Pročitaj mi članak
Пут од Бањице ка Јајинцима био је пут у једном смеру. Ипак, неколико логораша успело је да побегне натраг у живот.
Белешка дежурног у Специјалној полицији, од 9. децембра 1942. године открива да су претходног дана вршена стрељања у Јајинцима, али да су нека лица успела да побегну. Наводе се имена одважних, и то доктор Радомир Милутиновић, санитетски капетан, Стеван Стевановић, активни капетан и учитељ Лазар Спалевић. Даље се наводи да су за бекство криви Немци, чијем војнику су сужњи отели пушку пре него што су побегли у правцу Авале. Како је дошло до тога?
Милутиновић и Стевановић су на Бањицу дотерани из Ниша, где су обојица пали у великој провали комуниста. Стевановић је био убачен у Српску државну стражу, док је Милутиновић после капитулације отворио приватну ординацију у Нишу, у којој је илегално лечио болесне и рањене партизане. Спалевић је ухапшен због комунистичке пропаганде у селу где је радио.
На Бањицу су пребачени из затвора Гестапоа, у коме су испитивани. Затворени су у пролазну собу, а следећа станица је било стратиште у Јајинцима.
Припреме за стрељање увек су почињале прозивком. Обично би касно увече, после повечерја, када би се логораши понадали да су претекли још један дан, у собу грунули управник логора Светозар Вујковић, у пратњи злогласног заменика немачког команданта, фолксдојчера Петера Кригера. По обављеном послу, прозвани су излазили у ходник, где су им одузимане ствари, они скидани до гаћа и затварани у празну собу, где су дреждали целу ноћ и чекали камионе.
У зору, камиони и марице долазе, осуђеницима жицом везују руке иза леђа, потом по двојицу за надлактице. Затвореницима није гинуло кундачење за сваку изговорену реч. Камион је отворен и потпуно прислоњен уз врата, па су ускакали право из ходника.
Исти поступак примењен је и 8. децембра, с том разликом што је Стевановић окренуо руке попреко док су га везивали. Када их је вратио, везе су биле лабаве.
Док се камион труцкао по Авалском друму, у пратњи два црна аутомобила, Стевановић је успео потпуно да се одвеже, али је жице оставио на рукама. Онда је одрешио и доктора Милутиновића, који је седео поред.
Када су се коначно дотоциљали до Јајинаца, камион је стао, Немци су почели да изводе по четворицу. Стевановић је био у другој групи. Док је искакао из камиона, већ су се чули рафали.
Довели су их до свеже ископане раке и спроводници су се мало одмакли. Стевановић се затетурао, сви су помислили од страха. Када је стражар пружио руку да га задржи, овај је скочио на њега. Од пренераженог Немца отео је шмајсер и потрчао. После неколико метара окренуо је машинку ка Немцима и дрекнуо једину немачку реч које се сетио: „Лос!”.
Чим су угледали пушку, још претећи окренуту ка њима, залегли су где се који затекао. Стевановић није пуцао – пошто се до тада није сретао с таквим оружјем, није знао да га репетира у убаци метак у цев, али, на његову срећу, ни стражарима није падало на памет да на себи то проверавају.
Наставио је трк, што даље од камиона и рака, а гунгулу су искористили и Милутиновић и Спалевић, који су скочили са камиона. Лекар је потрчао за капетаном, а учитељ на другу страну. Милутиновић га је стигао код неког багремара, а колико су имали среће схватили су кад се лекар присетио куда треба да иду. Он је пре рата био војни лекар на том истом, тада војном стрелишту, па је познавао сваку стазицу и сваки буџак. У магновењу су прешли бодљикаву жицу, а како, тога се ни један касније није сећао. Ипак, нашли су се на слободи, док се потера тек организовала. Али, куда сад?
Претрчали су Авалски друм, зашли у неки шумарак, па су застали да предахну у релативној сигурности. Тек тада су схватили да је Милутиновић рањен, и то на три места. Некако су га превили, па наставили даље.
Пребацивали су се од шумарка до шумарка, пошто два човека у гаћама и кошуљама, од којих је један рањен, а други наоружан шмајсером, неминовно изазивају пажњу, која им никако није требала.
На једном одморишту Стевановић је покушавао да открије како се користи шмајсер, репетирао га је и испалио један хитац. Био је одушевљен, а потом схватио да је то метак, да се итекако чује а, сходно томе, и открива место где се крију. Брже-боље су побегли одатле, пошто су пре тога већ виђали потеру која се у камионима упутила да блокира и претресе Пиносаву, па Авалу.
Одлучили су да и они оду право у Пиносаву. Рачунали су да кад Немци једном претресу село више неће да се враћају, па су онда релативно безбедни.
Ни глад није била занемарљива у тој одлуци. Банули су у прву кућу на коју су наишли. Ту су, поред домаћина, затекли неког човека који је дошао да мења капут за џак кромпира, као што је било уобичајено тих година. Када их је видео онако јадне и крваве, без речи им је дао капут, и у град се вратио без кромпира.
Домаћин је једва чекао да им види леђа, да му не навуку потеру на врат. То је било опште место приликом путешествија, сви су се плашили одмазде, јер ако их Немци затекну у нечијој кућу, оде и кућа и укућани са њом.
У Рипњу су се намерили на неке симпатизере партизана, који су их нахранили, дали им стара сељачка одела и џак, да не парадирају баш около са голим шмајсером.
И тако, од села до села, ка југу, заобилазили су жандармеријске станице, избегавали сусрете са четницима, али са Немцима баш и нису успели. Код Рековца су сели поред пута да презалогаје, када се на десетак метара од њих зауставио камион пун Немаца. Бегунци су се следили, Стевановић је откочио шмајсер у џаку, али Немци на њих нису обраћали пажњу. Стали су да обаве нужду, одрпани сељаци их нису занимали, и по обављеном послу су се успентрали на камион и наставили даље.
Одисеја се наставила, ка докторовом родном селу Глоговица, код Алексинца.
После десетак дана су стигли. Опрезно су прилазили кући, плашили су се заседе, а на кући се вио црни барјак. Када су се уверили да се не дешава ништа сумњиво позвали су укућане, који су се нашли у чуду. Власти су их обавестиле да им је син стрељан као „комунистички бандит”, већ су га ожалили, а он се појављује усред ноћи. Да није вампир? Или је то, или власти лажу, трећег нема. Када су се уверили да су пред њима живи људи, да им је син рањен, тренутно су их склонили у кућу. После су прешли у неку плевњу испод које је направљен бункер, у коме су ови проводили дане све док се лекар није опоравио.
Само једном су били у озбиљној опасности. Из плевње су угледали Немце, који су се развили у стрелце и пољаном напредовали ка њима. Били су на стотинак метара раздаљине, било је касно да беже, па су се примирили и припремили да скупо продају коже. Убрзо су схватили да се ради о давнашњем војничком обичају, који спроводе ваљда све војске света. То је темељно прочешљавање терена у потрази за небрањеним јајима, пилићима или било чим што може да се стрпа у казан. Убрзо, „стрелци” су се са кокодачућим пленом вратили у Алексинац, а бегунци одахнули.
У јуну 1943. године повезали су се са Јастребачким партизанским одредом, који је боравио у близини. У том одреду дочекали су и крај рата.
Трећи бегунац, учитељ Лазар Спалевић, имао је више среће. Немци га нису ни јурили, заузети оном двојицом. Релативно несметано се докопао свог села. И он је преживео рат.
За скоро четири године, колико је логор на Бањици радио, само њих тројица успела су да умакну испред цеви.
