Pročitaj mi članakOvih dana svet se zabavljao još jednim gafom najbližih saradnika američkog predsednika Donalda Trampa. Dizanje obrva, čuđenje, pa i poneki smešak izazvalo je obelodanjivanje spiska ruskih političara i oligarha koji su u vrh društvenih zbivanja najveće države na planeti dospeli u, takozvanoj, „eri putinizma“, periodu od kada (2000) Rusiju vodi aktuelni šef države Vladimir Putin.
Сви председникови људи
Ових дана свет се забављао још једним гафом најближих сарадника америчког председника Доналда Трампа. Дизање обрва, чуђење, па и понеки смешак изазвало је обелодањивање списка руских политичара и олигарха који су у врх друштвених збивања највеће државе на планети доспели у, такозваној, „ери путинизма“, периоду од када (2000) Русију води актуелни шеф државе Владимир Путин.
На списку који су медији већ оквалификовали као својеврсну „црну листу“, налазе се имена 114 политичара и 96 олигарха: од премијера Дмитрија Медведева, шефа дипломатије Сергеја Лаврова, министра војног Сергеја Шојгуа и шефова тамошњих тајних служби, па све до мултимилијардера Романа Абрамовича, Михаила Прохорова, или софтверског магната Јевгенија Касперског. Објективно, реч је о људима који су, свако на свој начин, стварали данашњу Русију. Све са њеним добрим и лошим странама, несумњивим глобалним угледом и реалном економском и војном моћи коју је у међувремену стекла.
Када је реч о Србији, пошто напредњаци воле Вучића да упоређују са Путином,тешко је веровати да би Трампова администрација нашла за сходно да прави икакву „црну листу“. Али не само због тога што ми ни на који начин не претимо „америчкој посебности“ и њеном начину живота, већ стога што у нашој држави за сличан списак, једноставно – нема материјала.
Објективно, на кога би из окружења председника Александра Вучића састављачи листе могли да упере прст? На Мају Гојковић, Александра Вулина, Небојшу Стефановића или, не дај боже, на Синишу Малог, Весића…
Мада, званично, носиоци високих државних и локалних функција, нико од поменутих није креатор српске политике. Ни на који начин. Ни унутрашње, ни спољне. Они само спроводе оно што им као задатак доделе њихова партија и њен председник. Без имало личне иницијативе или креације. А управо те компоненте одређује важност појединца за средину у којој делује.
То, такође, значи да би Вучић, у случају потребе, без проблема могао да се одрекне услуга било кога од наведених. Јер за разлику од оних из Русије, ови наши су у политичком животу тек обичне фигуре. Без обзира на то шта они сами о себи мислили и какву важност својим функцијама придавали. Уосталом на то јасно указују изборне поруке, и на локалном и на државном нивоу. Њихови ликови и имена вешто се крију иза лика и дела шефа им и предводника. Чак се и у већини пропагандних дешавања исти појављују, углавном, као декор.
Све поменуто уноси приличну дозу несигурности у српски политички живот. Наиме, Вучић је свестан да ће му онога тренутка када кола крену низбрдо сви ови који му сада здушно аплаудирају и реагују на сваки његов миг, први окренути леђа. Нема у томе ништа необично, ништа што се и другима није дешавало. Посебно у периодима сложених друштвених промена, или у тоталитарним друштвима на каква и ово наше почиње да подсећа.
Са друге стране, да би уопште опстао на власти, први човек СНС-а је морао да се ослони на такве људе. Било кога другог, ко размишља својом главом, једноставно не би могао трајније да веже уз себе и уз политику коју је зацртао. Остао би усамљен и брзо би морао да мења посао. Овако опстаје, али је принуђен да се носи са оним са чиме располаже. Да и сам није због тога пресретан показао је у више наврата. Прво најавама оставки појединих најближих сарадника, а потом и „заборављањем“ одлуке о њиховој смени.
Укратко, Александар Вучић се нашао у зачараном кругу из којег тешко може да се извуче. Сада, када су ствари кренуле лоше, баласт нефункционалних сарадника још је тежи. Докле се стигло видеће се већ на предстојећим београдским изборима…
