„Окрените се према Западу“, каже свештеник оглашеноме у чину оглашења, у припреми за Св. Крштење, а када се оглашени окрене лицем према Западу, свештеник га пита:

„Одричеш ли се сатане, и свих дела његових (помпа диаболи), и свих ангела његових, и сваког служења њему, и све гордости његове?“.

Оглашени окренут према Западу, одговара:

„Одричем се!“.

После трикратног одрицања, свештеник тражи од оглашенога да духне и пљуне на Запад, на Сатану. Свештеник, затим окреће оглашенога ка Истоку и пита га:

“ Сједињујеш ли се са Христом?“.

Оглашени одговара:

„Сједињујем се!“

И после трикратног потврђивања свог сједињења са Христом, исповеда своју веру у Христа као Цара и Бога.

 

ПРЕДАЊЕ ЦРКВЕ

У Предању Цркве од Истока – а, тиме, и у предањском символичком реализму Православља којим је прожет читав светотајински живот Цркве – нема ничег „случајног“, „произвољног“. Физичко-географски Запад, као страна свста супротна Истоку -у склопу символичког реализма Крштења као литургије увођења у тајну мистичког и ипостасног Истока, Богочовека Христа, тј. у тајну Цркве од Истока – постаје сада символ „духовног Запада“ као места и стварности онтолошке богоудаљсности и тмине, тј. символ света којим господари помпа диаболи, света који је по свему супротан „духовно Истоку“ као извору мистичког Живота и Светлости, као месту и стварности Царства Божијег. Запад је у Хришћанству символ палога света, област под в л а ш ћ у „к н е з а тмине“. Адам је, одступивши од Бога, (от)пао на Запад, а читав свет је -повучен силином Адамовог грехопада – пао и постао Запад или богоотпали свет.

Зато Св. Кирил Јерусалимски у својој првој Мистагошкој катихези каже:

„Будући да је Запад област видиве тмине, а пошто сатана – који има тмине у преизобиљу – царује у тмини, ти – када се символички окренеш према Западу – дакле одбацујеш тмину и одричеш се тиранина“.

То крштењско окретање ка Западу, усправно стајање наспрам и насупрот Западу јесте чин суштинског ослобођења и хришћанске слободе, „први слободан чин човеков“ којим се одричемо сатане, прародитељског грехопада и „континуитет“ палог света у нама, тј. пале историје: више нисмо робови, него слободни у Христу!

Наша слобода почиње, дакле, од егзорцизма нашег „унутарњег Запада“, наше „западне (тј. пале) природе“: ослобођени смо Христом од инерције грехопадне и човекоубиствене антимистагогије (змијинског увођења у страшну тајну богоотпадништва и човекобожности), ослобођени за спасење Нове Заједнице Бога и човека, за пуноту и бесмрће богочовечанског живота.

За нас је изузетно важан историјски контекст у коме се уобличио чин крштењског одрицања од сатане. Била је то ситуација ране Цркве која је живела у паганском свету чијим је „анимизованим“ и „сакрализованим“ козмосом и читавим историјским животом господарила помпа диаболи, тј. „клањање идолима, учешће у култу римског имератора, обожавање материје“, тако да је оглашени (катихумен) знао „не само чега се одриче, већ и на какав се „узак пут“ и претежак живот обавезује – на живот, заиста, „неконформистички“ и радикално супротан „начину живота света око себе“. ‘Али, ми данас живимо у „истом“ свЕту!

После две хиљадс година хришћанске историје; после чудесног обраћења грчко-римског паганског света у хришћанство; после хиљадугодишње величанствене и херојске авантуре Византије у области хришћанске црквености и богословља, хришћанске политике и културе; после успона и падова, криза и трагедија, пропасти и самоурушавања источног и западног хришћанског света ми, Црква и Хришћани, поново живимо у свету у коме на озакоњен начин влада помпа диаболи.

Живимо у пост-хришћанском свету, репаганизованом и секуларизованом до сржи своје историје. То је хришћанска ситуација на крајуXX и почетку XXИ века. То је свет којим, али сада у неупоредиво већој мери, господари клањање безбројним идолима и идеологијама „хуманистичке“ Савремености, којим господари демократски (или тачније – демонократски) култ императора – човекобога и робова – човекоцрва, и који се сав претворио у патолошко обожавање материје, хипертрофиране телесности, тј. смртности – у крајњем исходу – саме смрти. То је свет у коме живимо, то је Запад на коме живимо, јер данас – као што смо то већ много пута и на разним местима рекли – нема другог света осим Запада.

Тај пост-хришћански или „Нови свет“ (Нови светски поредак) конституисао се кроз побуну против хришћанског света прошлости и израстао на рушевинама тог света као његова изврнута (=демонизована) слика или анти-икона (творевина без Творца – злотвар, човек без Богочовека – нечовек, земља без Неба – подземље, историја без Есхатона – историја пропасти, плот без Оваплоћења -злоплот, дух без Духа Светог -злодух, култура без Култа Спасења – окултизам…). Тај свет је, свесно и нимало случајно, одабрао управо „Запад“ за своје име, за свој суштински символ и судбину. „Западна идеја историје“ – тј. идеја спасења света и човека без и мимо и против Бога – као идеја савременог света, по свом карактеру јесте обрнута хришћанска идеја историје.

Западно схватање човека – по коме човек више није биће „по слици Божијој“, већ биће „по слици сопственој“, због чега је човек постао мера свега и циљ историје стварање хиљадугодишњег царства човековог на земљи – јесте обрнуто хришћанско схватање човека. Демонско (изврнуто, лажно) је поново постало пожељни садржај света и начело историје, помпа диаболи је поново – али сада са седам нових и горих бесова – нахрупила у „пометену собу“ (некада хришћанског) света, испоставивши себе као злодуховну „норму“ Новог Света.

Од Хришћанства „еманциповани“ и, у свом пост-хришћанском „хуманизму“, демонизовани западни ум (који је себе прогласио за једини ум данашњице) радикално је „демитилогизовао“ западну културу (као, данас, једину културу), ослободивши је од „бинарности хришћанске митологије“ (светлост-тмина, добро-зло, правда-неправда, истина-лаж, свето-скврно…). Између осталог, западни ум се – у својој црномагијској рационалности – нарочито потрудио да објави да зло (оно КОЈЕГ се одричемо на Крштењу) више не постоји, учинивши га тиме невидљивим у човековој свести и савести, претворивши га тиме у тајни фактор западне историје, једном речју – унапредивши то зло (тај „Запад“, на кога пљујемо у Крштењу) у извор свог, западног схватања света и човека.

Колико је само у праву један велики православни духовник наших дана када каже да је једна од највећих прелести данашњице и највећих „победа’ човекоубице од искони, у његовој борби против Божијег човека, управо цивилизацијски тријумф идеје да сатана и „његова (не)дела“ не постоје, осим као митологија „назадне“ свести прошлости! И управо је то та, по називу „пост-хришћанска“, а у суштини анти-хришћанска и анти-христовска „неутралност“ савременог света или глобалног Запада – живети са злом као да зла нема, у „хуманистичкој толеранцији“ и „мирној коегзистенцији“ плуралистичког и „помпезног’ (помпа диаболи!) света данашњице.

На том и таквом Западу, као символичком и геополитичком месту нове светске тмине (=богоудаљености) нашло се – после пропасти свог историјског органског света – и Православље, тј. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, најпре у својој Дијаспори, а потом и у целини. Морати бити на Западу – то је ситуација Православља на крају XX века, и то: бити православни Хришћанин на анти-хришћанском Западу, односно – бити Црква од Истока у свету од Запада. У свету који се читавим својим животом, својим виђењем света и историје, својим начином мишљења, својим начежма и вредностима самоутемељио и самодекларисао као онај Запад кога се одричемо на Крштењу.

„Унутарњи (злодуховни) Запад“ из Крштења се данас „остварио“, добио своје историјско тело и моћ, поставши видиви и спољашњи Запад: постао је цивилизација – остварена утопија, „место кога нема“, а на коме морамо да будемо. И ми не можемо побећи од тог света, јер немамо другог стварног света у коме бисмо могли живети.

Али ми – истовремено – све и да можемо, од тог света бежати не смемо, јер бисмо тиме издали свој хришћански задатак у историји. Са друге, пак, стране, ми не можемо бити Хришћани ако се тог света, његових претпоставки и дела, његових вредности и критеријума, његове онтологије и философије живота ие одрекнемо и непрестано изнова не одричемо у чину егзорцизма његове аигихристовске форме и садржаја.

Да ли је то, онда, својеврсна „схизофренија“. Напротив, то је фундаментално хришћанска ситуација у историји која открива суштински хришћански став према свету: став – антиномичног и истовременог – потпуног одбацивања палог света и његове тоталитарне метафизике, са једне, и став потпуног прихватања у Христу спасеног света и његове нове и свеобухватне теоонтологије, са друге стране. Или, речено на начин спасењског парадокса: против света за свет, тј. против самоубилачке аутономије света, а за свет као свету тајну Нове Заједнице Бога и човека, за свет као Цркву. То је од почетка Хришћанства био и остао, до краја века, основни задатак и призвање Цркве у овом свету.

Ранохришћанско одрицање од сатане и „дела његових“, тј. од паганског света и његове „духовности“ је са крштењем Римског царства и установљењем Византије као хришћанске васељене, временом губило и изгубило своју првобитну мистичко-историјску конкретност. У пост-византијском периоду развоја православног.света и пост-патристичком периоду „западног ропства“ православног богословља (у коме је, од XВИИ века наовамо, под утицајем Запада, дошло до радикалне секуларизације православног црквеног и богословског ума, свести и читаве духовности по западној парадигми) то суштинско крштењско одрицање од сатане и „дела његових“ се претворило у неразумиви крштењски обичај „од давнине“ или је, пак, претумачено у индивидуално-психолошки ритуални чин, без много везе са животом онога ко се крштава и Цркве.

Међутим, данас – у време интензивног установљавања антихристовског Новог светског поретка – то ранохришћанско одрицање поново добија свој прави смисао и значај, јер поново живимо у свету који је но свему супротан хришћаиској вери и схватању света, који собом целим доводи у питање цело Хришћанство, који нимало није неутралан (као што се представља), већ захтева за себе целог човека и његову вечну судбину. И то је злодуховна суштина новосветског тоталитаризма у његовим распонима од духовности до политике и од културе до економије. Упозоравајући савремене православне Хришћане на бескрајну озбиљност хришћанског задатка у савременој историји, отац Александар Шмеман каже: „Али будимо сигурни да Сатана неће заборавити наше одрицање, одбацивање и изазов.

(Наставиће се)

Матеј Арсенијевић, „Светигора“ бр. 46, Светосавље

Ознаке: Матеј Арсенијевић, нови светски поредак, православље, САД, сатанизам