БРИКС и Запад: битка за Уједињене нације

Душан Пророковић

07:00 08.09.2023.

Отворено је питање може ли БРИКС сачувати УН? Или је паралелизам у међународним односима неизбежан? Време ће показати, али значај ове иницијативе не сме се игнорисати

О петнаестом самиту БРИКС углавном је „све” речено. Или тачније – много тога је речено. Овога пута су чак и они западни медији и политичари, који су читаву деценију уназад видно оријентисани ка томе да ове скупове игноришу или ниподаштавају, посветили поприлично простора и времена за анализе и предвиђања текућих и будућих потеза БРИКС-а.

БРИКС се више не може игнорисати, не може се ниподаштавати. С тим у вези, не би требало игнорисати или ниподаштавати тачку из завршне декларације у којој се помињу УН. БРИКС се залаже за реформу УН-а, укључујући и Савет безбедности, како би најзначајнија међународна организација постала више демократска и делотворнија.

БРИКС и реформа УН

Сама по себи, ова иницијатива је значајна. Истина, УН пролазе кроз кризни период, отворена су питања места и улоге у међународним односима, али истовремено треба истаћи и да је наслеђе УН – политичко, правно, организационо – огромно. Организација попут УН потребна је у међународним односима.

Поред тога, иницијатива је и значајна зато што се тако прави противтежа америчкој визији уређења света, према којој организација попут УН очигледно није потребна. САД су, схватајући да им УН више не могу послужити за одржавање глобалне хегемоније, отпочеле процес успостављања нове међународне организације под радним (могуће и коначним) називом „Алијанса за демократију” и одржавање тзв. Самита за демократију. Такав процес за циљ има дугорочније и далекосежније циљеве него што се то на први поглед чини, а могуће га је објаснити једним свежим илустративним примером.

Шта представник Србије, па још највиши могући када је реч о извршним органима власти, ради на заседању Кримске платформе? Ова ствар је крајње проблематична и због начелног, чак и да се у доношење закључка о катастрофалним последицама таквог потеза не додаје оно конкретно које се тиче билатералних односа са Русијом! Јер, начелно, ничим изазвано прикључивање Кримској платформи (било оно формално и трајно, како то тврди шеф украјинске дипломатије, или случајно и једнократно, како објашњава шеф српске дипломатије – сасвим је свеједно) уследило је након исто тако проблематичног Атинског самита и пратеће декларације, као и порука два председника о неопходности чувања територијалног интегритета – како Србије, тако и Украјине.

Учешће у Кримској платформи темељи се, дакле, на причи о очувању територијалног интегритета. Међутим, ту позиција Србије и Украјине није идентична. Није идентична због начелног. И управо због тога, будући развој догађаја повезаних са очувањем територијалног интегритета Србије и Украјине не може бити исти.

Резолуције за Србију и Украјину

Србија, наиме темељи своје ставове последњих четврт века на поштовању Резолуције 1244 (1999) СБ УН. Некада је то чињено гласно и бескомпромисно, некада тихо и стидљиво, али се од овог документа није одустало. Савет безбедности је једногласно усвојио и Резолуцију 2202 (2015) базирану на Минским споразумима и посвећену проналажењу прихватљивог компромиса и дугорочно одрживог решења за све заинтересоване стране укључене у украјинску кризу. Али, не само да званични Кијев није био заинтересован да испуњава дефинисано (у формалном смислу, посматрано са становишта међународног јавног права дефинисано је било и обавезујуће), већ је на неиспуњавање и подстрекиван од стране својих „западних савезника”.

Англеа Меркел и Франсоа Оланд већ су потврдили како су Мински споразуми били нужни „ради куповине времена” за јачање војних потенцијала моћи Украјине и припреме за потоњи оружани конфликт. За разлику од Србије – Кијев се у контексту очувања територијалног интегритета ослањао на идеју о реинтеграцији преко војне интервенције, занемарујући Савет безбедности и претходно договорено (чак и злоупотребљавајући одлуке УН). Уосталом, томе треба да послужи и Кримска платформа, која је осмишљена да би се „одржавала” теза о реинтеграцији Крима.

Успут, треба и подсетити да је у објашњењима руског председника Владимира Путина предочен читав низ информација о извесном нападу украјинских снага на Донбас, који је припреман за март или април 2022. године. Како би се онда осигурала међународна подршка за легитимизацију такве евентуалне реинтеграције преко војне интервенције пре фебруара 2022. године? Међународна подршка би се осигуравала преко поменутог Самита за демократију који треба да прерасте у Алијансу за демократију, а који би и служио за легитимизацију свих одлука америчких савезника у међународној арени. Паралелно са „подизањем тензија” у Украјини од 2014. године текле су и припреме за оснивање сасвим нове међународне организације, која би у некој перспективи требало да (делимично) замени систем Уједињених нација.

Улога самита за демократију

Други Самит за демократију одржан је у марту 2023. године у коорганизацији САД, Холандије, Јужне Кореје, Костарике и Замбије. Подразумева се, уз велику ангажованост чланица НАТО и ЕУ и још неколицине држава које себе доживљавају као део колективног Запада. Циљеви су пописани раније, не разликују се од много пута поновљених принципа: „подржавати демократију на домаћем, регионалном и међународном плану; борити се против ауторитативних режима; унапредити мултилатерални дијалог и сарадњу; осигурати и заштити пуно и ефикасно остваривање људских права.”

Са друге стране, Србији од стране колективног Запада не само да тако нешто не би било дозвољено услед текућих „геополитичких поремећаја”, него и због тога што је НАТО извршио агресију на СР Југославију под изговором да се тако води борба за очување „људских права и слобода” и да је то интервенција против једног недемократског режима. Оно што САД предводе као „Самит за демократију”, руководи се принципима према којима је Украјинцима дозвољено да се до даљњег боре за очување територијалног интегритета свим средствима и на све начине, док је Србима исто то забрањено!

Тумачење концепта територијалног интегритета није идентично, оно се не базира на универзалним одредбама УН (ма како их тумачили и ма колико неке од њих биле и делимично контрадикторне) него на субјективној оцени о карактеру појединих режима (власти суверених држава).

Селективну примену тумачења концепта територијалног интегритета потврђује и одлука САД о Западној Сахари – која је у коначном дијаметрално супротна њиховој одлуци о Косову и Метохији. Али, све је то могуће када се за „универзалне” принципе проглашавају дискутабилне и „растегљиве категорије”. Треба ли подсећати да се у државе са „недемократским режимима” који крше „људска права и слободе” сопствених грађана од стране САД убрајају Кина и Русија, као и још читав низ земаља важних за међународне односе? Треба ли подсећати какве то консеквенце може произвести?

Јасна правила игре

Инсистирањем на очувању УН, уз унутрашње реформе које је ионако још одавно требало спровести пошто је ова структура изграђена према тежњама сила победница у одавно завршеном Другом светском рату (на пример, једно од често помињаних питања гласи: зашто су две европске земље сталне чланице СБ, док у том телу нема нити једне латиноамеричке или афричке државе, или рецимо – Индије?), гарантује се каква-таква глобална стабилност утемељена на јасним правилима игре за све актере међународних односа. Растурање система УН и увођење паралелизма у светску политику доноси са собом и ризик од дугорочне дестабилизације која ће наступити зато што јасних правила игре неће бити. Односно, правила игре биће ад хок успостављана у складу са америчким интересима и проценама. Истовремено, интереси и процене биће образлагани и пропагандном буком и „креативним објашњењима” захваљујући којима је могуће ето тврдити и да су случајеви Србије и Украјине идентични – иако су управо САД све учиниле својим постављањем и деловањем да ти случајеви буду различити!

Наравно, отворено је питање може ли БРИКС сачувати УН? Или је својеврсни паралелизам у међународним односима неизбежан? Свакако, ово ће време показати, тек значај ове иницијативе не сме се игнорисати или ниподаштавати. Између осталог и зато што се од стране медија и политичара читаву деценију уназад видно оријентисаних ка томе да БРИКС игноришу или ниподаштавају, у анализама и предвиђањима текућих и будућих потеза БРИКС-а упорно понавља како је паралелизам у међународним односима неизбежан. Ето, БРИКС наступа против Запада, шта друго и очекивати него паралелизам!

Не, БРИКС не протежира паралелизам, него универзалност! Други су против универзалности и за паралелизам као последње средство одбране сопствених интереса!