Početkom 20. veka, Turska je prošla kroz mnoge značajne promene u svom političkom stavu, u odnosu na Ataturkovu ''Revoluciju odozgo''. Ove promene su se desile nakon imenovanja i pod vlašću predsednika Mustafe Kemala Ataturka.

Током овог периода остале државе су ишле кроз трансформације, као што су Египат и Иран; тако да није изненађење да је Турска следећа у истом правцу. Ако, међутим, погледате све ове три земље на ретроспективан начин, онда може да се закључи са лакоћом да је Турска онаква каква је данас у бољој ситуацији од остале две земље, према томе може се закључити да је реформа најуспешније спроведена у Турској.

Овај есеј ће се концентрисати на то како су реформе спроведене у односу на “Револуцију одозго“, степена њиховог успеха, упоређујући га са Ираном, а осим тога, ако они нису успели да напредују шта је био узрок тог неуспеха. Али све у свему указаћу на главне разлоге зашто је Турска више успешна у својој реформи у односу на друге државе.

Важно је да се увиде ставови турског политичког система пре него што је до реформи дошло, да се са тим проблемима генерално суочавају државе средњег истока, како су настали ти проблеми и како они утичу на начин на који се овим земљама управља. Есеј ће се концентрисати посебно на Турску и њеног председника у то време, Мустафе Кемала Ататурка који је био изузетно посвећен у имплементацији ових реформи , како је стекао и задржао власт, како се изборио са изазовима са којима се суочавала Турска, због проблема на Блиском истоку, са којима се углавном суочавају све земље и како су његове промене достигле велики успех.

На крају, као закључак ћемо изнети његове најзначајније промене и како је придобио подршку целе земље за њих, уз освртање на поређење покушаја реформи у Ирану. Разлог за ово поређење је да је Иран предузео многе сличне реформе у сличном временском периоду, међутим, ове реформе нису успеле да буду делотворне у Ирану, али су успеле у Турској, због чега је неопходно да разумемо разлоге због којих су успеле у Турској.

Важно је дефинисати шта је држава и како је треба структурисати, Макс Вебер представља одличан пример како треба организовати државу и како власт треба да буде централна и како користити то као средство легитимно да се продре у друштво. Разговарајте на пример о опорезивању као средству да се ојача државна власт и како је главно место где се новац долази.

Важно је овде признати да, иако Вебер представља одличан пример како држава треба да буде организована и уређена и било је примера да је то било успешно у прошлости. Али се ово није показало као идеално решење за државе блиског истока. Веберов рад је одличан пример држава у Европи које су успоставиле систем за јако дуго времена, док је таква организација за државе блиског истока релативно нова ствар, стога све то њихово становништво види у веома непријатељски погледу.

Још један разлог за изазивање таквих негативних осећања ових држава је да је систем наметнут народу овог краја од стране страних сила и империјализма, и стога га виде као инвазију. То је главни разлог што се сматра да је власт место за неуспех, те се лидери стално плаше опасности да буду срушени са те власти као људи који не поштују државне законе и институције. Други разлог за непријатељство је да лидери у овом региону не добијају легитимитет гласовима, нити су они изабрани и због тога су их видели као марионете страног утицаја.

Ататурк је био бивши османски командант и после распада царства после Првог светског рата, он се успешно борио против опозиције унутрашњих традиционалиста „и стране интервенције те је убрзо након тога тријумфално Турска добила своју независност, Ататурк добио довољну подршку и популарност, што је резултирало у њему да буде изабран и због тога да буде у стању да управља Турском. Тада му је дата могућност да води Турску у правцу који је замислио. Сматрало се да су принципи и циљеви Ататурка били да „… обезбеди независност, мир и модернизацију турске републике.“ Осим тога, да се постигне „… републиканизам, национализам, секуларизам, етатизам, популизам и револуционизам.“

И током његове владавине је радио за спровођење реформи у социјалном, политичком и економском животу земље тако да се и после њега институције и ставови у Турској мењају а демократија у Турској цвета и под његовим наследницима. Многи од његових реформи имитирају модерну Европу јер је био љубитељ европских институција и ставова и био је одлучан да обликује Турску као на слици коју је имао у модерној Европи.

Ататурк није имао лаку владавину, иако је имао неку слику у глави о томе где жели да води земљу сматрао је да је „… јако сумњиво ако идеја делује само на нешто више од мањинске групе његових следбеника.“ Осим тога, у том тренутку, иако је период отоманске владавине окончан и даље је држао велики углед у народу а самим тим и дао Исламу као религији доминантну позицију. Међутим, Ататурк је био у стању да искорени Султанат, остављајући га да влада без опасности од ислама.

Јавља се још један проблем са којим је Ататурк морао да се суочи током своје владавине је то била идеја идентитета и национализма, Турци су одавно свесни тога, међутим, већина младих Турака сматра да је њихов „… политички идентитет као Турака, снажно појачан њиховим верским идентитетом као муслимани „. Стога се велика већина турског становништва изјаснило као Арапи или Муслиман, уместо да буду Турци, међутим, неки од становника су се сматрали и Турцима и Отоманима, а било је чак и религиозне сегрегације тако да су неки себе називали сунитским муслиманима или шиитских муслиманима.

Оно што се може овде идентификовати је да не постоји заједничка оданост која би ујединила становништво под заједничким државним кишобраном. Стога, Ататурк ради на томе да подстакне турско уједињење и турско самопоуздање илуструје до „изврсности турске цивилизације“.

Истраживање које је спроведено 1978. Године који је објаљује резултате изјашњавања, те се каже да је Турска државе где; „… 78 одсто сматра да су Арапи оснивачи нације, 53 одсто верује да су државне границе биле вештачке, а већина уз подршку ради са собом у корист већег, можда децентрализована држава.“

Из овог цитата се јасно могу предвидети ставови становништва, да је сваки лидер који је дошао да влада током овог периода био суочен са бројним проблемима, посебно вођа као Ататурк који је имао за циљ претварање Турске у јаку државу применом нове политике која је била у супротности са целовитим ставом на блиском истоку. Неопходно је држати ове проблеме у виду као што је имао Ататурков револуционарни режим, бавио се овим проблемима, постао и успешан лидер и да изгради Турску у оно што се сматра да је јака држава, када се узме у обзир лоше стање Турске пре доласка Ататурка на власт. Каже се у 1919. Години „… практично нема модерне индустрије, осим неколико власника фабрика обраде биљака и комуналних услуга у страном власништву…“ Важно је напоменути да као што је наведено да су „у страном власништву и стога су углавном под утицајем Европе.

Турска је земља која је културно одвојена и економски слаба, тежак посао за сваког лидера је да то превазиђе, а Ататурк је узео у обзир начин како је радио за спровођење политике како би се осигурао напредак Турске. Оно што је његова предност у постизању успеха у својој „револуцији одозго“ је да је у временском периоду у којем је дошао на власт као што сам раније поменуо био веома популаран међу становништвом. Следећи цитат је у прилог овом ставу; „… Кемал је био херој, обожаван, али никада презрен.“ У много литература се наводи да су многи који су подржали Ататурка били у веома високој дилеми, резервисани.

Осим тога, у овом тренутку важно је напоменути да је његов постигао успех због приступа који је имао, који је био да није само важно да спроводе радикалне политике, већ и стабилан напредак, што значи да је у почетку морао да изгради јаку основу за коју је морао да обезбеди своју власт и затим крене у спровоћење те политике али да оне буду и прихваћене. Ататурк је био потпуно свестан шта је морао да уради и најважније од свега у почетку његовог напретка је у консолидованој власти, то би онда давао снажан темељ за тај рад. Сада ћу гледати ближе како Ататурк консолидује власт и ствара овај темељ, пре него што гледа на саму политику.

Пошто је био у почетку у војсци знао је колико је важно да се изгради и осигура оданост најбољих војних положаја, као што је то група која ће му на крају дати снагу да спроведе своју политику, штавише, да их спречи да помисле на државни удар и збацивања његовог са власти коју је чест у државама блиског истока. Ататурк је успео испунити тај задатак са великом лакоћом као што је приказано да је његов рад остваривао национални интерес и као резултат као одговор на грчку претњу у то време, врховни војни официри су му се придружили у циљу стварања покрета отпора против Грка. Ова оданост показала да је дошла у важно време када је султан наложио његово хапшење, међутим, команданти су стали уз Ататурка и одбили да га притворе.

Даље, а што се може сматрати као један од најзначајнијих његових радова је да је Ататурк радио да сломи везу турског становништва са султаном, јер је он био легитиман владар муслимана као верника. Ататурк се бојао Султана јер га је сматрао претњом што је могао врло лако користити исламу као политички начин, користе га као средство или механизам да би се добила подршка од људи, и као последицу то би на крају оспорило подршку и утицај који је Ататурк имао у становништву, дакле Ататурк је видео како се промовише вера и тако би пораз султана значио да ће се Турска удаљити од вере и ићи више према секуларном друштву при чему религија није превладавајући фактор да будете Турчин или грађанин Турске.

Следећи цитат илуструје овај став; Ататурк тврди да је намеравао да створи „… нову турску државу без султана халифа.“ Секуларизам је језгро и циљ Ататурка и тако видећете да је већина његовог рада напредовала управо зато. Он је почео своју кампању тако да утиче на људе да се окрену против Султана. Почетни потез који је направио је био коришћење и контрола турских новина у објављивању против султана, што резултира храбрим изјавама као што је стабилан раст Турске, и спречавање признања напредовања Турске од стране султана, Турска као поштована држава. Осим тога, он је желео да буде једини комуникатор на лицу места у директном контакту са грађанима, тако да Султан нема интеракцију са публиком новина, дакле он је желео да управља и има власт над пре свега над уредницима турског Телеграфа.

Према томе, из својих добро осмишљених акција и планова следи да је, 13. априла, 1920. године, Ататурк изабран за председника Велике Народне Скупштине, а 4 године касније, са много његовог утицаја и контроле коју је имао над већином у Скупштини, усвојено је правило да халифат као облик уређења буде елиминисан из Турске у потпуности. Ово је била главна прекретница у каријери Мустафе Кемала Ататурка, након тога непосредно је почео да ради на експозеу “Изјава националних циљева“ који је имао на уму. Ри цињеви су морали да изгледају као подршка националног интереса, како би могао да добије подршку од целе земље. Због тога је 1919., предложена “резолуција да се уједињени становништво“, међутим, под насловом „Турци“, то је урађено да се спречи спољни утицај.

Осим тога, остале резолуције су усвојене као што је та да сада ако Ататурк има контролу над Скупштином, требало би да преузме и вођење извршне власи, ово је идеалан моменат за Ататурка што му је омогућило да оствари суверену, неограничену моћ и контролу над законодавством, па чак предлаже реформу, дакле могао је да користи ту моћ да спроведе своје жељене политике. Један од главних начина да Ататурк предвиди да је могао да се посматра као угледни лидер, кога би земља пратила и била верна је отклањање претње инвазије да Грчка продре у Турску.

Он је изјавио да се пуна војна акција треба предузети и сваком способном човеку је наређено да се бори, као резултат тога, Грци су поражени а као последица је то да не само да је био сматран као војсковођа високог калибра, већ је био и проглашен легитимним политичким лидером Турске, што је успео да постигне. На крају, за Ататурка су елиминисани све претње које су му стајале на путу и он је изашао као јак лидер, и сходно томе, његове акције су успоставиле јак темељ којим би могао да спроведе своју политику да би водио земљу према секуларизацији.

Као што је чекао толико дуго на преузимање извршне власти, Ататурк неће дозволити никакве шансе да његова владавина буде оспоравана, чак је и претио применом Закона о одржавању реда, који води до успостављања „… специјалних судова, познатих као независни судови, који су осудиле Шеик Саида и више од четрдесет других побуњеника на вешање. “ то је помогло Ататурку елиминише било које друге странке да могу бити јак противник који ће изазвати његову владавину. Ататурка онда уводи нови закон за кодове понашања и облачења који су узети директно из закона у европским земљама, опет главни циљ за то је да се Турска креће даље од верског, исламског утицаја, који су Турцима владали од приликом контроле Османлија. Овим променама у правном систему искоришћено је постојање муслиманског Шериат закона, који је био у пракси пре реформације.

Без обзира на веру и националност, цела популација мора да се придржава тих закона и на крају се поклапају и коегзистирају заједно, подстицање хомогености као и сви други у европским земљама. Осим тога, Ататурк се отарасио ношења Феса, који је био симбол турске владавине. То је најконтроверзнији његове политике, јер су многи веровали да Фес треба буде део њиховог идентитета, недуго након тога Ататурк је увео нову врсту капа који је имитирао стил у Европи, овај шешир је називан Шапка, по узору управо на Европу.

То може изгледати као бесмислена реформа, међутим, намера Ататурка је била да се људи удање из фанатизма и екстремизма својих традиционалних вредности и омогућавање да се промене одвијају, он је на крају хтео од својих људи да опонашају Европу, јер као и у Европи и он мисли да је промена кода облачења добро место за почетак. Међутим, иако је то био најконтроверзнији део његових реформи ово је деловало као највише суптилно.

Недуго након тога, 1926. Ататурк је уклонио уставну декретну одредбу о исламу као дрђавној религији, било је и побуна које су се догодиле као резултат тога, Закон за одржавање реда, који смо поменули, је продужен да заустави такве нереде. Он је потом прешао на реформу начина писаног и књижевног језика као у земљама са образовним системима у Европи, он је снажно веровао да је реформа језика кључни састојак за стварање нове Турске, а самим тим желео пречишћавање језика који се користи.

Осим тога, ревидирањем турског језика ветрује да ће створити нови национални идентитет. Раније се сматрало да је арапски доминантан језик а сада су Турци говорили турски који је био мешавина турског, арапског и персијског. Ататурк је желео језик који је био чисто турски и модеран са намером да на крају уједињује људе под једним заједничким барјаком и подстицању становништва да се идентификују као Турци, а не Арапи или Муслимани. Не-Турски симболи су забрањени јер су видели као знак сећања на прошлост и део турске владавине који Ататурк жели да избегне.

Писменост коју је на крају добио конвертовањем из отоманског била је на чисто турском језику. Иначе иако нису желели никакав утицај на језик, било је много Латинског утицаја. Иако је Ататурк изјавио да су ове реформе језика за добробит људи, стопе писмености су биле толико ниске, то је подстакло Ататуркову намеру да „… одсече чвор са прошлошћу и исламским истоком, и гура народ у будућност у Европу. “ Осим тога, у систему образовања Ататурка обавезно је било учење турске историје.

Ататурк је желео да ова идеја турског национализма остане и самим тим он је сигуран да је чак и апсорбује код деце од малих ногу, па да је деци у школи потребно да се понови; „Ја сам Турчин, поштен и вредан …“ То су биле неке од најзначајнијих промена, међутим, Ататурка је изменио и реформисао све аспекте живота људи, од политичке, социјалне и економске.

Дакле, приликом ступања на дужност, Ататурк је покренуо низ радикалних реформи у политичком, социјалном и економском животу земље који има за циљ брзо претварање Турске у модерну државу. За њега, модернизација значи Европеизација. На једном нивоу, секуларни законик, по узору на европске елементе, уведени су и потпуно измењени закони који утичу на жене, брак и породичне односе. На другом нивоу, Ататурк је позвао своје земљаке да изгледају и понашају се као Европљани. Турци су охрабрени да носе европски стил одеће.

Ататурк је лично промовисао плес на званичним функцијама. усвојени су презимена: Мустафа Кемал, на пример, постао је Кемал Ататурк, и Исмет паша је Инону као своје презиме у знак сећања своје победе тамо током рата за независност. Исто тако, Ататурк је инсистирао на укидању везе са прошлошћу коју је сматрао анахроном. Наслови части су укинути. Ношење феса, који је уведен век раније као реформа модернизационих да замени турбан, је ван закона јер је постало за националисте симбол реакционарне османске власти. До 1928. године, Ататурк је спровео реформе које су неопходне за Турску да постане секуларна држава;

Он је уклонио декретну уставну одредбу која дефинише ислам као државну религију, укинуо калифат који је симбол Султаната и религијског ауторитета, елиминисао све друге исламске установе, увео европски систем права и одевања, а такође установио употребу латиничног календара и писма . Такође, од 1934. године, жене су добиле право гласа у Турској. Поред свих ових реформи, поред подстицања секуларизације државе Турске, такође је истакао Ататурк жељу да скрене Турску према својим европским утицајима.

Негативан утицај који је Ататурк имао.

Штампа се често противила овим законима, који се виде као глас савести нације и покушавају да буду контрола власти. Ово узрокује бројне последице, влада је увела искључивање штампе из институција и узрокује да многи новинари се суоче са државом под покровитељством застрашивања, казне и затвора. Негативно и обрнуто, штампа често изврће и постаје гласило владајућих политичких партија и великих корпорација како би добили друштвене, политичке, и новчане накнаде.

Употреба штампе и радио-дифузне станице као орган великих корпорација је тренутно главни проблем у Турској. Медији централизације / концентрација у рукама све мање власника угрожава здравље квалитета новинарског производа и квалитета новинарске праксе у земљи и такође постаје штетно за способност новинара да задржи запослење.

Закључак

Важно је напоменути да иако је Ирански Реза Шах спроводио много истих реформи према секуларизацији као Ататурк, било значајне разлике између њихових режима које је важно узети у обзир. Реза Шах није успео да артикулише своје циљеве на истом нивоу јасноће као што је Ататурк учинио, то је био један од значајних фактора који нису успели да дају Ирану довољно простора за напредовање у Европском правцу. Други велики пад, што је имало велики утицај на земље и у зависности од успеха који су доживели, била је чињеница да је Ататуркова владавина стекла легитимитет на основу изборних победа; Због тога је та владавина задржала подршку народа, алтернативно циљ Шаха је да консолидује своју моћ.

Стога, иако су оба лидера предложила реформу у својим земљама, то је само у једној земљи “процветало“ и као резултат оставиле разлишито наслеђе у области политичких и економских култура. Према томе, упркос можда немилосрдној природи Ататуркове власт, на крају, политика коју је спроводио изборила је стабилност у земљи која није успостављена нити трајала толико дуго у исторји Турске. Сматра се да су Ататурков рад и реформе те које доводе Турску на исправном путу за улазак у Уједињене нације 1945. Године.

То је велки пример успеха Ататуркових циљева да је Турска напредовала ка Европи. У овом тренутку је неопходно узети у обзир лидерски стил који је Ататурк прошао, јер је то та харизма која је омогућила Турској да упркост постојању јаких блокова, се успостави јака-национална државе. Било је неких негативних утицаја које су наметнути као резултат његове владавине о којима се ваља дискутовати детаљније.

Литература:

– M. E. Yapp. The Near East Since the First World War. 2nd Edition. (1996)
– Roderic Davidson. Turkey, a Short History. 3rd Edition. Page 147. The Eothen Press. (1998)
– Richard Robinson. The First Turkish Republic. Page 63. Harvard University Press. (1963)
– Rod Hague and Martin Harrop. Comparative Government Politics. 6th Edition. (2004)
– Palgrave Macmillan Cyrus Ghani. Iran and the Rise of Reza Shah. I. B. Tauris Publishers. (2000)
– Political Leaders and Democracy in Turkey. Edited by Metin Heper and Sabri Sayari. Lexington Books. (2002)
– Men of Order. Edited by Touraj Atabaki and Erik J. Zurcher. I. B. Tauris Publishers. (2004)
– The Modern World. Turkey: Volume VI. Arnold J. Toynbee and Kenneth P. Kirkwood. (1926)

Izvor: nedeljnik.rs

Oznake: Ataturk, Božidar Vidanović, Turska