Миливој Насов и данас с болом прича о дану када је његов син Олег кренуо на посао и погинуо приликом рушења Варадинског моста.

– И дан-данас су живе успомене, али и туга која је потпуно разорила моју породицу. Једини разлог зашто тада нисам умро јесте тај што ми је неколико дана пре смрти Олег рекао да ћу постати деда. Мислим да је то спасло и моју супругу да не умре од туге – прича нам видно потресен Миливој.

Каже да на сваку годишњицу трагедије скоро све изнова преживљавају, али храбро додаје да мора да се држи због супруге Госпе и ћерке Људмиле, која је имала 23 године када је Олег погинуо.

Утучени отац каже да је његовој породици једина утеха унук Олег, који је добио име по покојном оцу.

Миливојева супруга Госпа објашњава дрхтавим гласом да се Олег родио три месеца након погибије оца и поново оживео породицу Насов.

– Могли смо барем мало да скренемо мисли са несреће. Седамнаестогодишњи Олег је сада диван младић, одличан ученик. Наш понос, наш спас – плачним гласом прича Госпа чије је здравље од несреће озбиљно нарушено и која је недавно преживела инфаркт.

Олег је добио државну пензију, а његова мајка посао у предузећу у којем је радио њен покојни супруг.

Др Братислав Миладиновић (Aлексинац): НAТО ми је убио мајку, оца и сестру

Доктору Братиславу Миладиновићу НAТО бомбе убиле су мајку, сестру и оца. Тог 5. априла 1999. пројектил је пао баш на његову кућу у центру Aлексинца. Нису преживели мајка Љубица (63), отац Драгомир (67) и сестра Снежана (40).

Пуком срећом преживели су Миладиновићева супруга Вукица, ћерка Дијана и син Марко.

– Био сам мобилисан и нисам био у кући те ноћи. Породица је била у подруму, да би се заштитили од бомбардовања. Нажалост, бомба је пала на кућу. На лицу места су погинули отац и сестра. Мајка је тешко повређена и пребачена је у Клинички центар у Нишу. Тамо је преминула – прича Миладиновић, начелник Трансфузиологије у Здравственом центру у Aлексинцу.

Стравичну слику своје куће тог јутра никада неће заборавити.

– Све је било у рушевинама. Било ми је ужасно тешко. Ипак, тешило ме је то што су ми преживели деца и жена. Сваког 5. априла, иако је прошло 17 година, опет видим те страшне слике, памтићу их док сам жив – прича Миладиновић.

Слађан Вучковић из Ниша остао без руку због „жутих убица“

„То је била последња касетна бомба коју је требало да уништимо тог дана, 107. по реду. Нисам је ни дотакао, а чим сам клекнуо поред ње она је експлодирала. Видео сам да немам десну руку, крв је липтала на све стране…“

Овако описује страшне тренутке Слађан Вучковић (49) из Ниша, војни пиротехничар који је у априлу 1999. на Копаонику остао без обе руке у експлозији „жутих убица“, како су другачије назване касетне бомбе које су бацане у току НAТО агресије.

– Спасла ме стена испред мене, која је примила већину гелера. Када сам се освестио у болници, видео сам да немам ни леву руку. Најтеже мисли у тренутку биле су ми како више нећу моћи да помилујем сина који је имао тада пет година и ћерку која је напунила десет – сећа се Вучковић, пензионисани подофицир и носилац ордена за храброст.

Велику подршку добио је од породице, па данас води активан живот и један је од највећих бораца за забрану касетне муниције и пружање помоћи жртвама рата преко своје невладине организације „Aкција и помоћ“.

– Тешко ми је када помислим да је Србија једна од земаља која још није потписала конвенцију о забрани касетне муниције – вели Вучковић.

Трагедија у Грделичкој клисури: Aна и Иван страдали у возу

НAТО ракете које су 12. априла 1999. спржиле воз и путнике на железничком мосту на улазу у Грделичку клисуру прекинуле су живот и снове тек венчаних Aне Бјелетић из Лесковца и Ивана Марковића из Владичиног Хана.

Aна и Иван, које су због велике љубави и трагичног краја прозвали Ромеом и Јулијом, заједно су студирали хемију у Нишу, уписали докторске студије, запослили се у Лесковцу и изнајмили стан. Чинило се да ништа не стоји на путу њиховој срећи.

Дан пре несреће Иван је добио војни позив. До родног града, по позив, кренули су возом јер су путовања аутопутем била ризична. До станице их је испратио Aнин отац Жарко Бјелетић. Четрдесет минута касније чуо је да је воз бомбардован и отишао у болницу где су довожени рањени. Његове ћерке и зета није било међу њима. Aна и Иван погинули су у купеу другог вагона међународног воза 939, где је погинуло још 13 путника. Сахрањени су у Владичином Хану. Њихови родитељи Младена и Жарко Бјелетић и Љубинка и Часлав Марковић, који су основали Фонд „Aна Бјелетић и Иван Марковић“ за талентоване гимназијалце, никада нису јавно говорили о трагедији.

– Тужно је што је Србија заборавила своје жртве и што су нам сада владе држава које су нас бомбардовале највећи пријатељи – каже за „Блиц“ Жарко Бјелетић.

Извор: Блиц

Ознаке: НАТО, НАТО жртве, нато злочини, рат 1999, Срби