Прво је цело јутро преко горњег дела екрана ишао кајрон који је најављивао Високог госта, заправио вабио верну паству да се тачно у девет нацрта испред екрана ружичасте телевизије и одслуша још једну, ко зна коју по реду, проповед, овај пут на тему: "Председник Вучић о искушењима која чекају Србију, о константним нападима на њега, о томе ко ће бити у власти ко у опозицији, као и о другим темама..." Гледајући ту импресивну агенду она дежурна "временка" је озбиљно размишљала да напусти студио и оде негде на кафу, јер је била убеђена да ће човек саопштити и временску прогнозу, па да не смета.

А мене је у кући сачекало наивно питање: – Боже, да ли му мере температуру пре уласка у студио?

– Не, мере му само рејтинг пре и после! Висока температура се подразумева, она му је оптимално радна – одговорио сам, потпуно убеђен у основаност те тврдње.

Александар Вучић одавно више није човек ни политике, ни идеологије, ни странке којој је на челу, ни функције коју обнаша – он се претворио у ловца на рејтинг, дугопругаша у исцрпљујућој дисциплини јурења истог и опсесивног “фри клајмбера” на склиској стени популарности. Вучић је рејтингу подредио све, па и самог себе и у тој ђавољој игри прво је рејтинг поставио као приоритет, потом је постао овисник о њему, да би на крају завршио као заробљеник или талац сопственог рејтинга. Сада, све и да хоће а, наравно, неће, нема назад: дошао је до тачке када он више не влада рејтингом, него рејтинг њиме и када рејтинг није у његовој, већ је он у функцији рејтинга.

Личи то на оне фанатике по теретанама који, по сваку цену, трујући организам анаболицима и стероидима, пумпају мишице до максималних граница док се на крају не претворе у гротескне набилдоване креатуре. И само неколико месеци паузе у исцрпљујућим тренинзима и апстиненције у суплементима доводи до повлачења мишића на којима остаје да виси растегнута кожа, па тек онда изгледају смешно и отужно. Знају они то, зато настављају унедоглед са билдовањем, постајући робовима вештачке мускулатуре и већина њих су инвалиди у најави, јер кад тад мишићи попуцају, кичма откаже, а јетра плати данак хемији коју су гутали. Знају и то, али жртвују здравље зарад адекватног одраза у великом огледалу пред којим се шепуре, премеравајући обим бицепса и ширину трапеза који су, обично, штаке недовољног самопоуздања.

Тако и Вучић. Понедељком на “Хепију” ради трицепсе, уторком на “Првој” бицепсе, средом на “Јавном сервису” груди, четвртком на “Б92” леђа, петком на “Пинку” задњу ложу, суботом тркне и и до неке панчевачке телевизије за квадрицепсе па у круг, све не би ли употпунио и заокружио пројектовану слику идеализованог себе која онда освиће на насловним странама његових таблоида као постер и прототип супермена кога напада и ала и врана, али му не могу ништа.

Када би неки пасионирани истраживач прецизно измерио његову минутажу ( боље рећи “годинажу”) у медијима откако се докопао власти, показало би се како је добар део свог времена и постојања провео пред камерама и под светлима студијских рефлекторима гостујући, изјављујући, објашњавајући, давајући интервјуе, држећи конференције за штампу, дурећи се и свађајући са стварним и измишљеним противницима…Ако би се на то додала и бесконачна репризирања Вучићевих наступа на екранима његових електронских медијских “гебелса” онда би се слободно могло закључити како тај човек живи за и у телевизору.

Временом, међутим, телевизија неумитно и сурово троши свог јунака који почиње да се понавља и бива предвидљив, вергла на празно, фразе се офуцају и изгубе на пропагандној снази, убедљивост се топи и то постаје заморно и досадно за публику. Вечито иста плоча шкрипи и цијуче на општим местима, напумпана аура се оклембеси као кожа на запуштеном билдеру и неуморни гонич рејтинга полако постаје само “свакосатно клепетало” како га је једном прецизно окарактерисао луцидни Божо Копривица.

Капирају то и они којима је, превасходно, намењена та медијска хипноза па ће један шумадијски домаћин, након што је посвршавао дневне послове, сести испред телевизора на коме гостује Вучић, уз речи: “А сад да ми Вучко мало испира мозак”.

Наравно, наркоза је јака, аплицирана у великим дозама и споро попушта, али попушта. Тога је постао свестан и главни наркотизер ( или, пак, његови медијски стратези) па се убрзано тражи алтернативна опција пропагандног опсенарства која би захватила и онај модернији део популације који је несклон седењу испред телевизора, а зависан је од друштвених мрежа и веб апликација.

Отуд они “инстаграмски” перформанси – позирање са лубеницом на тераси док приждива божија звезда, шетња са верном Аном по шљивику, наоко ноншалантно испијање вина, постовање вицева на сопствени рачун поводом школе коју је уписао… Роб рејтинга се врховима прстију хвата за преостале избочине, покушавајући да се представи као обичан човек и један од нас, релаксирајући слику супер-хероја и мученика који сав терет овог света носи на својим плећима. И кад једног дана потроши све шарене лаже, маске и пропагандне штосеве стићи ће и освета рејтинга заснованог на њима, а пред нама ће се указати политички лажњак који је покушао да се прошверцује међу државнике и историју. А у то друштво се не квалификује на основу огромне телевизијске минутаже и броја датих интервјуа.

Извор: nova.rs

Ознаке: Александар Вучић, Ранко Пивљанин, рејтинг