Pročitaj mi članakMilovan Pisari je Italijanski istoričar sa balkanskim korenima. Rođen je 1980. godine u južnom delu Apeninskog poluostrva, gradić Četaro, pokrajina Kalabrija. Odrastao je u Italiji, gde je u detinjstvu naučio slabo srpski jezik od bake. Upisao je studije istorije u Veneciji, odsek savremena istorija. Za doktorsku disertaciju je odabrao "Balkan i Srbija u Prvom svetskom ratu", koju je uspešno odbranio 2011. godine. Njegov doktorski rad je 2015. godine dobio priznanje "Premio Vittorio Veneto dalla vittoria alla pace" kao najbolja disertacija o Prvom svetskom ratu u Italiji.
Своје истраживање је највише обављао у Београду где је истраживао документа у Архивама Србије, бивше Југославије и Војном архиву. Ту је имао прилике да се упозна са бугарским злочинима који су били годинама планирани и пре уласка званичне Бугарске у Први светски рат на страни Централних сила: Аустроугарске и Немачке.
Тачније, како Писари наводи у емисији, Бугарска је била незадовољна поделом Македоније након Првог балканског рата 1912. године, што је условило и Други балкански рат 1913. године где је Бугарска убедљиво поражена. Званична Софија није крила почетком Првог светског рата да жели да присвоји вардарски и моравски део Србије. Иако су бугарске јединице званично напале српску краљевину октобра 1915. године, злочиначке акције њихове војске биле су и месецима пре тога, нпр. у Валандову код Удова, на Велики Петак те године.
У свим документима које је Милован Писари имао на увид јасно се види геноцидна намера Бугара који су вршили бугаризацију Срба у окупираним деловима Србије, убијања Срба, пре свега интелигенције, свештенства СПЦ и богатих људи, који су могли да се супротставе њиховом организованом терору огромних размера.
Према његовим истраживањима Бугари су основали најмање 22 логора за Србе на својој територији где су утамничили преко 100.000 Срба, војника и цивила, а процене иду чак и до 120.000 Срба… а најмање 80.000 их се никада није вратило. Један од најпознатијих логора је Сливен, у југоисточном делу Бугарске, у коме је убијено најмање 5.000 Срба, а број заробљених је и преко 10.000 људи. Само у пролеће 1917. године пошто је угушен Топлички устанак преко 20.000 Срба је одведено у логоре.
Србе су у Бугарску доводили сточним вагонима, или ређе пешице. Многи Срби нису ни дошли до логора, већ су умирали у вагонима.
Типови мучења су били застрашујући према причама преживелих сведока. Они су дали савезничкој, али и домаћој комисији за испитивање злочина изјаве у коме се може сагледати језива свест њихових морбидних мучитеља. Много жена Српкиња је силовано у тим логорима и оне су такође давале после Великог рата изјаве комисији, што постоји све у архивама документовано.
Неке од тих изјава и докумената је сачинио и Рудолф А. Рајс, швајцарски криминолог који је још средином 1914. године дошао у Краљевину Србију на позив наше Владе.
У малом месту Сурдулица код Врања, Бугари су починили страшне злочине где су доводили Србе из других делова јужне Србије, а потом их одводили у Бугарску. Према проценама најмање 20.000 Срба је оставило своје кости само у Сурдулици.
Писари наводи између осталог и ово… Извештаји о бугарским злочинима су презентовани на Версајској мировној конференцији 1919. године у Паризу, али нису донели жељени резултат, јер је делегација Краљевине СХС доставила списак од најмање 500 Бугара који су познати именом и презименом да су починили злочине над Србима 1915-1918… Велике силе нису обавезали Бугарску да мора да их испоручи већ да их процесуира пред својим судовима. То је довело до тога да су само три зликовца изведена пред бугарски суд правде, а само један осуђен.
Међутим, Влада Краљевине СХС односно Југославије никада није инсистирала код Владе Бугарске за испоруку злочинаца, а да иронија буде већа 24. јануара 1937. године потписан је „Пакт о вечном пријатељству Југославије и Бугарске“, што је поништено већ априла 1941. године када је Бугарска са Силама осовине удружено напала територију југославенске краљевине и поново заузела Вардарску, Моравску и Тимочку Србију… поново су починили геноцид над Србима, а сви споменици из Првог светског рата су уништавани.
