Прочитај ми чланакДА је Русија учествовала у отимању Косова од Србије, да нам је бомбама убијала децу или да није спречила да нас прогласе за геноцидан народ, сигурно нам нико не би тражио да јој уведемо санкције.
Овако, на годишњицу дана ослобођења Београда, кад је руска војска најурила нацисте из престонице, поново је из хладних бриселских офиса стигла опомена да не можемо ући у ЕУ док не окренемо леђа Москви.
А на шта би личила Србија у дану када би издала Русију да би добила чланску картицу?
Па, највише на тешког хероинског зависника који распродаје имовину родитеља и најближе пријатеље да би добио дозу.
На човека без достојанства, без образа и без слободе или на Музиловог – човека без својстава. На олоша који се патолошки свети баш ономе који му помаже. На земљу која баца под ноге сопствену историју.
Упорно нам европски званичници понављају да морамо да прихватимо правила која важе за све да бисмо постали део ЕУ.
Ма, је л’ тако?
А да ли је још једној чланици ЕУ брутално осакаћена земља и отцепљено 15 одсто територије која предствља срце њихове духовне вертикале?
Да ли је још једна чланица бомбардована и разорена у модерно доба развоја и свеопштег цивилизацијског узлета?
Не! Та „правила“ важила су само за Србију. Тада нису примењивани – критеријуми, начела, стандарди, поглавља. Тада смо били „посебан случај“.
Вашингтону и Бриселу сад смета и када са Русима шаљемо одећу, храну и душеке несрећницима сиријске апокалипсе. И у томе виде „непослушност“. Огавно лицемерје.
Србија јесте опредељена ка ЕУ. Србија се реформише и развија по моделу Запада. Србија би по свему волела да се угледа на богате и моћне.
Али, не смемо издати Русију. Па, шта буде!
