Vučić posvećeno radi na stvaranju kooperativnih „opozicionih" subjekata. Pošto je Vulin na američkoj crnoj listi, verovatno će morati na otpadne iz naprednjačkog pokreta, ali Vučić će ga podržati tako što će ga gurnuti u predizbornu koaliciju sa Šešeljem. I BIA podržava svoje „opozicione" projekte, pa zagovara „patrioski" blok Dveri - Zavetnici, kome bi mogla da se pridruži Nova Demokratska stranka Srbije, iako postoji šansa da Miloš Jovanović napravi dogovor o saradnji sa Vukom Jeremićem. Vučić se nada da će građanska opozicija, u kojoj takođe ima njegovih saradnika, izaći u jednoj koloni, koju će predvoditi Marinika Tepić. To bi olakšalo put do pobede na vanrednim parlamentarnim izborima i odložilo oslobođenje Srbije.

Макијавелију се приписује мисао: „Циљ оправдава средства“. Он то није написао, али одговара суштини његовог дела. А многи који га осуђују кунући се у морал, у пракси су сурови макијавелисти. Свако средство за њих је прихватљиво ако им користи. Друго, сама идеја о циљу који оправдава средства, уз извесна ограничења која претходно поменути немају, није бесмислена. За друштво добар циљ покрива разна средства, па и она далеко од идеалних, али неке линије не смеју да се пређу. После њих се упада у понор зла, а баш са друштвеног становишта важно је да креатори политичке стварности не буду следбеници Сатане. То је већ задовољавајуће. Није за очекивати да буду анђели. Они не иду у партије, нити седе у државним институцијама!

Речено има сврху да буде подлога за сагледавање разлике између Сергеја Зубатова (1864-1917) и Александра Вучића (1970). Добро знамо ко је последњи. Први је био успешни функционер политичке полиције Руске империје (код нас познате као „Охрана“). Док га због интрига нису отерали, револуционарни преврат није био могућ. Не само што се ефикасно борио против екстремистичких група, већ је и (ре)организовао политичку сцену тако да су многи легални и нелегални опозициони фактори били под његовом контролом. Неке је и створио (Руси их зову „клон партије“). Све то је било далеко од онога што спада у демократску праксу али Зубатов је бар био искрени патриота и некорумпирани руководилац (што у Русији и код нас није чест случај). Увек је на прво место стављао интересе руског народа. Користио се ради тога разним средствима, али није му све било прихватљиво. И његови непријатељи слагали су се да није био крвник.

Да ли је то Вучић, остављам свакоме да просуди, али слободно могу да кажем да су му приоритет лични, не национални интереси. Многе ствари ради успешно као и Зубатов, искључиво из егоистичних мотива. Но, добро разуме и користи идеје којима се руски безбедњак руководио. Једна од њих је да је државним структурама (док год изнутра нису паралисане) лако да изађу на крај и са одлучним опонентима ако они отворено противзаконито делују. Проблем је ако енергично антисисетмски наступају, без улажења у сферу незаконитости. Тада они који имају задатак да их обуздају, морају да делују креативно, што јепоменути функционер„Охране“ умео да ради. Донекле то важи и за Вучића и његову екипу, мада су они и ту (не само морално) у односу на њега инфериорни. Зубатов је ретко прибегавао лажној криминализацији неистомишљеника, а овдашњи режим то све интензивније чини. Довољно је сетити се накарадне осуде Милована Бркића.

Зато је Вучић добро научио како се стварају кооперативни „опозициони“ субјекти и спроводе избори тако да се из суве дреновине исцеди задовољавајући резултат. Припремајући се за ванредни парламентарни турнир – за који мисли да ће куповином дела опозиције и гушењем протеста, створити погодне услове – наш постмодерни аутократа посвећено ради на креирању страначких табора. Тим послом се бави полазећи од владајућег блока, преко БИА опозиције, до оне која посредно сарађује са режимским структурама.

Вучић је прво планирао да у свој – с обзиром да разара њен интегритет, цинично прозван – „Покрет за државу“, утера и СПС. Дачић би због власти продао бабу, а камоли да на партијско утапање не би пристао, али другачије ствари стоје са чланством те партије. Оно није спремно да се одрекне субјективитета СПС-а. Схвативши да би инсистирањем на томе пре створио проблем него извукао корист, господар напредњака је одустао од првобитне замисли да покрет који прави буде свеобухватан и изборни. Или ће бити прво, али то неће обавезивати његове чланове да заједно иду на изборе, или друго, али у суженом виду. СПС би тада у старој коалицији ишао на „бирачки суд“, док би СНС са својим постојећим концерном, као „нови покрет“, био појачан са неколико клон невладиних организација, академика, спортиста, глумаца. Уз тај друштвени „плус“, сада се анализира и ефекат једног партијског „минуса“.

Иако нам се куне да води „независну“ политику, Вучић добро зна где је његова Каба. Пет пута дневно јој се клања. Када су Американци увели санкције безначајном Вулину – да би овдашњег свог сатрапа подсетили да мора брзо да оконча што је обећао у вези са предајом Косова и дистанцирањем од Русије -јавно су добили његов „снажан“ одговор. Вучић је рекао да се не одриче својих људи. Но, то много не значи. Зар се није бар десет пута заклео да се неће кандидовати за председника Србије? Тако би и сада увео све могуће „санкције“ Вулину када би му то користило. Али му не иде на руку. Лоше би одјекнуло у Србији и источно од ње. Вучићеви гласачи су русофили, а створена је представа да је то и лидер „Покрета социјалиста“. У тој игри из својих разлога учествује и Москва, па би одрицање од Вулина разумела као лош знак. Зато ће Вучић направити компромис. Незгодно му је да на изборе иде са неким кога је Бела кућа ставила на „црну листу“, али и да га се отворено одрекне, па ће Вулин, тврде упућени, пред изборе „својевољно“ да иступи из владајуће коалиције. Међутим, неће изгубити њену подршку.

Наступиће радикално антизападно, критикујући НАТО „мангупе“ у редовима власти (наравно упоредо величајући Вучића), и одлучити да на изборе иде „самостално“. Додуше, не баш сам, јер и уз сву подршку система немогуће је да „Покрет социјалиста“ досегне цензус од три посто. Зато ће Вучић – ако га то што је његов наум проваљен не спречи – креирати позерски ултра-патриотски блок у којем ће бит ПС и СРС. Војислав Шешељ је познат по томе да не прихвата коалиције, али ће странку на изборе водити његов син, за кога то не важи. Колико год и он сада реторички одбацивао савез са ПС јер није уистину патриотски настројен (као да СРС, који прихвата Вучићеву издају, јесте), поступиће како газда Аца нареди. Син као и тата добро зна да им је породично политичко предузеће пред банкротом. А двојац ПС-СРС биће допуњен и неким мањим групама са левице и деснице, и ево шансе да се прескочи изборна препрека. СРС је 2022. добио 2,2 посто гласова, што уз неки допринос ПС и потпору Вучића, може да се натегне на три одсто. В. Шешељ служи Вучићу, али он не верује у његову лојалност. Зато је СРС на прошлим изборима имао материјално-медијску подршку али не и ону црну која се даје на гласачким местима. Другачије ће ствари стајати ако буде ишао заједно са вереним Вулином, дајући му половину мандата.

Када се ради о БИА опозицији, коју сада поново промовишу режимски медији, иницијално је планирано да буде разврстана у две колоне. Заветници имају задатак да иду са Дверима, које нису на исти начин под контролом естаблишмента, али ради финансија, медија, ненападања од стране јуришника власти и благонаклонијег бројања гласова – прагматични Бошко Обрадовић показује спремност да сарађује. Да ствари буду горе, трагикомично заговара и стварање великог БИА „патриотског блока“ у коме би био и Нови ДСС. Да ли је све то тактички маневар или суштинско опредељење да се прикачи на режимску локомотиву, видећемо до избора.

За другу „патриотску“ конструкцију остављен је, после одбијања да гласа за смену Гашића и подршке дате Вулину, као и Заветници разголићени Нови ДСС под вођством Милоша Јовановића. Он би требало да изађе на изборе са Народном странком (ако то не успе, спас би му била велика „патриотска“ коалиција о којој Обрадовић, можда и по задатку, сада прича). Али за Вучића је проблем што Вук Јеремић и већина функционера те странке, чини се, нису вољни да буду део режимске комбинације (ни мале са НДСС, ни велике где би биле и Двери и Заветници). Замисао му је била да, пошто развој догађаја буде такав да НС драстично ослаби -услед унутрашњих сукоба и стигматизације (због разлаза са Алексићем) од стране других опозиционих партија (где АВ такође има убачене своје играче) – та странка нема више куд. Ради политичког опстанка Јеремић би – за кога мислим да је искрени опозиционар као и Алексић, док је њихов сукоб лидерске природе а не у вези са односом према режиму – прихватио коалицију са Новим ДСС (или ширу) и обећану потпору на изборима. Наравно, питање је да ли ће Вучић подржати све колоне које са њим буду сарађивале или ће неке пустити да потону како би у прерасподели гласова добио више мандата.

Срећом по опозицију, није се догодило да НС буде доведена на руб опстанка, нити су сви из опозиционог табора скочили на Јеремића. То пружа наду да неће бити простора да се оствари Вучићев наум, већ да ће са НС, без обзира на актуелно роварење сарадника „служби“ који су и ту инфилтрирани, све остати по старом, а режим ће добити још једног жестоког партијског опонента којег ће предводити Алексић. Такав развој догађаја био би одличан, као и када би Двери – које, надам се, још нису баш продале „душу“ – изашле из дила са било ким кога Вучић контролише. Нека он направи огољено своју кавзи-патриотску опозицију која би конкурисала позерски националној а још више прорежимској ПС-СРС колони. Сви би се ту насукали. Пошто би недвосмислено било јасно да се ради о његовој резерви, СНС би морао да им преспе значајан број гласова или да их пусти да потону. Тако не да Вучић ту ништа не би добио, већ би посредно био обесмишљен и део његовог плана који се односи на тзв. проевропску опозицију.

Тамо би он волео да постоји само једна колона коју предводе политичари познати по антинационалним ставовима, као што је МариникаТепић. Идеје које су државно конструктивне и они који их заговарају, желео би да буду одстрањени. Тако би онај ко перфидно води антисрпску политику, имао противнике који изгледају много горе, и да, за разлику од њега, никакво национално недело још нису реализовали. То би му отворило пут ка новој преварантској победи на изборима. Но, битно другачије ствари ће стајати ако опозиција истраје у протестима и од септембра их претвори у свеобухватан пасиван отпор. А онда када Вучић буде присиљен да испуни кључни део захтева грађана и омогући одржавање поштених избора, на њих крене форматизована као, рецимо, „Покрет за нормалну Србију“, у коме би биле разне опције, од националних до оних које то нису. Акценат би био на стварању нормалног амбијента у Србији. Када се она из садашњег (приватног) феуда претвори у какву-такву републику („општу ствар“), на ред би дошле све друге (гео)политичке теме и размимоилажења дојучерашњих партнера.

Ако такав свеобухватни приступ ипак није могућ, прихватљиво је да права опозиција иде у две колоне (без међусобних сукоба). Једна би била национално-грађанска, а друга „чисто“ грађанска. Без обзира какве све коалиције правио режим, ако се онемогући (пред)изборна крађа (укључујући и пропагандни аспект), и то је пут ка успеху. Да се то не би догодило, Вучић ће, нема сумње, дати све од себе. Отуда, свако ко разуме какву штету прави, има обавезу да одлучно крене путем отпора који Србију води ка ослобођењу. Иначе је, макар пасивно, саучесник у гушењу наших националних интереса и универзалних демократских вредности.

Животињска фарма: Вучић уводи Србији дигитални логор глобалиста! Тотална контролаhttps://t.co/ydFDR7dWOo

— СРБИН инфо (@srbininfo) September 2, 2023

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, Dragomir Anđelković, opozicija, plan