Прочитај ми чланакНа порталу герила.рс појавио се чланак под насловом „Будућност протеста – да ли упадамо у рутину?” у којем се анализирају досадашњи домети народно-грађанских протеста, који се одвијају широм Србије, и даје пројекцију у ком смеру се могу даље развијати ове демонстрације. Сајт Србин.инфо преноси цео чланак у интегралној верзији уз ограду да сви ставови изнети у њему нису по аутоматизму и ставови нашег портала:
„Протести у Србији су ушли у своју 14. недељу и ред је да им посветимо један мало дужи текст да видимо где смо, шта смо и шта нас уопште чека.
Колико год да су еуфорије створили међу грађанима који нису задовољни начином на који Александар Вучић и Српска Напредна Странка владају, нажалост, чини се да почетни „хајп“ нестаје, енергија се троши, а на површину испливавају све веће разлике које међу учесницима и организаторима постоје.
У прилог томе говори и објективно гледано све мањи број људи који на протесте долази, нарочито у Београду где се у последње две суботе није скупило више од 10.000 људи, што је отприлике можда и за чак 4 пута мање него крајем децембра и почетком јануара, када ем што су били празници ем је температура била неупоредиво неповољнија за шетњу. Природно, поставља се разлог зашто се то дешава?
Да бисмо одговорили на то питање, а и да би се упознали шта нас чека даље, хајде да премотамо цео филм и вратимо се за почетак негде око 3 месеца у назад.
Велики прасак и први кораци…
Све је почело након оног инцидента у Крушевцу, када су лидеру Левице Србије, Борку Стефановићу неки „непознати починиоци“ разбили главу и када су настрадале и још 2 особе које су биле против њега. Након тога одржан је први протест „стоп крвавим кошуљама“ у Крушевцу где је био сасвим солидан одзив, а потом најављен и у Београду. Ништа у том моменту није слутило да ће 3 месеца касније скоро 100 градова шетати против режима.
Вероватно ни сами организатори, па чак ни највећи оптимисти нису очекивали да ће толика колигина људи доћи „на плато“ и да ће од грудве постати лавина.
Било како било, уз почетне грешке и неслагања око говорника, као и тога ко организује, дошли смо до заиста сјајно посећеног скупа и масе која је очекивала да ће цела прича да се настави, те је наставак протестне шетње заказан за 7 дана касније.
Почетни „хајп“ и ширење протеста
Други скуп био је још посећенији, а онда се десило оно чувено одлагање за 16. јануар, па одлучно негодовање грађана што је резултирало трећим узастопним и можда чак и најбројним протестом 29. децембра.
Није се прескочила више ниједна субота, уз ту чувену среду 16. јануара када је била годишњица убиства Оливера Ивановића, а онда се десио и да тако кажемо још већи шок. Поред Београда кренули су да устају један по један град. Мало по мало дошли смо до цифре од скоро 100 места које шетају, али и док број градова расте, број демонстраната почиње да опада. Е сада се поставља то питање зашто?
План, програм и циљеви
Први и основни проблем је вероватно, план, програм и циљеви. И након скоро 3 месеца не постоји никакав јасан план и циљ овога протеста. Рећи да је циљ да Александар Вучић поднесте оставку лепо звучи, али обично ако је неко диктатор он не функционише по принципу „лепо ме замоли а ја ћу да ти предам власт“.
Да се не лажемо, шетња је здрава. Шетњом кроз центар града може да се побољша здравље, утаба снег, повећа кондиција, али да се сружи један режим, то се досада никада и нигде није десило, па по свему судећи неће ни у Србији.
Можда су од почетка представљени нерални циљеви и створен нереалан „хајп“. Приказивана је нека огромна енергија уз испаљивање добро познатих парола „готов је“, „нема назад“ и слично. Ако један народ своју енергију исказује у томе што мирно прошета сат времена једном у седам дана, онда нити је то неки народ, нити је то нека енергија.
Представљено је народу и то да је режим у паници. Међутим и не делује тако. Панике је свакако било, негде након другог или трећег протеста. Очекивано, за 7 година напредњачке власти ништа слично се није догодило. Верујемо да нико, па чак ни Вучић није знао шта ће да се деси у наредном периоду. Да ли ће тренд повећавања демонстраната да се настави док не достигне шестоцифрену цифру, да ли ће протести да се радикализују и да на улици имате стотинак хиљада незадовољних људи који су спремни да поломе град, да ли ће доћи до опште грађанске непослушности?
У свему томе, ако изузмемо очиту психичку болест Вучића и његову серију контрамитинга, може се рећи да је режим поступио паметно.
Нити је било полиције, нити је било репресије када је стање деловало најкритичније. Играо је Вучић на ту карту да демонстранти не знају ни сами шта желе и пустио да шетње трају – и најбољи маратонац ако нема циљ, једном ће морати да се умори.
Са друге стране, међу демонстрантима није било јасног плана, нити икаквог договора. Радило се само на томе да се пумпа енергија стварањем лажне слике да је режим готов и да само треба још мало да се издржи, још мало шетњи и циљ је испуњен.
Ево након 13 недеља ми ћемо се усудити да будемо први који ће се критички осврнути на тренутно протесте и питати – да ли постоји конкретан план за даље?
Да ли ико може да објасни како натерати режим да преда власт? Вероватно нико не очекује да ће Александар Вучић једно јутро устати на леву ногу, умити се и рећи „доста ми је свега – ево препуштам вам функцију“. Бар се надамо да то нико не мисли.
Дакле, полако али сигурно долази се до момента где ће морати да се подвуче црта и јасно одлучи у ком правцу даље да се иде.
Како натерати неког да падне?
Да се не лажемо, режим се може сменити на два начина – изборима и на улици.
Прва опција за већину демонстраната није прихватљива, уосталом и организатори су позивали на бојкот избора. Александар Вучић није изборе ни расписао – и питање је да ли ће их ове године и бити. Избори нису тренутно карта на коју треба играти. Што се тиче скидања власти на улици, то онда не функционише на овај начин.
За неку насилну револуцију потребно је имати огромну количину људи која је спремна да не иде са улице, да трпи батине, сузавце, хапшења, па нажалост и жртве. Такође, онај ко крене на насилну револуцију мора да зна да ни режим неће то дочекати неспреман и да све оне најаве о некој „контрареволуцији“ у том случају постају апсолутно легитимне.
Имамо додуше и пример „жутих прслука“ у Француској који већ неколико месеци ломе Париз и још пар градова, али без резултата. Дакле и то је дуга и још тежа борба, искрено, мислимо да немамо ни промил шансе у њој.
Шта онда може да се уради?
Питање свих питања, на које мало ко има одговор. Иако као што смо навели не мислимо да је енергија која је обележила почетак протеста била довољна да се промени режим, свакако би било погубно да се она у потпуности изгуби. Нарочито што би у том случају уследила потпуна одмазда власти. У сваком случају, организатори би морали што пре да уместо што се расправљају ко је коме украо име, а ко коме жиг да седну одлуче шта хоће и свој план представе народу.
Да ли је једна од идеја ширити организацију #1од5милиона по целој Србији, правити одборе, привлачити активисте, позивате све заинтересоване људе широм Србије да не само петком или суботом, већ сваким даном у сваком моменту шире идеологију. Деле флајере, лепе плакате, организују скупове, едукују људе и шире истину.
Ако не то, да ли је циљ припремати се за насилну револуцију? Ако не ни то да ли је циљ само шетати док не видимо коме ће пре досадити, режиму или демонстрантима?
На крају крајева није једина радикализација протеста грађански рат. Постоји и грађанска непослушност, да ли ће ико смети да позове људе на тако нешто? Блокаде путева, неплаћање рачуна, колективни штрајк?
Шта год да је, мора се реаговати и то мора што пре.
Да закључимо, ништа још није касно и ништа још није изгубљено.
Ми разумемо да су се и организатори, а и сви ми нашли у неком чуду онда када је број људи почео да расте, када су градови кренули да устају, да нити је то ико очекивао нити знао шта у том моменту да уради. Међутим то се десило.
И сада је време да или да реагујемо, или да се разилазимо.”
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
