Pročitaj mi članakVučić ode u košarkaške trenere, Čeda Jovanović u „tenisere“, još da se Šapić vrati vaterpolu a Dačić definitivno opredeli za pevanje i ostadosmo i bez vlasti i bez opozicije. U suštini, bio bi to idealan rasplet situacije: bolje da trpe pojedini sportovi i uši u kafani, nego cela država.
Фотографија председника са индексом уз коју објашњава да је „по други пут у животу постао студент, овога пута – Високе спортске школе струковних студија“ у жељи да постане кошаркашки тренер за клинце, у неким другим околностима и са неким другим јунаком, била би тек симпатична бизарност, мала лудост или, пак, одговор кризи средњих година човека који се у том осетљивом добу сетио лопте.
Мушкарци у тим годинама обично купују моторе, са младим девојкама као додатном опремом, у жељи да поново осете ветар у коси и добро је да то није био Вучићев избор. Не смемо ни да га замислимо како, уз гесло своје партије „брже, јаче, боље“, излази на друм у седлу неке љуте машине. И у оној старој „шкоди“ обезбеђење га једва стиже кад им, с времена на време, утекне, ко би га саватао у кубикажној „хонди“ или „кавасакију“.
Од саме жеље много је комплекснија друга реченица из председниковог објашњења повратка у студентске клупе а у којој каже: „Не бисте веровали колико сам срећан што после много година крећем у остварење дечачких снова.“
Нешто ту не штима. Можете ли да замислите клинца који мрчи лопту по бетону београдских блокова и жели да буде, примера ради, Дуда Ивковић, Кари Пешић или Дуле Вујошевић ( уз дубоки наклон свима њима), а не Драган Кићановић, Тони Кукоч, Владе Дивац или Никола Јокић? Ком дечаку је идеал шетња иза аут линије, цртање фломастером по чарт табли и нервозно млатарање рукама, а не магични дриблинг, генијална асистенција, закуцавање са ивице рекета или шут са „тројке“ који решава утакмицу?
Зато је „аутопортрет са индексом“ нека врста Роршахове мрље из које се чита бол младалачке ускраћености да се буде врхунски кошаркаш и покушај да се тај хендикеп надомести и превазиђе кроз посао тренера. Не знам да играм и дајем кошеве али умем да организујем игру. (То вам је као са новинарима који не умеју да пишу, па одмах одлазе у уреднике.) И у Вучићевом политичком деловању, поступцима и наступу препознају се механизми компензовања фрустрација које су се гомилале и расле у дугој сенци оригиналног политичког оца, предугог опозиционарства и позицији играча са клупе за резерве. Остави то трага.
С обзиром на комплексност његове личности и „ја могу све“ осећају, није искључена ни опција да је Вучић у нереалној аутопројекцији себе превазишао Кићу и Прају и уверен је да сад од њега могу други да уче, а овај сертификат му треба да испуни формалност. У том случају проблем је далеко сложенији. Има у целој ујдурми и вештог „скретања са теме“, јер Вучић свој дечачки сан, на конто нашег кошмара, управо живи.
Стоји и претпоставка да је све још једна маркетиншка смицалица и пропагандна фрљока о себи као човеку који је усвојио Лењиново гесло „Учити, учити и само учити“ и спреман је да се бескрајно усавршава на свим фронтовима. Сад кад сам савладао Макијавелија, Вебера, Мила и Лао Цеа, могу да се посветим двокораку и шуту са основне линије.
Једино није реално очекивати да ће он коме су политика, власт и моћ коју собом носе ушли у крв, све то напустити и посветити се предавањима на некој вишој школи, једва чекајући да стечено знање пренесе клинцима у некој изнајмљеној дворани. Хоће, под условом да их сам држи а да се иста директно емитују бар на два канала са националном фреквенцијом.
Што неко луцидно примети: срећа, па није уписао медицину, али,не лези враже, са Вучићем се никад не зна. Епидемиологију је већ положио.
