многим предлозима изложио је своју идеју о Европској федерацији и о Савету Европе. Залагао се за уједињење Европе и предлагао је јединствену правну, економску, привредну и политичку заједницу са јединственом валутом и административном управом. Предложио је парламентарну унију на челу са Саветом Европе као сенатом. Током 1921. предложио је да се европска заједница назове Сједињене Државе Европе. Дакле, закључак је јасан, био је то човек ретког кова, далеко испред свог времена.

Кандински је за њега једном лепо закључио:

„Он као муња улази у суштину ствари !“

То је био Димитирије Митриновић, даровит, смео, посебан, генијалан, једноставно јединствен, а до данас ипак непознат. Можда је превише огрезао у мистицизам, а можда ће за њега неко рећи да је лудак (као што је за њега рекао краљ Александар Први Карађорђевић), али оваква биографија заслужује макар фусноту у историји српске културе. Можда сам донекле разјаснио његову поливалентну личност али у сваком случају овако интересантан човек заслужује много више публицитета, макар и негативног. Човек који је био ватрени поборник идеја интеграција, од српских, јужнословенских па све до оних светских, умро је заборављен од своје матице, у Ричмонду у Енглеској, 1953. године, сахрањен у близини гроба Карла Маркса, идеолога много радикалније интегралне идеологије.

Извор: Српски академски круг

Ознаке: Димитрије Митриновић, европа, Милош П. Димић, српска историја, српски уметник