Прочитај ми чланак
(Јово Бакић)
Јавност Србије је пре неколико дана сазнала да је Владимир Поповић, звани Беба, веома задовољан што Родољуб Миловић више није начелник Управе криминалистичке полиције. Неколико дана раније, председник владе Александар Вучић сменио је четворицу полицијских генерала (ко каже да министар унутрашњих послова др Стефановић није у томе учествовао?). Председник владе је казао да се ради о поштеном и способном полицајцу: „Миловић није колатерална штета. Са њим и са директором полиције имао сам дуге разговоре. Они су часни полицајци, а пред Миловићем су велики задаци државе”.
Лепо, али ако је тако, зашто је генерал Миловић смењен? Сем тога, зашто је председник владе упозорио извесног „господина Космајца” да побегне из Србије? Наиме, Александар Вучић је, бесног израза лица и уз млатарање рукама, прекорио полицајце (да ли и политичаре?) да нико од њих не сме да помене човека чије презиме подсећа на планину јужно од Авале. Није овде најбитнија чињеница да Драгослав Космајац нипошто није непознат полицији, јер је већ 2001. године био поменут у тзв. белој књизи организованог криминала. Важније је да председник садашње владе упозорава дотичног да Србија за њега није сасвим безбедна, тј. да би требало да промени место боравка.
Ако председник владе то није намерно учинио, остаје сумња да је неспретан и незнавен, тј. да је нехотице упозорио „господина Космајца” да се склони из Србије, пошто се очевидно налази под мерама безбедносног надзора. Ако, пак, то није случај, онда је јасно зашто је Р. Миловића сменио и „господину Космајцу”, све глумећи пред камерама праведнички бес, нацртао да треба да бежи из Србије. Како год било, председник владе би требало да одступи: а) било због нестручности; б) било због подршке организованом криминалу. Свакако, боље би било да се ради о првом но о другом, али за државу су обе могућности опасне. Према томе, у првом случају би господин Вучић требало да сноси политичке, а у другом, осим поменутих, и кривичне последице.
Истовремено, бивши председник владе, а садашњи министар иностраних послова, тврди да се од почетка залагао за реформе у МУП-у: „И сви у овој земљи знају да сам од почетка тражио да се ти људи у полицији промене”. Ако се, барем за тренутак, занемари чињеница да Ивица Дачић врши „друштвену нормализацију личних модела”, тј. да је великој већини грађана Србије непознато да се он залагао за смену генерала полиције, онда је фасцинантно да садашњи шеф дипломатије признаје да се шест година није мешао у свој посао: „Ја нисам управљао полицијом јер ми нису дали, а нисам могао да променим те људе у полицији зато што је о томе морала да одлучи влада у којој није за то постојала политичка воља”. Лепо, али зашто је онда седео шест година на истом месту – а две године и председавао владом?
Ивица Дачић нуди следеће „објашњење”: „Кад сам хтео да сменим полицијски врх настала је афера ’Банана’”. Ваља подсетити да је своједобно процурело обавештење да су се Ивица Дачић, тадашњи председник владе и министар унутрашњих послова, његов шеф кабинета Бранко Лазаревић, државни секретар МУП-а Вања Вукић, те саветник за националну безбедност, велики звездаш блиставе биографије, Ивица Тончев, наводно састајали с Родољубом Радуловићем, тј. „господином Мишом Бананом”.
Услед тога се очекивало да господин Вучић не направи коалицију с господином Дачићем, тј. СНС са СПС-ом, али су та очекивања очевидно била неоправдана. Да ли због тога што председник владе воли да буде окружен људима које може уцењивати? С њима се дели одговорност, док се ужива апсолутна моћ? Да ли због тога што званична Русија то од њега тражи због гаса? Или и због једног и због другог?
Све ово није нимало ласкаво за првог човека владе, јер није био принуђен да уђе у коалицију с човеком чији је углед под знаком питања услед наводне сарадње с наводним трговцем бананама односно кокаином. Сем тога, није смео да упозорава „господина Космајца”, наводно највећег нарко-дилера у Србији, да овде није сигуран, а ипак га је својом (не)намерном нервозном реакцијом застрашио, па је овај нетрагом нестао. Такође, ако сада с правом прозива „господина Чумета”, зашто му ономад није сметало када је овај у Сурчину сарађивао са СНС-ом?
Напослетку, делање председника Владе Србије не треба просуђивати на основу његових мотива и невеште глуме, већ на основу чињеница да „господин Космајац” није у земљи, да су господа Дачић и Тончев и даље моћни, те да је др Стефановић, упркос основаној сумњи да је присвојио туђу интелектуалну својину, још увек формално први човек полиције с мандатом да је „реформише”.
(Политика)
