Pročitaj mi članakAnkara polako ali sigurno skreće na evroazijski kolosek – doviđenja Evropskoj uniji, na kraju i NATO.
Да одмах пређемо на ствар: Анкара 2016. није Сарајево 1914. Ово није увод у трећи светски рат. Ко год да стоји иза атентата на руског амбасадора у Турској Андреја Карлова – хладног, смиреног, прибраног дипломату старог кова – ризикује моћан узвратни удар.
Убица Мевлут Мерт Алтинтас је 22-годишњи дипломац полицијске академије. Суспендован је из Турске националне полиције због сумњи да је повезан са терористичком организацијом ФЕТО Фетулаха Гулена након пропалог пуча против Ердогана 15. јула, али вратио се на дужност у новембру.
Нема сумње да су се гуленисти дубоко инфилтрирали у полицију, па ће напад резултовати још немилосрднијом репресијом Ердогана и АКП против Гуленове мреже. Турска истрага ће морати да се фокусира на само на (велики) пропуст безбедносних служби у Центру модерне уметности у Анкари већ много шире. Није баш умирујуће што је турски министар Сулејман Сојлу дао врло кратку изјаву након дуга три сата после откривања првих чињеница.
Убица у црном оделу са краватом узвикивао је пароле о освети „за Алепо“ – уз неизбежно „Алаху акбар“ – на турском и нечистом арапском, што можда указује на реторику исламистичких група, али то није уверљив доказ.
Кључан је тајминг. Убиство се догодило дан пре планираног састанка министара спољних послова Русије, Турске и Ирана у Москви, на којем је требало да се води кључна стратешка дискусија о Сирији. Они су већ неколико недеља у блиском контакту о проналаску свеобухватног решења не само за Алепо већ и шире.
И све то након кључног – претходно постигнутог – споразума Путина и Ердогана, којим је договорено да хиљаде „умерених побуњеника“ који имају слуха за турске команде могу да користе „коридор“ за напуштање Алепа. Анкара је била у потпуности фокусирана на провођење плана. То, само по себи, елиминише могућност да је ово била њена операција лажне заставе.
Председник Путин је веома јасно ставио до знања да жели информације о томе ко је „инструисао“ убицу. То је нешто што се може протумачити као суптилна порука да руске обавештајне службе већ знају веома много.
ШИРА СЛИКА
Што се тиче билатералних односа, Москва и Анкара сада блиско сарађују у борби против тероризма. Турски министар одбране је позван у Русију на преговоре о ПВО системима. Билатерална трговина поново расте, укључујући и отварање заједничких инвестиционих фондова. На пресудно важном енергетском плану Турски ток је, упркос опсесији Обамине администрације да спречи тај пројекат, овог месеца у Анкари унет у државно законодавство.
Атлантисти су запрепашћени што су Москва, Анкара и Техеран тренутно потпуно посвећени дизајнирању сиријске будућности након битке за Алепо, фактички потпуно изостављајући НАТО и државе Заливског савета за сарадњу.
У том контексту требало би тумачити скорашње наводно заробљавање гомиле оперативаца из НАТО и земаља Заливског савета – распоређених у саставу „коалиције“ коју предводе САД – од стране сиријских специјалних снага у Алепу.
Сиријски посланик Фарес Шебаби, шеф Привредне коморе Алепа, објавио је имена ухваћених официра коалиције. Већина су Саудијци, један је Катранин, а присуство Мароканаца и Јорданца објашњава чињеница да су њихове земље „незваничне“ чланице Заливског савета.
Затим ту су један Турчин, Американац (Дејвид Скот Вајнер) и Израелац. НАТО заступају само два оперативца, али везе између НАТО и Заливског савета више су него постојане. Ако се ова информација покаже као тачна – што је још увек велико „ако“ – може се испоставити да се ради о војним лицима и теренским официрима који су некад саветовали „умерене побуњенике“, а данас престављају озбиљан адут у рукама Дамаска.
НАТО и Заливски савет остају апсолутно неми. Није било чак ни навода да се овај случај неће коментарисати. То можда указује на закулисни договор о пуштању ових драгоцених заробљеника, што би додатно ојачало позицију Дамаска.
АНКАРА ЈЕ ПРЕЛОМИЛА
Председник Путин је тај који је готово успоставио де факто осовину Русија-Иран-Турска – базирану на чињеничном стању на терену у Сирији – паралелно са лакрдијом УН, која у Женеви функционише по принципу „много приче, мало решења“. Заправо је то једини процес заснован на реалном стању ствари. Намера је да се договори и печатира коначно стање на терену пре уласка Доналда Трампа у Белу кућу.
Укратко, петогодишњи и још увек актуелни мултимилијардерски пројекат НАТО и земаља Залива смене режима у Сирији близу је да доживи мизерну пропаст. Лукави Ердоган је изгледа научио своју реалполитичку лекцију. На атланститичком фронту, међутим, то отвара мноштво начина за каналисање геополитичке озлојеђености.
Широка слика не може бити неподношљивија за неоконзервативне и неолиберално-конзервативне атлантисте. Анкара полако али сигурно скреће на евроазијски колосек – довиђења Европској унији, на крају и НАТО, добродошлица Новом путу свиле, познатом и као кинеском пројекту Један појас, један пут, затим руској Евроазијској економској унији, Шангајској организацији за сарадњу, руско-кинеском стратешком партнерству и улози Турске као кључног чворишта евроазијске интеграције.
Да би се све то догодило, Ердоган је закључо да Анкара мора бити укључена у руско-кинеско-иранску дугорочну стратегију пацификације и обнове Сирије, која би такође требало да постане кључно чвориште Новог пута свиле. Између тога и „савеза“ базираног на краткорочним интересима са Катаром, Саудијском Арабијом и САД не треба много размишљати.
Али не заваравајте се. Биће крви.
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
