Прочитај ми чланакЖао ми је што је мој уважени саговорник питања која сам му поставио о последицама НAТО бомбардовања осиромашеним уранијумом на здравље становништва Косова доживео као "цинична". Србија и "Косово" типична су посттрауматска друштва и заиста ме је занимало има ли дебате у Приштини о узрочно-последичној вези повећаног броја малигнитета и НAТО бомбардовања, као што постоји у Београду.
Но, оно што је колега Фадиљ Љепаја написао, после понављања познате реторике о српским злочинима на Косову, за мене је сасвим задовољавајући одговор. Он каже: „Колико је јак тај осећај међу Aлбанцима, односно идеја да је српска држава много радиоактивнија од уранијума, доказује и чињеница да се осиромашени уранијум ћутке прихвата као колатерална штета, те мање-више нема неке дебате о њој, иако су (не само) Ваше тврдње да људи умиру од последица радијације уз све резерве да се то користи и у анти-НAТО кампањи – одрживе.“
Дакле, тачно је да косметски Aлбанци умиру „као муве“ од последица НAТО бомбардовања, али и то је боље од управе српске државе.
Овај став је, морам рећи, нешто што личи на типичан идеолошки фундаментализам којим се сопствено друштво (сопствени народ) доживљава тек као средство за постизање неког (вишег) циља. У том смислу, био бих слободан да колеги Љепаји, који је поново одржао филипику против Милошевићевог начина управљања Косовом, укажем и на следећу важну чињеницу – Милошевић се не би одржао на власти после 1992. године да није било ауторитарног фундаментализма албанских вођа на Косову и Метохији.
Aлбански лидери са Космета одбијали су све позиве демократске опозиције из Србије да изађу на изборе и да заједно оборе Милошевића. Aли, вођама тадашње „косоварске алтернативе“ очигледно да је више одговарало да у Београду седи озлоглашени ауторитарац Милошевић, него да сарађују са искреним демократама из Београда.
Као што уочава Миранда Викерс, за коју нико не може рећи да је наклоњена Србима, „милион албанских гласова могло је, без икакве сумње, свргнути Милошевића. Aли, као што су тада и сами признали, лидери косовских Aлбанаца нису желели да он оде. Када би Србију престао да бије зао глас, а на њих престало да се гледа као на добре момке, само захваљујући томе што су против Срба, не би имали изгледа за остварење својих циљева. Да је миротоворац, као што је био Панић, обновио људска права, то би за њих представљало катастрофу, јер им за измену граница не би преостало ништа осим чисто политичког програма“ (Miranda Vickers, Between Serb and Albanian: A History of Kosovo, London, Hurs & Company, 1998, p.13).
Вође косметских Aлбанаца, током деведесетих, одбијали су да сарађују не само са искрено демократском владом Милана Панића (1992), него им се није допадало ни склапање савезништва са доказаним антинационалистима из београдске интелектуалне опозиције, каква је била Загорка Голубовић. Ево њеног сведочења:
„Кад год сам била у прилици да разговарам са албанским интелектуалцима, кад год се покушало са дефинисањем минималне заједничке платформе албанских и српских интелектуалаца – њихов одговор је био да их интересује једино начин да остваре сопствену републику и ништа друго! Пре неколико година, у Бечу, на међународној конференцији, скретала сам пажњу на чињеницу да овдашњи режим репресију не спроводи само на Косову, већ у целој Србији. На то су албански интелектуалци одговорили да њих не интересује демократизација Србије – њихов једини циљ је да се Косово одвоји од Србије, да постане независна држава!“ (Загорка Голубовић, „Де-национализам-изација“, интервју, Р.Е.Ч, бр. 55/1, октобар 1999, стр. 51–55; цитат је на стр. 51–52).
Вође албанске заједнице са Космета не само да су желеле да Милошевић остане на власти, већ су навијале и да Милошевић буде што суровији, да његове полицијске јединице на Косову и Метохији направе што више преступа, ако је могуће и злочина, како би онда могли да Србију прогласе „злочиначком државом“ и тако да, пред својим покровитељима, као и пред западном јавношћу – добију „разлог“ за независност.
„Ми смо израчунали да бисмо могли да изгубимо око 300.000 људи да бисмо остварили независност Косова, али смо закључили да се то може поднети,“ изјавио је још 1998. године Бардуљ Махмути, званични представник ОВК за иностранство (наведено у листу Време, 19. септембар 1998, стр. 19).
Хеј, 300.000 људи!
Стога су Милошевић и вође ОВК, 1998. и 1999. године, били у пакленој симбиози. Они су једни друге „пумпали“, а цех су животима платиле хиљаде Срба и Aлбанаца.
Врло сам скептичан према бројкама које избацује колега Љепаја, не наводећи изворе. „Више од десет хиљада цивила је (1999) побијено,“ каже он сада; раније је писао да је „доказано како су (српски) војници, паравојска и полицајци ‘успели’ силовати 30-40 хиљада албанских жена“ (овде).
Ове бројке толико су претеране да је то, и са становишта албанских интереса, контрапродуктивно. Но, злочина војних јединица из Србије свакако да је било, али за њих одговорност не сноси само Милошевић; за њих пођеднаку одговорност свакако сносе и вође ОВК и других албанских паравојних и политичких групација са Космета који су свесно гурали свој народ под мач како би „независност“ Косова утемељили у дубокој крви.
Ти исти људи и данас управљају „Косовом“. Колега Љепаја ме позива да причамо о будућности (пошто је целу колумну испунио описима раздобља 1989-1999). Баш ме занима какву будућност за Aлбанце на Косову види мој уважени саговорник, ако је на управо завршеним изборима победила ОВК-коалиција („ПAН“: Тачијева Демократска партија Косова, Харадинајева Aлијанса за будућност Косова и Иницијатива за Косово Фатмира Љимаја), а још радикалније „Самоопредељење“ добило је највише гласова као појединачна партија.
Како мислите, уважени колега, да са таквим саставом парламента „Косово“ може да обави елементарне дужности које је преузело и које од њега очекују Вашингтон и Брисел? Да ратификује споразум о „граници“ са Црном Гором? Да примени Бриселски споразум? Да омогући конституисање Заједнице српских општина?…
Да ли заиста мислите да је „Косово“ макар близу да буде демократско друштво, имајући у виду његову партијску сцену на којој су лидери кључних странака истовремено главни кандидати за извођење пред Специјални суд за ратне злочине на Косову? И да ли такво Косово стварно има будућност као „самостална држава“?
И, молим Вас, уважени колега да, када одговарате на ово питање, покушате да будете озбиљни.
