Pročitaj mi članak

Anđelković: Vučićev plan da razbije opoziciju – ko su njegovi igrači?

0

Vučić posvećeno radi na stvaranju kooperativnih „opozicionih" subjekata. Pošto je Vulin na američkoj crnoj listi, verovatno će morati na otpadne iz naprednjačkog pokreta, ali Vučić će ga podržati tako što će ga gurnuti u predizbornu koaliciju sa Šešeljem. I BIA podržava svoje „opozicione" projekte, pa zagovara „patrioski" blok Dveri - Zavetnici, kome bi mogla da se pridruži Nova Demokratska stranka Srbije, iako postoji šansa da Miloš Jovanović napravi dogovor o saradnji sa Vukom Jeremićem. Vučić se nada da će građanska opozicija, u kojoj takođe ima njegovih saradnika, izaći u jednoj koloni, koju će predvoditi Marinika Tepić. To bi olakšalo put do pobede na vanrednim parlamentarnim izborima i odložilo oslobođenje Srbije.

Makijaveliju se pripisuje misao: „Cilj opravdava sredstva“. On to nije napisao, ali odgovara suštini njegovog dela. A mnogi koji ga osuđuju kunući se u moral, u praksi su surovi makijavelisti. Svako sredstvo za njih je prihvatljivo ako im koristi. Drugo, sama ideja o cilju koji opravdava sredstva, uz izvesna ograničenja koja prethodno pomenuti nemaju, nije besmislena. Za društvo dobar cilj pokriva razna sredstva, pa i ona daleko od idealnih, ali neke linije ne smeju da se pređu. Posle njih se upada u ponor zla, a baš sa društvenog stanovišta važno je da kreatori političke stvarnosti ne budu sledbenici Satane. To je već zadovoljavajuće. Nije za očekivati da budu anđeli. Oni ne idu u partije, niti sede u državnim institucijama!

Rečeno ima svrhu da bude podloga za sagledavanje razlike između Sergeja Zubatova (1864-1917) i Aleksandra Vučića (1970). Dobro znamo ko je poslednji. Prvi je bio uspešni funkcioner političke policije Ruske imperije (kod nas poznate kao „Ohrana“). Dok ga zbog intriga nisu oterali, revolucionarni prevrat nije bio moguć. Ne samo što se efikasno borio protiv ekstremističkih grupa, već je i (re)organizovao političku scenu tako da su mnogi legalni i nelegalni opozicioni faktori bili pod njegovom kontrolom. Neke je i stvorio (Rusi ih zovu „klon partije“). Sve to je bilo daleko od onoga što spada u demokratsku praksu ali Zubatov je bar bio iskreni patriota i nekorumpirani rukovodilac (što u Rusiji i kod nas nije čest slučaj). Uvek je na prvo mesto stavljao interese ruskog naroda. Koristio se radi toga raznim sredstvima, ali nije mu sve bilo prihvatljivo. I njegovi neprijatelji slagali su se da nije bio krvnik.

Da li je to Vučić, ostavljam svakome da prosudi, ali slobodno mogu da kažem da su mu prioritet lični, ne nacionalni interesi. Mnoge stvari radi uspešno kao i Zubatov, isključivo iz egoističnih motiva. No, dobro razume i koristi ideje kojima se ruski bezbednjak rukovodio. Jedna od njih je da je državnim strukturama (dok god iznutra nisu paralisane) lako da izađu na kraj i sa odlučnim oponentima ako oni otvoreno protivzakonito deluju. Problem je ako energično antisisetmski nastupaju, bez ulaženja u sferu nezakonitosti. Tada oni koji imaju zadatak da ih obuzdaju, moraju da deluju kreativno, što jepomenuti funkcioner„Ohrane“ umeo da radi. Donekle to važi i za Vučića i njegovu ekipu, mada su oni i tu (ne samo moralno) u odnosu na njega inferiorni. Zubatov je retko pribegavao lažnoj kriminalizaciji neistomišljenika, a ovdašnji režim to sve intenzivnije čini. Dovoljno je setiti se nakaradne osude Milovana Brkića.

Zato je Vučić dobro naučio kako se stvaraju kooperativni „opozicioni“ subjekti i sprovode izbori tako da se iz suve drenovine iscedi zadovoljavajući rezultat. Pripremajući se za vanredni parlamentarni turnir – za koji misli da će kupovinom dela opozicije i gušenjem protesta, stvoriti pogodne uslove – naš postmoderni autokrata posvećeno radi na kreiranju stranačkih tabora. Tim poslom se bavi polazeći od vladajućeg bloka, preko BIA opozicije, do one koja posredno sarađuje sa režimskim strukturama.

Vučić je prvo planirao da u svoj – s obzirom da razara njen integritet, cinično prozvan – „Pokret za državu“, utera i SPS. Dačić bi zbog vlasti prodao babu, a kamoli da na partijsko utapanje ne bi pristao, ali drugačije stvari stoje sa članstvom te partije. Ono nije spremno da se odrekne subjektiviteta SPS-a. Shvativši da bi insistiranjem na tome pre stvorio problem nego izvukao korist, gospodar naprednjaka je odustao od prvobitne zamisli da pokret koji pravi bude sveobuhvatan i izborni. Ili će biti prvo, ali to neće obavezivati njegove članove da zajedno idu na izbore, ili drugo, ali u suženom vidu. SPS bi tada u staroj koaliciji išao na „birački sud“, dok bi SNS sa svojim postojećim koncernom, kao „novi pokret“, bio pojačan sa nekoliko klon nevladinih organizacija, akademika, sportista, glumaca. Uz taj društveni „plus“, sada se analizira i efekat jednog partijskog „minusa“.

Iako nam se kune da vodi „nezavisnu“ politiku, Vučić dobro zna gde je njegova Kaba. Pet puta dnevno joj se klanja. Kada su Amerikanci uveli sankcije beznačajnom Vulinu – da bi ovdašnjeg svog satrapa podsetili da mora brzo da okonča što je obećao u vezi sa predajom Kosova i distanciranjem od Rusije -javno su dobili njegov „snažan“ odgovor. Vučić je rekao da se ne odriče svojih ljudi. No, to mnogo ne znači. Zar se nije bar deset puta zakleo da se neće kandidovati za predsednika Srbije? Tako bi i sada uveo sve moguće „sankcije“ Vulinu kada bi mu to koristilo. Ali mu ne ide na ruku. Loše bi odjeknulo u Srbiji i istočno od nje. Vučićevi glasači su rusofili, a stvorena je predstava da je to i lider „Pokreta socijalista“. U toj igri iz svojih razloga učestvuje i Moskva, pa bi odricanje od Vulina razumela kao loš znak. Zato će Vučić napraviti kompromis. Nezgodno mu je da na izbore ide sa nekim koga je Bela kuća stavila na „crnu listu“, ali i da ga se otvoreno odrekne, pa će Vulin, tvrde upućeni, pred izbore „svojevoljno“ da istupi iz vladajuće koalicije. Međutim, neće izgubiti njenu podršku.

Nastupiće radikalno antizapadno, kritikujući NATO „mangupe“ u redovima vlasti (naravno uporedo veličajući Vučića), i odlučiti da na izbore ide „samostalno“. Doduše, ne baš sam, jer i uz svu podršku sistema nemoguće je da „Pokret socijalista“ dosegne cenzus od tri posto. Zato će Vučić – ako ga to što je njegov naum provaljen ne spreči – kreirati pozerski ultra-patriotski blok u kojem će bit PS i SRS. Vojislav Šešelj je poznat po tome da ne prihvata koalicije, ali će stranku na izbore voditi njegov sin, za koga to ne važi. Koliko god i on sada retorički odbacivao savez sa PS jer nije uistinu patriotski nastrojen (kao da SRS, koji prihvata Vučićevu izdaju, jeste), postupiće kako gazda Aca naredi. Sin kao i tata dobro zna da im je porodično političko preduzeće pred bankrotom. A dvojac PS-SRS biće dopunjen i nekim manjim grupama sa levice i desnice, i evo šanse da se preskoči izborna prepreka. SRS je 2022. dobio 2,2 posto glasova, što uz neki doprinos PS i potporu Vučića, može da se nategne na tri odsto. V. Šešelj služi Vučiću, ali on ne veruje u njegovu lojalnost. Zato je SRS na prošlim izborima imao materijalno-medijsku podršku ali ne i onu crnu koja se daje na glasačkim mestima. Drugačije će stvari stajati ako bude išao zajedno sa verenim Vulinom, dajući mu polovinu mandata.

Kada se radi o BIA opoziciji, koju sada ponovo promovišu režimski mediji, inicijalno je planirano da bude razvrstana u dve kolone. Zavetnici imaju zadatak da idu sa Dverima, koje nisu na isti način pod kontrolom establišmenta, ali radi finansija, medija, nenapadanja od strane jurišnika vlasti i blagonaklonijeg brojanja glasova – pragmatični Boško Obradović pokazuje spremnost da sarađuje. Da stvari budu gore, tragikomično zagovara i stvaranje velikog BIA „patriotskog bloka“ u kome bi bio i Novi DSS. Da li je sve to taktički manevar ili suštinsko opredeljenje da se prikači na režimsku lokomotivu, videćemo do izbora.

Za drugu „patriotsku“ konstrukciju ostavljen je, posle odbijanja da glasa za smenu Gašića i podrške date Vulinu, kao i Zavetnici razgolićeni Novi DSS pod vođstvom Miloša Jovanovića. On bi trebalo da izađe na izbore sa Narodnom strankom (ako to ne uspe, spas bi mu bila velika „patriotska“ koalicija o kojoj Obradović, možda i po zadatku, sada priča). Ali za Vučića je problem što Vuk Jeremić i većina funkcionera te stranke, čini se, nisu voljni da budu deo režimske kombinacije (ni male sa NDSS, ni velike gde bi bile i Dveri i Zavetnici). Zamisao mu je bila da, pošto razvoj događaja bude takav da NS drastično oslabi -usled unutrašnjih sukoba i stigmatizacije (zbog razlaza sa Aleksićem) od strane drugih opozicionih partija (gde AV takođe ima ubačene svoje igrače) – ta stranka nema više kud. Radi političkog opstanka Jeremić bi – za koga mislim da je iskreni opozicionar kao i Aleksić, dok je njihov sukob liderske prirode a ne u vezi sa odnosom prema režimu – prihvatio koaliciju sa Novim DSS (ili širu) i obećanu potporu na izborima. Naravno, pitanje je da li će Vučić podržati sve kolone koje sa njim budu sarađivale ili će neke pustiti da potonu kako bi u preraspodeli glasova dobio više mandata.

Srećom po opoziciju, nije se dogodilo da NS bude dovedena na rub opstanka, niti su svi iz opozicionog tabora skočili na Jeremića. To pruža nadu da neće biti prostora da se ostvari Vučićev naum, već da će sa NS, bez obzira na aktuelno rovarenje saradnika „službi“ koji su i tu infiltrirani, sve ostati po starom, a režim će dobiti još jednog žestokog partijskog oponenta kojeg će predvoditi Aleksić. Takav razvoj događaja bio bi odličan, kao i kada bi Dveri – koje, nadam se, još nisu baš prodale „dušu“ – izašle iz dila sa bilo kim koga Vučić kontroliše. Neka on napravi ogoljeno svoju kavzi-patriotsku opoziciju koja bi konkurisala pozerski nacionalnoj a još više prorežimskoj PS-SRS koloni. Svi bi se tu nasukali. Pošto bi nedvosmisleno bilo jasno da se radi o njegovoj rezervi, SNS bi morao da im prespe značajan broj glasova ili da ih pusti da potonu. Tako ne da Vučić tu ništa ne bi dobio, već bi posredno bio obesmišljen i deo njegovog plana koji se odnosi na tzv. proevropsku opoziciju.

Tamo bi on voleo da postoji samo jedna kolona koju predvode političari poznati po antinacionalnim stavovima, kao što je MarinikaTepić. Ideje koje su državno konstruktivne i oni koji ih zagovaraju, želeo bi da budu odstranjeni. Tako bi onaj ko perfidno vodi antisrpsku politiku, imao protivnike koji izgledaju mnogo gore, i da, za razliku od njega, nikakvo nacionalno nedelo još nisu realizovali. To bi mu otvorilo put ka novoj prevarantskoj pobedi na izborima. No, bitno drugačije stvari će stajati ako opozicija istraje u protestima i od septembra ih pretvori u sveobuhvatan pasivan otpor. A onda kada Vučić bude prisiljen da ispuni ključni deo zahteva građana i omogući održavanje poštenih izbora, na njih krene formatizovana kao, recimo, „Pokret za normalnu Srbiju“, u kome bi bile razne opcije, od nacionalnih do onih koje to nisu. Akcenat bi bio na stvaranju normalnog ambijenta u Srbiji. Kada se ona iz sadašnjeg (privatnog) feuda pretvori u kakvu-takvu republiku („opštu stvar“), na red bi došle sve druge (geo)političke teme i razmimoilaženja dojučerašnjih partnera.

Ako takav sveobuhvatni pristup ipak nije moguć, prihvatljivo je da prava opozicija ide u dve kolone (bez međusobnih sukoba). Jedna bi bila nacionalno-građanska, a druga „čisto“ građanska. Bez obzira kakve sve koalicije pravio režim, ako se onemogući (pred)izborna krađa (uključujući i propagandni aspekt), i to je put ka uspehu. Da se to ne bi dogodilo, Vučić će, nema sumnje, dati sve od sebe. Otuda, svako ko razume kakvu štetu pravi, ima obavezu da odlučno krene putem otpora koji Srbiju vodi ka oslobođenju. Inače je, makar pasivno, saučesnik u gušenju naših nacionalnih interesa i univerzalnih demokratskih vrednosti.