Када су закатанчили последњу учионицу, преселили смо се на степенице ректората, придржавајући се правила да наставу треба одржавати у згради факултета.

Част ми је да обавестим јавност, пре свих уважене студенте и професоре Филозофског факултета у Београду, да сам успешно заокружио предавања и вежбе на курсу Увод у историјске студије. Остају предиспитне обавезе, у редовним терминима предавања и вежби, по распореду. Током протеклих десет седмица одржао сам десет предавања и тридесет вежби (за три групе) којима је присуствовало између 80 и 90 одсто уписаних студената. Присуство студената не разликује се у односу на прошлогодишње. На тај начин стекли су се услови да нелегитимна, недемократска и криминална блокада Филозофског факултета буде проглашена неуспешном.

Већ осам година Филозофски факултет је повремено жртва групе која нити у једној генерацији није бројнија од педесет насилника. Они, наводно се борећи за студентска права, спроводе насилну блокаду Филозофског факултета, малтретирају и прогоне студенте и професоре, те руше углед установе у којој стварно или тобоже студирају.

Нисам Холанђанин међу Србима… За мене рад није религија. Када су непозната лица ланцем забравила салу у којој држим наставу могао сам да прихватим тумачење да је реч о поплави. Зграда не ради, полицију традиционално не зовемо, студенти су отишли кућама, иако не подржавају блокаду знају да ће после ње студије постати лакше, а да ће надокнада бити формална.

О АУТОРУ

Чедомир Антић ,магистрирао историју на Универзитету у Бристолу, а докторирао је на Универзитету у Београду.
Проучава српско-британске односе, а запослен је као доцент на одељењу Историје Филозофског факултета, Београдског универзитета.
Антић је био председник Главног одбора Студентског протеста 1996-1997.
Чедомир Антић је аутор националног програма Нацрт из 2002. године.
Тренутно је председник Напредног клуба.

Предајем на првој години, вероватно највећој групи студената на овом факултету. Споменућу мисао професора Николе Самарџића из времена када су власти прогониле професоре и студенте – универзитет нису зграде, већ студенти и професори. Сваки пут када је требало да одржим предавања или вежбе излазио сам пред факултет. Да нико није дошао, вратио бих се у библиотеку или за радни сто. Али, долазили су сви моји студенти, у горем случају већина.

Предавања и вежбе сам испрва држао у старој згради факултета (ректорату). Десетине студената морали су да седе на поду. Силеџије су нас после дужег времена пронашле. Започеле су седмице разваљивања врата, претњи, звиждања, вриштања, гурања, псовања, пљувања…

Када се уморе, малобројни силници донели би звучнике па би их приносили мојим студентима или мени док би из њих трештала до краја појачана, неподношљива бука. Међу насилницима није било мојих студената. Када су закатанчили последњу учионицу, преселили смо се на степенице ректората, придржавајући се правила да наставу треба одржавати у згради факултета. Насиље ових малобројних безобразника снимиле су и камере РТС-а, Телевизије Н1 и фото-репортери разних новина.

Без обзира на јасну чињеницу да ће бити усвојени сви па и најбесмисленији, по већину студената штетни, захтеви, силеџијама није одговарала слика коју су пренеле телевизијске камере. Зато су покренули кампању линча. Насилници су пожелели да се начине жртвама. Демократске установе, које не признају, требало је да употребе како би исте срушили.

„Ми улазимо у Рајхстаг (као посланици прим. Ч. А.) како бисмо се у арсеналу демократије обезбедили њеним властитим оружјем. (…) Долазимо као непријатељи ! Као вук који упада у стадо оваца, тако ми долазимо !”, писао је некада Јозеф Гебелс. Напад јадне старице настраног понашања која је урлала на мене, оптуживала ме за спаљивање скупштине, „скупе студије за њену ћерку одличну студенткињу” (за одличне, као и за 90 одсто студената, студирање је код нас бесплатно), лош мобилни телефон који има… Снимали су без одобрења, прескупим телефоном, управо ови насилници. Снимак је пренео највећи портал у земљи.

Десет дана трајали су покушаји да у медијима буде објављена вест како сам „гурнуо” и „тешко повредио” анонимну студенткињу. Коначно су добили медијску пажњу за вест твитераша који се испрва потписивао као Јозеф К. Пошто ми је јасно шта је циљ, сваком од новинара који су ме позвали представљао сам по имену и презимену моју децу. Овом приликом понављам: Лада Антић и Вид Антић. Објављујући да сам „убио непознатог човека” или „украо непознату валуту”, уредници новинарске жутице нису напали мене, већ Ладу и Вида.

Тако сам и ја добио „попа кога сам јахао” (Мићуновић) и „украдену књигу” (Ђинђић). Кад год буде било потребно, неко ће махати страницом из жуте новине. Ја сам, наравно, на то од почетка био спреман. Нека останем и без радног места. Овде је реч о идеалима и принципима. Успех моје сатанизације требало би да буде опомена свима онима који убудуће покушају да се одупру сили мањине и терору најгорих. Моји храбри студенти, које сам замолио да се не сукобљавају и чији би потпис важио и да су напустили место на којем су били малтретирани, издржали су и сломили насиље неколицине.

Докле год будем на Филозофском факултету нећу одустати. Успели смо, опет ћемо.

*Напредни клуб

(Политика)

Ознаке: Београдски универзитет, студентски протест, Филозофски факултет, Чедомир Антић