Nijedna vavilonska kula neće ostati zauvek na vlasti i istorijskoj sceni…Treba da se pripremimo da nas ništa ne sme iznenaditi: ni lokalni, ni svetski ratovi; ni izolacionistički zaokret neke drugačije Amerike; ni rađanje novih ideologija; ni prebacivanje težišta na evroazijski deo ponovo uravnoteženog sveta. Ništa, a najmanje propast evropske anti-utopije.

Ниједна вавилонска кула неће остати заувек на власти и историјској сцени…Треба да се припремимо да нас ништа не сме изненадити: ни локални, ни светски ратови; ни изолационистички заокрет неке другачије Америке; ни рађање нових идеологија; ни пребацивање тежишта на евроазијски део поново уравнотеженог света. Ништа, а најмање пропаст европске анти-утопије.

Живимо у временима намештених резултата, лажних анкета и унапред одређених победника, чак и кад је реч о најситнијим приликама за показивање моћи савршено уређених пропагандних, политичко-маркетиншких (и обавештајних) система.

Такво стање ствари је довело до потпуног губитка вере у ма шта «неочекивано» и «политички некоректно» у нашим животима. И више нико нормалан и иоле озбиљан није толико наиван да помисли да се – у оваквом степену организованости и контроле, као што је на Западу случај – може десити ишта непредвиђено и неповољно по финансијско-политичку, глобалистички оријентисану елиту.

Пре ћемо поверовати у слона који лети него у «случајну победу» неке политичке одлуке или идеје иза које «стоји народ», а не и његови управљачи. Устаљени механизми који неизбежно прате сваку референдумску и изборну одлуку «просте већине» нам, једноставно, нису допуштали луксуз вере у ма какав «изузетак из случаја» и кршење неписаних закона који су одавно још надвладали све оне писане и формалне (елегантно прескачући сва «уставом загарантована права» грађана новокомпонованог, новоустројеног и праве слободе одавно лишеног света).

И, ма колико неком били одурни они гломазни термини попут «мондијализма», «глобализма» или «новог светског поретка», више ником не пада на памет да поверује у шарене лаже и вешто пласиране приче о људским правима, политичким слободама и непосредним могућностима одлучивања у цивилизацији створеној падом Берлинског зида и распадом Совјетског Савеза.

Иако на непрестаној, даноноћној медијској инфузији, ипак смо (неко пре, неко касније) осетили, и на својој кожи и на туђим искуствима и примерима, да ствари нису баш онакве како се званично пише и говори о њима. Нема више никог да није осетио више него приметну разлику између оне праве, реалне и оне званичне, задате нам слике «стварности».

Чудо је ипак могуће!

Временом је диспропорција између праве и виртуелне реалности постала толика да је, са свих страна, озбиљно запретила права епидемија неизбежних заверолошких теорија о «невидљивој руци» и «скривеним господарима света» (из редова банкарско-корпоративних лобистичких група).

Лоша страна овакве рефлексне и параноичне реакције на све већи губитак контроле над оним што нам се догађа је у слабљењу вере у бољу будућност и у нестанку наде у ону врсту слободе која је постојала у ери суверених националних држава (пре Другог светског рата). Све мање људи има снаге да, упркос свим контра-примерима, и даље верује како ће, можда, Давид ипак победити Голијата (на крају баладе), а правда и истина ипак тријумфовати над силом &неправдом.

Некако нам скоро све делује унапред намештено: од спорта и ратних сукоба, преко ситуације у Цркви и друштву, па до привреде и политике.

А то све само додатно повећава хаос и бесмисао, опште неверовање и страх, претварајући, постепено, слободног човека – у немоћну јединку, а некадашњи «суверени народ» – у «самлевену (обезличену) масу».

ЗБОГ ТОГА ЈЕ БИЛО ТОЛИКО ВАЖНО ДА СЕ, МАКАР ЈЕДНОМ, У НАШИМ ЖИВОТИМА ДОГОДИ ИЗУЗЕТАК ИЗ СВИХ (УРЕДНО И УНАПРЕД НАМЕШТЕНИХ) ПРАВИЛА И, ПРЕКО АКТУЕЛНОГ БРИТАНСКОГ ИЗЛАЗА ИЗ ЕУ, ПОКАЖЕ – КАКО ЈЕ ЧУДО, ИПАК, МОГУЋЕ!

И ту није толико важно шта се овде заиста догађало и на чију корист, да ли ће се одлука грађана Уједињеног Краљевства њима, на крају, обити о главу и колика ће бити цена оваквог исхода референдума. Све то је само предјело и предигра оног суштински важног и свима нам неопходног повратка вере и наде у то да и даље постоји могућност избора који није унапред одређен и закован интересима свемоћне «међународне заједнице». Па шта год да је у питању…

Зато су Британци са пуно разлога данас хероји читавог слободног света и резултати «Бреxита» ће још дуго одјекивати историјским ходницима будућег пута Европе ка самој себи и стварном смислу свог међусобног савезништва и истинског уједињења.

«Да, ипак је могуће!», одјекује ових дана на свим европским језицима, тако бескрајно далеко од бриселског гунђања и неверице тамошњих технократа.

Европа још није умрла и показује знакове свог неочекиваног (и многима нежељеног) повратка међу живе. Права Европа, она која не служи за финансијске махинације, политичко поткусуривање и коначни обрачун Запада са Русијом и евроазијским Истоком.

А та (чинило се) немогућа мисија је обављена 23. и објављена 24. јуна ове, по свему, како изгледа – историјске године.

Европа пре Европске уније

Реч «Европа» није одувек имала оно значење које јој данас придају амерички колонијални службеници у бриселској админситрацији. Наиме, оно што се у последњим деценијама појављује под ознаком такозване «Европске Уније» је само логична последица велике англо- америчке победе у Другом светском (и потоњем «Хладном») рату.

Ништа више, ни значајније од тога. Део тријумфалног послератног мировног пакета у режији новорођених америчких гео-политичких амбиција.

У овој Европи са плаво-жутом заставом и апостолским бројем звездица нећете наћи ни трага оне супериорне «европске идеје» која траје све од пада Цариграда, преко супротстављених (подједнако супериорних и амбициозних) цивилизација Ренесансе и Барока, па до гетеанског формирања наде у прерастања «културног система» класичног европејства у политичко интегрисање модерног типа.

Идеја ове древне вере у европско заједништво (која сеже и много даље у прошлост од онога што сам овде навео, све до Дантеа и «епохе катедрала») је формално, чинило се, остварена великом победом над германским и ничеанско-нацистичким изобличењем концепта «Европе нација» .

И одмах после рушења немачког «Трећег Царства» дошло је до званичне објаве политичке, економске и културне интеграције Европе након завршетка Другог (али не и последњег) светског рата.

Ради «успостављања трајног мира и стабилности у Европи», почиње изградња уједињене и јединствене Европе – и то кроз успостављање «европских институција». А све то насупрот совјетско-комунистичком систему који је владао с друге стране «гвоздене завесе»…

Преко зачетака будуће ЕУ, Америка започиње развој глобалне, «светске привреде» и тако, у ствари, отвара нова тржишта за своје производе, као и могућност појачаних привредних инвестиција преко океана. Синхроним формирањем Северноатлантске Алијансе (НАТО-пакта), САД добија и трајне (од ње по свему зависне) савезнике у послератном «западном блоку» успостављеном насупрот Совјетском Савезу и његовом «Варшавском пакту».

«Маршаловим планом» америчке економске помоћи Европи и поновним успостављањем немачке привреде почиње интегрисање (Западне) Европе у будућу ЕУ.

Париским и римским уговорима – формирањем европских заједница «за угаљ и челик» (ЕЦСЦ, из 1951) и «атомску енергију» (ЕУРОАТОМ, 1957) – окупљено је првих шест држава-оснивача (Француска, Италија, Немачка и три земље Бенелукса) наднационалног «заједничког тржишта» и основана нова унутаревропска организација потпуно другачијих међународних односа него пре тога. Све ово, наравно, под пуном америчком контролом и одговарајућом подршком са те стране.

Оваква Евро-Америка је почела да незаустављиво иде ка оснивању (политичке, а не само економске) «европске федерације». У Стразбуру је основан «Савет Европе» (1949) и «Европски суд за људска права» (1959), паралелно са оним, много утицајнијим и конкретнијим привредним европским организацијама (озваниченим париским и римским уговорима). А Римским споразумом је коначно формирана (исто 1957) и «Европска економска заједница» (ЕЕЦ)…

Европска шесторка је успоставила и сопствену «Царинску унију» (1968) и започела стварање заједничке аграрне политике (чиме се принцип «слободног тржишта» ставио под контролу административног протекционизма и политички усмерених новчаних субвенција). А «Европски парламент» од релативно безначајног, саветодавног тела постаје (прво 1986, «Јединственим европским актом», када се успоставља и «Заједничко тржиште», па онда 2009, «Уговором о функционисању Европске Уније») утицајни носилац извршних политичких овлаштења у одлучивању.

Ваља ту још поменути и онај, можда и најважнији, Уговор из Мастрихта («Споразум о Европској Унији», 1992), када је и формално створена «Европска (економско-монетарна) унија», затим Амстердамски уговор из 1997 (којим још више јача улога Европског парламента) и Лисабонски споразум (2004, када је коначно проширена Европска Унија).

Очеви Европске Уније

Иза читавог овог процеса стоје САД, а лично, унутар саме европске приче, економиста и утицајни лобиста светског нивоа, Жан Моне (1888-1979), бивши утицајни функционер предратне «Лиге народа», духовни отац овако конципиране «Европске Уније», иначе убеђени противник идеје «националног суверенитета» и некадашњих (по њему превазиђених и по светски мир опасних) «националних интереса».

 

Сливање, временом све више смањиваних националних интереса у једну јединствену и наднационалну, европску «супер-државу» је сажети опис Монеових уверења и свега оног што идеолошки стоји иза гломазног, сложеног и неумољивог процеса интеграција у послератној Европи.

Жан Моне је био неописиво утицајна фигура, тајанствена и без конкуренције по свом атипичном начину деловања и у међуратном, као и у ратном и поратном периоду. Саветник Черчила, Рузвелта и де Гола, утицао је на толико важних процеса у најразличитијим земљама (од Румуније, Пољске и Кине, до Америке, Британије и Француске) да се то не може ни објаснити, нити до краја разумети – осим ако не узмемо у обзир чувени исказ Мари-Франс Гаро (противнице европског потапања француског суверенитета, ауторке књиге «Зашто бити против Уговора у Мастрихту?»), утицајне саветнице француског премијера Жака Ширака и председника Жоржа Помпидуа и Франсоа Митерана, када је јавно рекла, без икаквог устезања: «Моне је био амерички агент. Ми чак знамо колико је био плаћен за то…»

То је, можда, и најбољи одговор на сва питања која и данас лебде око праве улоге Жана Монеа, необичне комбинације авантуристе, финансијског стручњака и моћног политичара из сенке.

Уз Монеа, најважнији «политички архитекта» Европске Уније био је др Роберт Шуман, некадашњи министар Петенове француске колаборационистичке владе у Вишију, који се после рата прославио својим деловањем на регулисању и сређивању француско-немачких односа (он је у Првом светском рату служио у немачкој војсци). Као де Голов министар финансија и спољних послова, Шуман је снажно покренуо процес стварања европске Федерације, са заувек помиреним народима Француске и Немачке као својом мишљу водиљом.

 

Његов говор одржан 9. маја 1950. (у коме промовише неопходност јединства Европе) се и данас слави као Дан Европске Уније, а обављао је и функцију првог председника Европског Парламента, док је, унутар римокатоличке Цркве, кренуо – веровали или не – процес Шуманове канонизације (започет кроз «беатификацију»), на инсистирање папе Јована Павла Другог, који је у Шуману видео узорни лик «хришћанског политичара новог доба».

А идеја «политички уједињене Европе на темељима француско-немачког братства» је развијана и пре Другог светског рата, пре свега кроз «Паневропски покрет» грофа фон Куденхове-Калергија, коме са симпатијама прилазе и Черчил, и Аденауер, и млади Ото фон Хабзбург, и Аристид Бријан, и већ поменути Роберт Шуман. Ова идеја и све тада започето ће се само касније уредно наставити, после апокалиптичког сукоба у коме је скоро нестала немачка држава, а комплетна Источна Европа била дословно предата Стаљину.

Некрунисани владар Европске уније

У историји идеје европске наднационалне државе посебно значајно место има др Валтер Халштајн (1901-1982), први председник «Европске Комисије» (од 1957. до 1967. године, када даје оставку на овај положај због жестоког и непомирљивог сукоба са француским председником де Голом), потписник Римског уговора и ватрени заступник федералне Европе (потпуно супротне де Головој идеји «европског савеза јаких националних држава са пуним суверенитетом»).

Др Халштајн, државни секретар Немачке након 1945. године (у влади Конрада Аденауера), угледни професор привредног права (добио чак 18 почасних доктората најугледнијих светских Универзитета; предавао међународне односе на Џорџтаун Универзитету у Вашингтону; а професор је, декан и ректор Универзитета у Франкфурту – и у време нацизма и после рата) био је, пре своје блиставе послератне каријере, једнако угледни међуратни, па и нацистички интелектуалац (са само 23 године је докторирао међународно право, а са 29 постаје и најмлађи немачки универзитетски професор права тог времена, у Роштоку).

Пред крај рата је заробљен (као официр Вермахта) од стране Американаца и одведен у САД, у логор ратних заробљеника у Мисисипију, одакле почиње његова нова каријера.

Тих годину дана у Америци (где је подвргнут програму «промене свести бивших нациста» и њиховом обавештајном кориштењу у послератној Европи), представља «срећни обрт» у животу Валтера Халштајна. Он тиме добија право на повратак у Европу, слободно кретање и несметан рад у државној администрацији послератне Немачке. И постаје најважнији фактор (и контролор) свих интегративних процеса «Моне-Шуманових» планова и акција по питању зачетка будуће Европске Уније.

Уз своје изузетно важне и деликатне европске операције, Халштајн не заборавља ни своју немачку домовину и лично убрзава болан и спор процес поновног обнављања западнонемачког националног суверенитета (5. маја 1955) и њеног равноправног приступања НАТО-у.

Он игра пресудну улогу у реорганизацији немачког Министарства спољних послова, постаје важан фактор у економском и политичком повратку Сарске области (пребогате челичном рудом) у оквире немачке државе, учествује у поновном успостављању дипломатских веза Бона и Москве и дефинише доктрину оштрих и непомирљивих односа Западне са Источном Немачком (такозвана «Халштајнова доктрина»).

Поменути Халштајн је, током своје функције на месту председника Европске Комисије, био загрижени противник придруживања Велике Британије оригиналној шесторки држава-оснивача. Његов формални аргумент за овакав став био је у томе да је «неопходно прво максимално учврстити јединство оних земаља које су већ у Унији, па тек онда ширити овако ојачану заједницу европских држава».

Он је, наиме, био свестан да Британци неће аутоматски и без противљења пристати на до тада утврђене односе унутар «Европске Комисије», а вероватно је имао и своје ексклузивно-немачке разлоге за овакво држање.

За разлику од њега, сви остали немачки учесници у процесу евро-интеграција (на челу са министром економије, Лудвигом Ерхартом) су били другачијег мишљења и сматрали су да је неопходно хитно прикључење Велике Британији европској матици. Ту је Халштајн остао усамљен, али, показало се, снажнији од својих опонената.

Британија (и не само она) је тако остала ван овог замаха нових фаза интеграције шесторке оснивача наднационалне европске Федерације.

Реакција Британије, Норвешке, Шведске, Данске, Аустрије, Швајцарске и Португалије на овакво стање ствари довела је до формирања (1960) њихове, паралелне и конкурентске европске заједнице – под називом ЕФТА. А Халштајн, својим личним ставом (вероватно под америчким, али и француским утицајем), продубљује јаз између ЕЕЦ и ЕФТА-е, упркос жестоком противљењу својих сународника у врху немачке и европске политике.

1961. Британија први пут званично аплицира за чланство у ЕЕЦ (Европској економској заједници), али без успеха. Проћи ће још 12 година до њеног уласка у главни ток Федеративне Европе, са престоницом у Бриселу (и центром у Вашингтону)…

Сукоб Де Гола са америчким концептом Европе

Разлог за де Голово противљење ширењу већ постојеће европске (још увек економске) заједнице је последица његовог пројекта међудржавне «уније независних и суверених држава», насупрот већ захукталој федерализацији и глобализацији западноевропског простора (који се све време догађао и развијао унутар шест држава-оснивача ЕЕЦ).

 

А иза ових формулација крије се и очајнички француски отпор даљем, споља невидљивом ширењу утицаја Америке на овако формирану Европску заједницу и покренутим трансатлантским процесима интеграције. Генерал де Гол посебно инсистира на независности европских одбрамбених и оружаних снага од Америке и на самосталном «француском нуклеарном програму». Његов глас у пустињи нове Европе узалудно је одјекивао, јер је све већ било покренуто ка формирању и довршењу бриселске, орвелијанске анти-утопије…

Де Голов покушај увођења концепта европске конфедерације (савеза који се неће претворити у над-националну супер-државу) пропада већ следеће, 1962. године. Федерална Европа (по Халштајновом и америчком моделу) побеђује конкурентски (француски) план и тако ојачана незаустављиво граби напред…

Али, де Гол не одустаје. Одмах покушава на други начин са реализацијом својих планова и у те сврхе потписује посебан уговор између Француске и Немачке, којим се изнутра нарушава НАТО пакт и јединство већ интегрисаних шест земаља.

Међутим, лично Халштајн успева да дословно упропасти и овај де Голов покушај, упркос пристанку на њега од стране комплетног немачког државног врха и Парламента. Ђавољи адвокат европских интеграција уводи за Француску апсолутно неприхватљиве амандмане на већ потписан међудржавни, билатерални споразум.

Заузврат, де Гол се противи уласку Британије у европски савез и ставља француски вето, јер зна да су Британци главни носиоци и безрезервни протагонисти про-америчке линије у међународним одмосима.

Иако сличног става (али из различитих разлога) по питању одлагања уласка Велике Британије у европску заједницу, Халштајн и де Гол улазе у вишегодишње окршаје по свим најважнијим питањима унутар ЕЕЦ. То није сукоб два човека, већ два гео-политичка, идеолошка и државотворна концепта.

Шарл де Гол уверљиво и јасно описује нову наднационалну заједницу у формирању као својеврстан «технократски Ареопаг, лажну државу без трунке икакве супстанце и одговорности у себи». И свим силама се супротставља оваквом концепту будућности Европе и једне сасвим обезличене Француске, лишене националних својстава и аутентичних духовних вредности.

Халштајн предводи бриселске технократе и унитарну европску федерацију, а де Гол покушава све да избегне даље (убрзано) отицање француског суверенитета.

То доводи до максималног затезања француско-немачких, али и француско-америчких и француско-европских односа, који ће трајати током читаве ове турбулентне деценије («шездесетих»).

Чудно, али истинито – једино Халштајн упорно (и успешно) инсистира на овако екстремном облику десуверенизације и унификације свих појединачних земаља чланица тадашње европске заједнице (идеја «Сједињених Европских Држава», по америчком моделу). И понаша се као да је председник (још увек непостојеће) државе, којом руководи његова Европска Комисија. И успева да годинама баланс моћи и појединачних захтева држава-чланица Уније држи под контролом. Али, то, тако, није моглодовека…

На крају, због тога, остаје усамљен у оваквој својој борби и коначно даје оставку.

Европска Унија у том тренутку још увек није спремна за оно што је тек чека, након пропасти источноевропског блока, Совјетског Савеза и Варшавског пакта…

У међувремену ће де Гол пасти са власти и отићи у прошлост, заједно са идејом суверене Француске, а Британија ће почетком седамдесетих ући у европску заједницу (у којој ће бити пуне 43 године, све до ових дана). Халштајнов концепт, започет још током његовог преваспитања (одмах после рата, у Америци), победиће самим крајем двадесетог, али ће бити изложен новим искушењима већ у другој деценији двадесетпрвог века…

Греат Бритаин, Ин/Оут

Док год су Халштајн и де Гол држали Британију далеко од бриселске Федерације, она је могла само да сања о уласку у континентални савез (у коме су, заједно, били њихови дојучерашњи и вековни савезници и непријатељи).

Де Гол их није пуштао (кроз два пута кориштен вето по том питању) у заједницу европских држава као најдиректније експоненте америчког, трансатлантског («атлантистичког») интереса, а Халштајн – због потенцијалног лошег утицаја на чисто федеративну, унитарну природу европске државе и очекивано британско успоравања денационализације земаља чланица тадашње (скраћене, иницијалне) Европске Уније.

Одласком обојице из политике, отворена су врата Уједињеном Краљевству да опроба предности и мане оваквог удруживања.

То се догодило 1973. године, у време када је премијер острвске монархије био конзервативац Едвард Хит. А када је, само две године после тога, референдумски провераван однос јавног мнења у Британији према европским интеграцијама – све велике партије и сви најутицајнији медији су били за њен останак у Европи.

Резултат је био: 67 посто гласова «за». Сасвим убедљив аргумент за мање-више безбрижан однос према европском путу Британије…

Али, убрзо ће се све велике партије у земљи упустити у нимало безазлене, бурне расправе на ову тему. Крајња (парламентарна) десница и левица су биле подједнако против европске Британије, а њихови партијски другови и колеге су (иако из истих партија) били супротног мишљења и подржавали су останак у Унији.

Британија је почела да се дели и свађа, не више по дотадашњим, јасним и оштро постављеним линијама различите партијске или идеолошке припадности, већ унутар сваке партије, по њеним политичким дијагоналама и страначким ћошковима.

Свака партија је била, унеколико и на одређен начин – и «за» и «против» европске Британије, баш као и бриселске пара-државне администрације. Развијано је међусобно неповерење и нејдинство по читавој земљи, све због немогућности коначног, свима прихватљивог договора на тему односа Лондона и Брисела.

У сваком граду, посланичком клубу, партији, синдикату… у Британији почеле су неизлечиве поделе на тему будућности земље гордог Албиона – у Европи или ван ње.

То је најгори и најопаснији «допринос» европске теме у политичком и свакодневном животу једне до тада поприлично јединствене земље (макар по питању оних по њену судбину најважнијих дилема)…

Тако током «осамдесетих» долази до великог сукоба званичне Британије и Брисела, оличен у личностима Маргарет Тачер и Жака Делора.

 

Конзервативна предводница Британије, њена «челична леди» је наступила крајње тврдо и бескомпромисно наспрам идеја федералне Европе и «јединствене монете» (које је заступао социјалиста Жак Делор на челу «Европске комисије»). И 1988. године је одржала свој чувени говор у Брижу, у коме је дала најуверљивије цитате за све будуће евро-скептике у Британији, одбацујући и одбијајући «европску над-државу која из Брисела на Британији испробава своју доминацију».

Међутим, овако изражен британски став је само допринео Тачеркином скором политичком паду, пошто су у њеном рођеном Кабинету, у том тренутку, били све од реда – присталице «европске концепције». Тако је и читава Конзервативна странка након тога ушла у период посебно великих међусобних сукоба по европском питању.

Попут де Гола пре ње, и госпођа Тачер је постала жртва своје борбе за сувереност, пошто их је све утицајнија бриселска политичка централа пообарала, уз одређену помоћ увек присутне, непосвећенима невидљиве, америчке стране.

Тачеркин наследник на месту «првог министра», Џон Мејџор, је 1992. (и поред великих отпора у земљи) потписао Уговор у Мастрихту, најважнији документ европског јединства модерног доба.

Много шта од државног суверенитета Британије је, на тај начин, прешло под ингеренције бриселских технократа, али уз непрестани труд лондонских званичника (урачунавајући ту, пре свих, Тонија Блера и Гордона Брауна) да, унутар прихваћеног система, повећају посебне привилегије за своје грађане, уз љубоморно чување фунте као једине, трајне британске валуте.

Све то је дошло до свог врхунца крајем 2011. године, када је лично (још увек актуелни) премијер Дејвид Камерон одбио нове захтеве из Брисела и тако онемогућио већ припремљену, нову верзију британско-европског уговора.

Тада и започиње последња фаза британског останка под кишобраном Европске Уније и тас на ваги се пребацује на супротну страну – према одбијању све компликованијих и нестрпљивијих очекивања са бриселске стране.

Тако да «Брегзит» није никакав случајни, неочекивани и зачуђујући потез британских (а посебно енглеског) народа Уједињеног Краљевства, већ природна последица дугогодишњих непомирљивих разлика две визије Британије и Европе на свим политичким странама унутар (све захтевнијег) Брисела и (све незадовољнијег) Лондона.

Али, оно што нико у Великој Британији није очекивао је – снага не само политичког, већ и ЦИВИЛИЗАЦИЈСКОГ ПОТРЕСА који се сад у јуну догодио на биралиштима последње европске националне империје.

То да је почело цепање по шавовима читаве вишедеценијске политичке конструкције са Бриселом као престоницом јединствене (и, како би де Гол рекао, «безличне») Европске Империје. Да се одједном напросто распарала читава ова (све више се показује) вештачка и преамбициозна политичка конструкција, настала као најдужа и сигурно најамбициознија последица «хладног рата» Евро-Америке и Евро-Азије (на рушевинама последњег немачког царства).

Шта се све отворило успехом Бреxита

Тешко је било пре Првог светског рата замислити да ће за само неколико година заувек нестати руско, аустроугарско, немачко и турско царство (после толико векова постојања). А ипак се управо то десило!

И ко би могао помислити између два рата да ће и Хитлер, и Мусолини, и краљ Александар, и Стаљин и бугарски цар, и грчки и румунски краљ… нестати без трага са историјске сцене? И десило се!

Тако је било и након 1945. године, када су велике промене после споразума на Јалти изгледале као трајне и тешко променљиве, али је и у Источној Европи и у Русији комунизам срушен скоро без иједне жртве и ма каквог отпора, а падом Берлинског зида је формиран сасвим нови светски поредак: глобалистички, униполаран и одређен (чинило се) непобедивим утицајем Америке…

А све то се догодило у протеклих сто година – све ове промене, победе и порази, сломови Империја и смрт потенцијалних «господара света» (заједно са њиховим неутаживим амбицијама и моћним армијама)…

Међутим, ми сваки пут испочетка заборављамо на ове скоро невероватне промене које су се десиле пред нашим и очима наших отаца и дедова, па нам се поредак у коме живимо и даље чини непроменљивим и вечним.

Ту грешку (и колективну заблуду европских политичких, интелектуалних и медијских елита) можемо осетити и ових дана, када ретко ко уме да поверује како се још једном мења оно «непроменљиво», руши оно «неуништиво» и распада оно «чвршће од челика» ,и то пред нама, уживо, а након тихе револуције у британском делу Европске Уније…

Тако да је неупоредиво важније коначно једном заувек разумети да ниједна вавилонска кула људских смртних и крхких амбиција неће остати заувек на власти и историјској сцени – од тога «шта ће се конкретно десити» након Брегзита, Фрегзита, Негзита, Швегзита… и томе сличних излазака из све нефункционалније и бирократски замрзнуте Европске Уније.

Исто тако, ваља нам осетити онај, из таласа крупних политичких промена рођени мултиполарни свет – у коме се поново појављују (осим Запада) и Исток и Далеки Исток, а полако се укида глобални привид свемоћи тотално американизоване, умрежене и медијски оковане планете.

Треба да се припремимо ДА НАС НИШТА НЕ МОЖЕ ИЗНЕНАДИТИ (ни локални, ни светски ратови; ни изолационистички заокрет неке другачије оријентисане Америке; ни поновно рађање неких нових идеологија; ни пребацивање тежишта на евроазијски део поново уравнотеженог и по снази изједначеног света). Ништа, а најмање пропаст европске анти-утопије и природни крај бриселских влажних снова (након одавно очекиваног буђења и повратка у реалност тамошњих службеника и оне трагикомично- самоуверене, до скоро сасвим безбрижне, банкарско-финансијске елите)…

Није моје да овде пуштам машти и «лепим сновима» на вољу. Сама реалност ће нас, очас посла, привести «к познанију права» и новим прилагођавањима свему што нас тек чека иза следеће календарске кривине (која може да се деси већ крајем године у Америци, или у «бермудском троуглу» Сирија-Украјина-Балкан).

Ако се макар на тренутак замислите и допустите себи да прво немо, а онда и наглас коначно изговорите оно ослобађајуће: «Ко зна шта носи дан, а шта ноћ у следећим годинама наших живота», смисао овог текста је на најбољи могући начин потврђен.

Ништа нам није толико потребно као «повратак у реалност», неухватљиву и недоступну како «озбиљним аналитичким», тако и заверолошки- надобудним (једнако произвољним) пројекцијама. Тек тако и само тада ћемо бити стварно способни и реално спремни за много већа изненађења него што је Брегзит.

То је и оно једино што се од нас беспоговорно, судбински очекује.

Та жива и гипка свест о свему оном данас наизглед «немогућем» и политичкој елити несхватљивом.

Izvor: ekspres.net

Oznake: Valter Halštajn, Dragoslav Bokan, Žak Delor, Žan Mone, Margaret Tačer, Robert Šuman, Šarl de Gol