На дан 12. априла 1945. године, од кога је управо протекло седам деценија, Југословенска армија (ЈА),после шестомесечних борби, пробила је Сремски фронт и свим својим снагама прешла у свеопшту завршну офанзиву за сламање фашистичке окупационе силе и ослобођење Југославије.

До 15. маја, током 33 дана, ЈА је водила низ офанзивно-нападних операција (Личко-приморску; Сремско-славонску; Карловачку; Ријечко-тршћанску; Љубљанску; Загребачку; Мариборско-подравску; итд.), да би у коначници ослободилачког и револуционарног рата покорила и заробила главне окупационо-квислиншке групације у Словенији – више од 300.000 војника, на челу с командантом, генералом Александром Лером.

Поводом 70-годишњице пробоја Сремског фронта, који и данас изазива не само политичке него и историографске контроверзе, објављујемо текстове Милутина Мораче, учесника борби, и Милована Ђиласа, једног од вођа југословенског револуционарног и ослободилачког рата, који је у време пробоја Сремског фронта боравио у званичној посети СССР-у.

Свест и занос ослободилач­ке војске

Де­легација ју­госло­вен­ске вла­де је још била у Мо­скви кад је наша војска, 12. априла 1945. – можда смо се баш тог дана уве­че ми комунисти из делегације гости­ли у Стаљи­новој вили – про­била Срем­ски фронт. Фронт су бра­нили пре­тежно Немци. Немци су га и утврђи­вали, у току пет месеци, са сво­јим не баш оскуд­ним искуством ратовања у рав­ницама. И про­бијан је тај фронт зна­њем и средствима који су били, без­мало, на нивоу армија великих сила… Ја сам у фебру­а­ру – ради про­пагандног рада у војсци – оби­шао штаб Пр­ве армије, која је држала Срем­ски фронт. Блат­ња­ви дру­мови и оретка, недалека тут­ња­ва. На­прегнут рад шта­ба, уз сва­кидашње депеше и усмене изја­ве нижих ста­решина. Мој је ути­сак био, а сте­као сам га из раз­говора с коман­дан­том Дапчевићем и чла­новима шта­ба, да без совјетских инструк­тора и совјетског оружја ми не бисмо ни зна­ли ни могли да про­бије­мо фронт. Али је истина и да су наше ста­решине брзо учи­ле и уса­вршавале сво­је ина­че богато рат­но искуство.

План про­боја су израдили штаб фронта и Ге­нерал­штаб, дакако с Ти­товом сагла­сно­шћу. Али, наред­бу за про­бој је пот­писао Ранковић, као нају­гледнији члан Вр­хов­ног шта­ба, будући да се Ти­то налазио у Мо­скви на челу војне делегације.

У про­боју Срем­ског фронта уче­ствовале су је­динице свих ју­госло­вен­ских народа, сем сло­венач­ких, које нису ни могле – из гео­графских и дру­гих раз­лога. Али највеће крвопро­лиће су при­мили Ср­би из Ср­бије – њи­ма су највећма попуња­ване ста­ре, од њих су највећма сазда­ване нове је­динице. То је била највећа и најкрвавија бит­ка коју је водила наша војска: Ср­бија је, као у про­шло­сти, откри­вала и потвр­ђи­вала сво­ју непокор­ност и државотворност ште­дрим одрицањи­ма и непоштедним погибија­ма. Чуо сам од Са­ва Др­ље­вића да је до Винковаца и Бо­рова села било око 12.000 погинулих: немач­ке је­динице, мада неком­плетне и мање уве­рене него некад, успешно су одо­левале нашој недовољно искусној војсци, чак се и Па­велиће­во домобранство побољшало после ули­вања у њих, кра­јем 1944, усташких фор­мација као је­згра.

И баш та бит­ка, тај про­бој најчешће су оспоравани. И то не само од про­тив­ника, међу који­ма има и таквих који доказују, из сво­је сумануте мржње, да је сав тај недогледни покољ сми­шљен ради истре­бљи­вања ,,срп­ске омладине”, односно ,,уни­ште­ња ,,хрват­ске државе”. До­бро­намер­на оспоравања, која сам чуо и од уче­сни­ка, сво­де се на ово: све је то било сувишно, будући да су Немци већ били у сло­му, а држав­на власт учвршће­на у Бе­о­гра­ду.

И такво гле­дање ми изгле­да површним, мада му не оспоравам рацио­нал­ност. Рат, а поготово револуцио­нар­ни рат, увек воде сна­ге одређе­них тежњи, иде­ја, циље­ва. Сваки рат, па и сва­ку бит­ку, воде кон­кретне, такве и такве политич­ке сна­ге, у сплету спољних и уну­тар­њих околности, ради одређе­ног задат­ка. Најгла­совитија Клау­зевицева поставка је­сте: рат је наста­вак политике дру­гим средствима, тј. оружјем… Ако Срем­ски фронт не би водили комунисти, који су про­тив себе има­ли не само Немце, него и уну­тар­ње про­тив­нике зашти­ће­не Немцима а спрем­не да се са сло­мом Не­мач­ке ста­ве под покро­витељство запад­них велесила, неповер­љи­вих и непри­ја­тељских пре­ма комунизму… О, да! Та­да би се могло, тада би било памет­но при­чекати с про­бојем…

У току про­лећа 1945. у Бе­о­град су при­сти­зали извешта­ји о при­пре­мама уну­тар Па­велиће­вог режима, повезаним с вођством или делом вођства Хр­ват­ске сељачке стран­ке да се у тре­нут­ку капитулације Не­мач­ке про­гла­си независна Хр­ват­ска, која би се ста­вила под покро­витељство запад­них сила. Та оба­веште­ња су се и потвр­дила, макар непот­пуно, откри­вањем завере министра Лорковића за свр­гавање Па­велића. И Дражине сна­ге, мада већ опа­ле и деморалисане, биле су се повукле у север­ну Бо­сну, под окриље Не­маца – Ђу­ришиће­ве и Ђу­ји­ће­ве су се про­бија­ле ка запад­ним савезни­цима, а оне под непосредном Дражином коман­дом су се спремале за про­дор у Ср­бију.

На­раста­ле су и при­тиска­ле емо­тив­не и морал­не побуде за про­бој Срем­ског фронта. Неодољи­ве и нео­т­кло­њи­ве, те побуде су поста­ле свест и нужност. По­готово после ја­нуа­ра 1945. године, када су Немци пости­гли успехе, малобројним сна­гама, про­тову три наше армије: у Срему про­дор, макар пли­так и краткотра­јан, кроз Пр­ву армију, у север­ној Бо­сни одбра­на Би­је­љи­не од Друге армије, а на Драви про­теривање Треће армије на леву оба­лу, у Ма­ђарску. То је тишта­ло и бор­це, а нек­моли ста­решине: пар­тизан­ска сла­ва је нагло там­нела – у сусре­ту са искусном и снабдевеном Цр­веном армијом, у фронтал­ним рав­ничар­ским окр­шаји­ма… Не заборављам оја­ђе­ност Дапчевића, коман­дан­та Пр­ве армије, кад је с фронта дошао на већа­ње у Бе­о­град – због четрдесетак топова које су му оте­ли Немци у том про­боју: „Је­дан немач­ки бацач је ефи­касни­ји него две моје батерије!” – И кри­тицизам коман­дан­та Друге армије Ко­че По­повића – пре­ма вла­сти­том људству: „Необучено, сеља­чићи, ђа­ци – обу­чено људство Ср­бије је већи­ном у заробље­ништву”. А кад сам По­повића опо­менуо да и ње­му Немци не заробе топове, он је – мада између ње­га и Дапчевића није било сурев­њи­вости – узвра­тио: „А не! Ја моје држим на десној оба­ли Дрине”…

Војска, свест и занос који су је про­жимали, жудели бит­ку, про­бој – да покажу да су сазре­ли и за такве боје­ве: нације, покре­ти, војске, оправ­давају сво­је посто­ја­ње осо­беношћу, изу­зет­ношћу.

*Из књи­ге ,,Ре­волуцио­нар­ни рат” Ми­лована Ђи­ласа (1911–1995), генерал-пуков­ника ЈНА, политичара, тео­ретичара и писца, једног од највећих дисидената комунизма у 20. веку

Силовит напад обезглавио непријатеља

Пробој фронта у Срему почео је 12. априла у зору петнаестоминутном артиљеријском припремом из 120 артиљеријских оруђа и авио-припремом у два налета од по 50 авиона, на одсеку: Средњи Потез-к.141 (јужна) ширине 3 км.

Снажни удари изведени су по главном одбрамбеном положају и на непријатељева упоришта Мохово, Ловас и Товарник.

Одмах после преношења артиљеријске ватре у дубину непријатељеве одбране, користећи се означеним пролазима у непријатељским минским пољима, тенкови и пешадија су извели напад на прве непријатељеве ровове без застоја и губитака. Подршка артиљерије је, такође, била веома прецизна и ефикасна. Силина напада Прве пролетерске и 21. ударне дивизије обезглавила је непријатеља на његовом првом положају, па је одлучено да се одмах уведе у борбу и армијска резерва, односно 48. дивизија, са задатком да наступа на левом крилу 21. дивизије у правцу Шидских Бановаца и да бочним дејством помогне 42. дивизији у заузимању Товарника, који је ослобођен већ у 14 сати.

Првог дана напада, 12. априла, јединице Северне оперативне групе постигле су изванредне резултате. На правцу главног удара извршен је пробој на дубини више од 20 до 30 километара, а на помоћном правцу – на дубини од 8 до 20 километара. Дивизије су достигле ове тачке: Прва дивизија заузела је Вуковар, Борово и Богдановце; 21. дивизија – Негославце и Свињаревце; 48. дивизија железничку станицу Ђелетовци и село Ђелетовци; 42. дивизија Товарник, Илинце (у Товарнику се прикупила у армијску резерву), а 22. дивизија Апшевце.

(Закашњење тенковског батаљона да узме учешћа у борбама негативно се одразило на темпо напада. То је омогућило команданту немачке 22. дивизије да своје снаге довољно уредно евакуише и за собом поруши мост на Сави.

Заробљен је скоро цели 3. горски домобрански здруг са око 1.000 домобрана и усташких милиционера, онда и око 700 четника. Заплењени су 2 тенка, 2 топа, 1 минобацач, 100 аутоматских оруђа, 2.300 пушака, 4 камиона, доста муниције и друге опреме. Губици Босанске групе дивизија износили су 173 погинула и 506 рањених. Савесно вршећи дужност инструктора у артиљеријској бригади 5. дивизије, погинуо је приликом извиђања и артиљеријски гардијски мајор Иван Минович Ворона, официр Црвене армије.)

У току 12. априла, с мостобрана на левој обали Саве, Јужна оперативна група продужила је наступање на север и у току дана заузела посавске Подгајце и Врбању.

Ујутро 13. априла Прва армија, без додира са непријатељем, продужила је наступање на запад, а немачки 34. армијски корпус, угрожен од снага 1. и 3. армије с три правца, у настојању да сачува снаге од окружења, наставио је са повлачењем. Тек око 9 сати, источно од Винковаца, пред Церићем и Нуштаром, наишли су делови 21. дивизије на отпор. Наступајући правцем Оролик–Јанковци, избила је пред Винковце, у Мирковце, и 48. дивизија.

Милутин Морача Генерал-пуковник ЈНА (1914–2003), начелник Штаба Прве армије генерал-пуковника Пека Дапчевића (1913–1999), на Округлом столу о Завршним операцијама, одржаном 1985. годинe.

(Политика)

Ознаке: Југословенска армија, Милован Ђилас, Сремски фронт, Тито