Pročitaj mi članakTo što je Memorandum, po optužbama onih koji su ga kritikovali, poslužio kao povod za razbijanje Jugoslavije antologijski je primer kako je jedan tekst, koji je imao zadatak da sačuva Jugoslaviju od raspada, mogao da bude stavljen na stub srama kao dokument koji je doprineo razbijanju države. To je samo jedan od mnogih dokaza o tome šta su danas sve u stanju da učine postojeći mediji i dobro organizovana propaganda.
Фото: Недељник
То што је Меморандум, по оптужбама оних који су га критиковали, послужио као повод за разбијање Југославије антологијски је пример како је један текст, који је имао задатак да сачува Југославију од распада, могао да буде стављен на стуб срама као документ који је допринео разбијању државе. То је само један од многих доказа о томе шта су данас све у стању да учине постојећи медији и добро организована пропаганда.
Кад смо одлучили да се огласимо Меморандумом, нисмо размишљали о томе шта се с њим и с нама може десити. У посао смо кренули с часним и патриотским намерама, па се нисмо оптерећивали питањем како ће реаговати они који су се нашли на удару наше критике. Знали смо да се он властодршцима неће допасти, но нисмо могли прећи преко чињенице да је једнопартијски комунистички систем власти дотрајао и да га је требало мењати. У сваком случају, били смо свесни да нас властодршци неће штедети, али смо осећали моралну обавезу да се у земљи, у којој није било демократије и опозиције, огласимо за добро нашег народа, па и државе као целине, констатовао је за Недељник академик Василије Крестић, један од двојице живих аутора Меморандума.
Као један од двојице живих аутора тог спорног текста, како данас гледате на ту целу причу о Меморандуму САНУ? И у којој мери се те импресије разликују од оних пре 30 година?
Одлука да се Академија огласи посебним текстом, који је касније означен као Меморандум, донета је зато што смо ми у САНУ били свесни да је држава у дубокој кризи, да ту кризу нико не решава и да су сви изгледи да ће се Југославија распасти. Слутећи распад и видећи да је држава у расулу, да су руководећи људи владајуће партије неспособни и недорасли да се ухвате укоштац с проблемима, а желећи да спасемо што се спасти може, одлучили смо да анализом најзначајнијих друштвених, економских, национално-политичких и културних питања укажемо јавности на проблеме а надлежне искритикујемо и подстакнемо да почну да их решавају.
Учинили смо то када је на снази био Устав из 1974. године, који је расточио федеративно уређење Југославије а Србију подредио двема покрајинама. То је време кад су две северозападне републике, Словенија и Хрватска, јавно тражиле да се Југославија преустроји на конфедеративним основама, или да се у њој заведе асиметрична федерација. Био је то пут за разбијање Југославије. Ми смо покушали свему томе да се супротставимо. У сваком случају, намере су нам биле патриотске, племените и државотворне а не рушилачке, али партија на власти видела је у нашем иступу покушај да јој преотмемо вођство. Зато је и ударила по нама. Наша критика била је оштра, али научно утемељена и утолико опаснија за оне који су се нашли на удару…
Сваки академик који је био у тој комисији за писање текста имао је посебна задужења. Која је била ваша тема?
Ја сам био задужен да напишем текстове о тешком положају у којем су се у то време налазили Срби у Хрватској и о односу између Србије и Војводине, у којој су тада главну реч имали аутономаши, који су према Србији водили отворену сепаратистичку политику. Но, јавност вероватно не зна, да текстове за Меморандум нису писали само чланови Комисије. Ми из Комисије ангажовали смо многе колеге из САНУ да нам из области којом су се научно бавили напишу прилоге, које смо, према основној концепцији, уносили у Меморандум.
Одређене делове Меморандума, које смо написали, давали смо на стручну оцену колегама који нису били чланови Комисије. Трудили смо се да посао обавимо савесно и научно утемељено, да не обрукамо ни себе ни Академију.
Да ли сте веровали да ће се нешто тако спектакуларно десити с тим текстом; јесте ли били изненађени када се тај документ појавио у јавности, односно у Вечерњим новостима?
Кад смо одлучили да се огласимо Меморандумом, нисмо размишљали о томе шта се с њим и с нама може десити. У посао смо кренули с часним и патриотским намерама, па се нисмо оптерећивали питањем како ће реаговати они који су се нашли на удару наше критике. Знали смо да се он властодршцима неће допасти, но нисмо могли прећи преко чињенице да је једнопартијски комунистички систем власти дотрајао и да га је требало мењати. У сваком случају, били смо свесни да нас властодршци неће штедети, али смо осећали моралну обавезу да се у земљи, у којој није било демократије и опозиције, огласимо за добро нашег народа, па и државе као целине.
Ко је украо тај документ? На кога ви сумњате?
О томе постоје разне верзије. Немам поуздана сазнања о томе ко је, како ви кажете, украо тај текст. Најпознатија верзија је да је академик Јован Ђорђевић, којег је Комисија замолила да погледа Меморандум и на њега стави своје примедбе, текст однео својој кући а да га је ту, на његовом столу, нашао његов зет, новинар Вечерњих новости, које су прве осуле паљбу на Меморандум. То је једна од верзија, а има их више и не налазим да је потребно да их препричавам. Међутим, јавност треба да зна да Меморандум није писан у тајности.
Одлука да се приступи његовој изради донета је јавно, на Скупштини Академије. Током његове израде чланови Комисије нису крили да га припремају. Комисија није донела било какву одлуку о томе да он треба да буде тајни документ, да га треба крити од јавности. Према томе, он је могао да доспе у јавност и неким другим путем од наведеног случаја с академиком Ђорђевићем…
