Прочитај ми чланак
Српски историчар и византолог Миодраг М. Петровић, још од 1995. је изашао с тезом да су богомили, кудугери, наватијани, бабуни, који се помињу у српским и византијским средњевековним изворима, у ствари Латини римокатолици, а да богомила као радикалних дуалиста никада није било у Србији. Како ниједан нама познати извор не вели експлицитно: богомили су Латини, Петровић своју аргументацију базира на једној ингениозној интерпретацији извора. Он полази од познатог механизма етикетирања, кога налазимо и у Законоправилу св. Саве, где се вели да се сада месалијанци зову богомили – бабуни. Међутим, само поглавље и говори о правим месалијанцима богомилима, не и о Латинима као новим богомилима.
Први православни полемичар са богомилима, Козма Презвитер, говори да је у центру њихове побожности молитва, што потврђује и св. Сава назвавши месалијанце молабницима. То је један од елемената који здружује месалијанце и богомиле. Други византијски извори виде у богомилству мешавину павликијанаца (=манихејаца) и месалијанаца. Дуалисти су по антономазији, тврде да Исус није бог по природи; евхаристијски хлеб и вино су само симболи; одбацују иконе, крст, Стари завет, свештенство… Како су богомили дуалисти, Петровић излази са тезом да су Латине Средњовековни назвали богомилима, јер су ови дуалисти пошто су почели да исповедају јерес уневши Filioque у 8. члaн Никeoцaригрaдскoг Симвoлa вeрe, тј. увевши два начела у Тројици. Међутим, ова диархија никада није могла да послужи као синоним за стари онтолошки дуализам. Ниједан древни источни полемичар са Латинима није их назвао богомилима/манихејцима, мада је и сам Фотије имао прилике за то, јер је Латине оптужио за увођење диархије у Тројици. Нико од њих, другим речима, није се руководио Петровићевом логиком која у filioque-у види дуализам.
Петровић ће и у хиландарском ћирилском рукопису бр. 230, препознати у Новацијановој јереси, која је позната под именом катари, римокатолике, јер је Нават био расколник Римске цркве и нагињао је монтанистима, а ови су хулили на Духа Светог, као и потоњи Латини. Међутим, уопште није тачно да су монтанисти и новацијани хулили на Духа Светога. Само кроз инсистирање на чистунству долази до местимичног спајања катара са монтанистима, а то и служи Никодиму химнографу да у наватијанима види синоним за богомиле, тј. средњовековне катаре.
Омиљени Петровићев сведок тезе да су се нови дуалисти римокатолици звали богомилима је св. Симеон Солунски, који би, према њему, тврдио да их уопште не треба звати хришћанима, јер су они иконоборци, мада знамо да католици никада нису забранили иконопоштовање. У ствари, Симеон нам у продужетку објашњава зашто богомиле не треба сматрати хришћанима: „јер они поричу све црквене тајне… и свете иконе са њима“, док старе иконоборце треба сматрати хришћанима, јер су они одбацивали само иконе, док су, за разлику од богомила, имали све друге црквене сакраменте. Симеон каже и да верујемо да ћемо учествовати у дару и благодати Божјој, а не у суштини, како уче безбожни месалијани и богомили, што би за Петровића били Латини. Овде је посреди паламитска контроверзија у којој су се стране међусобно оптуживале за месалијанство, тако да нема ништа заједничког са Латинима.
Исто важи и за назив кудугери, који се јавља код Симеона Солунског, а Петровић нас уверава да је он ознака за Латине. Међутим, када се прочита Симеон бива јасно да ови кудугери немају ништа заједничко са оним што знамо о католицима. Такође и манускрипт Oxford Christ Church 49, говори о кудугерима, одакле је несумњиво да се ради о богомилима, а не о Латинима.
Такође је неубедљива теза да је Стефан Немања сазвао сабор против Латина и да их је прогонио, или да је св. Сава бранио, „исправљао“ веру, од Латина. Ти богомили се, према Петровићу, осуђују и у 85. члану Душaнoвoг Зaкoникa, као бабуни, тј. римокатолици, а та бaбунска рeч била би filioque. То би значило да је Душанов закон ставио католике у илегалу, а у ствари је сaмo забрањивао латински прoзeлитизам. Католици су у Душановом царству били легалне особе, док је он као млади краљ, ратовао против бабуна, што је продужетак политике његовог деде краља Драгутина који је 1291. затражио од Папе Николе IV помоћ у борби против богумилске јереси, одакле је јасно да ови не могу бити католици. Да су богомили заиста то, а не Латини, сведочи и Српска редакција Синодика у Недељу православља, која их назива хулитељима на иконе, и заступницима бадунске јереси. Једина несигурност око употребе речи „бабуни“, као синонима за Латине, постоји у тексту Константина Философа Костенечког, али се и она може протумачити у сагласности са свим осталим сведочанствима, а не нужно у кључу Миодрага Петровића.
