Прочитај ми чланак
Остарела Европа и њена онемоћала демократија билe су „свет” 1934. године, а у том свету се и даље говорило како је Балкан „буре барута”. Мусолинијев фашизам у Италији, Хитлеров нацизам у Немачкој, Стаљинов „комунизам” у Совјетском Савезу као да су били мање важни од онога што се дешавало на Балкану. Истовремено, и у Лондону и у Паризу рачуновође историје и политике доконали су како управо Балкан има енергију да разреши те тешке проблеме „света”, у ствари проблеме Европе, подземне и надземне борбе у које су се империјалне политике и диктаторски режими тога времена уплели као пиле у кучине.
Kраљ Александар и Луј Барту: десетине минута их деле од смрти
Само девет дана пре него што ће бити убијен у Марсељу, краљ Александар Први Карађорђевић завршио је 30. септембра 1934. године посету Бугарској.
Тог дана, према писању „Политике” 1. октобра 1934. године, „стотине хиљада људи су покриле простор” у Софији, на путу којим се југословенски краљ возио до железничке станице. Маса се окупила да поздрави југословенског суверена „још у седам сати, а воз полази у једанаест”.
„Ова посета је освештање новог духа који се већ пре годину дана појавио на Балкану”, пренела је „Политика” писање француске штампе.
Лондонски „Тајмс” је 1. октобра објавио уводник у коме је изнето уверење да „софијски владарски састанак може донети крупних историјских плодова”.
И у другим, утицајним листовима Старог континента, разговори и договори краља Александра и цара Бориса тумачени су као изузетно важан допринос очувању мира у Европи и њене безбедносне архитектуре формулисане после Првог светског рата у Версају.
Баш као и данас, Европа и свет нису пулсирали само у ритму дипломатије и политике, него и у ритму криминала.
Из тих разлога, баш у време када је Александар Карађорђевић склапао у Софији важне аранжмане са својим домаћином, у Бечу је трајао састанак „полицијске интернационале”.
„Полицајци свих земаља уједините се!” гласио је двостубачни наслов штампан на првој страни „Политике” 3. октобра 1934. године. Позив Карла Маркса и Фридриха Енгелса упућен пролетерима у „Комунистичком манифесту” 1848. године, уредници „Политике” су парафразирали на незабележен, помало циничан начин на првој страни тада најутицајнијег листа у Србији, Југославији и „на Балкану”.
„Полицијска интернационала” је тих дана у Бечу разматрала питање „како да реши питање Цигана-чергара, опојних дрога и међународног криминалитета”.
У Бечу је о тој тешкој теми расправљало,,26 најпознатијих Шерлок Холмсова”, обавестила је „Политика”, а Краљевину Југославију је као експерт заступао Владета Милићевић, као делегат Министарства унутрашњих дела.
„Пре две године преовлађивали су политички злочини”, констатовали су ови Шерлоци и Холмсови, али је важнији проблем био то што је „оживео шверц девиза”.
Још важнији проблем били су „Цигани-чергари”. До те мере да су неке државе предложиле Друштву народа (пандан су му данашње Уједињене нације) „да се сви Цигани-скитачи насилно настане на неком пустом или мало насељеном острву”. Процене су говориле да их је тада у Европи око пола милиона, а у Мађарској око двеста хиљада. Иако тада није постојало оно што се данас именује као „политичка коректност”, у „Политици” ипак није објављен податак које су то европске државе такав захтев поднеле Друштву народа.
На бечком састанку „полицијске интернационале”, учесници су имали увид и у картотеку са 3.333 имена „светских криминалаца”.
Да ли су међу њима била и имена оних који су убили краља Александра и његовог домаћина у Марсељу, министра спољних послова Француске Луја Бартуа, не зна се ни данас. Нико то није истраживао, а ако јесте, сазнање није објавио.
У сваком случају, на неки начин изненадно, „Политика” је већ 5. октобра 1934. године на првој страни објавила – не вест да ће југословенски монарх у посету Француској – него је тростубачно сложен, опширан текст под насловом „Југословенским суверенима Париз спрема величанствен дочек”.
Непотписани аутор наводи, позивајући се на француску штампу, да ће краљ бити „одушевљено дочекан и поздрављен од стране грађанства француске престонице”, зато што га се Француска сећа „као једног од најјуначкијих војника” из Светског рата и као „државног поглавара витешког и верног савезничког народа”.
Тог дана, 5. октобра, „Политика” је о претходно ненаговештеној посети обелоданила и детаље протокола дочека у Марсељу, а онда и краљевог боравка у Паризу. Објављена је и вест да су краљ и краљица већ 4. октобра „отпутовали за Француску”, мада су они разарачем „Дубровник” на тај пут кренули тек 6. октобра.
Објашњење за ову нетачност налазимо у мемоарима Владете Милићевића, елитног обавештајца Краљевине Југославије, који је у то време дубоко продро у вешто вођене и умрежене структуре усташког покрета, као и у конспиративне слојеве илегалне Комунистичке партије Југославије. Милићевић је касније, као политички емигрант, 1959. године објавио на енглеском сећања, а захваљујући Оливеру Потежици, тада амбасадору СР Југославије у Јордану, а данас амбасадору Србије у Либији, ти мемоари су коначно преведени на српски и објављени у фељтону „Политике” 1999. године.
Милићевић је располагао многим сазнањима да се спрема атентат на краља Александра. У мемоарима износи и детаљ да је тек 1937. сазнао да се вођа ВМРО Иван Михајлов у римском хотелу „Континентал” у августу 1934. састао с Антом Павелићем. Договарали су се „о месту, дану и часу атентата”. Обојицу их је примио министар спољних послова Италије гроф Ћано. На разговорима у „Континенталу” Михајлов је био против тога да се атентат на краља Александра изврши током његове посете Софији, „јер се плашио да би могао бити убијен и краљ Борис” и, чак, да би атентат могао „довести до рата против Бугарске”.
Зато су се Павелић и Михајлов договорили „да прикупе и припреме више терористичих група”. Прва је требало „да покуша да изврши атентат одмах по краљевом доласку у Марсељ”, а „друга је требало да покуша убиство бомбом у одређеном тренутку”, уколико прва група не успе. „Трећа група је била припремљена за деловање у Паризу”, а ако ни она не обави задатак, „за деловање у Енглеској била је припремљена четврта група”, тврди Милићевић.
Ово може изгледати чудно, али нас Милићевић обавештава да је „краљ Александар намеравао да, после званичног боравка у Француској, посети инкогнито Енглеску, како би се срео са својим сином, крунским принцом Петром, који је похађао колеџ у Сасексу”.
У Лондон је отпутовао загребачки адвокат Андрија Артуковић чији је „задатак био да изврши све неопходне припреме”.
„Политика” 3. октобра 1934. године
„Овај исти Артуковић је постао министар унутрашњих послова у Павелићевој држави за време рата. Касније је отишао у Сједињене Америчке Државе, где се на Титов захтев и данас (1959. године) води поступак за екстрадицију због његовог саучесништва у масовним злочинима које су усташке власти вршиле против Срба и Јевреја”, пише Милићевић.
Милићевићева „целокупна обавештајна служба била је у стању узбуне”, пошто су му „са свих страна стизали извештаји о кретању Павелићевих агената”, а оног 4. октобра, за који је „Политика” објавила да је краљ Александар кренуо бродом у Француску, Милићевић је по наредби министра унутрашњих дела Живојина Лазића „првим авионом отпутовао у Брисел”, где је „требало да стигне још једна терористичка група”. Из Брисела се упутио у Париз, да подстакне „француске органе на максималну безбедност”, а краљ Александар је пловио ка Марсељу.
У Паризу је Милићевић дошао до нових сазнања и захтевао да с тим „подацима буде упознат и краљ лично, на палуби разарача, док се приближавао француској обали”. Било је десет сати ујутро 9. октобра 1934. године.
„Политика” 9. октобра 1934. године
„Рекао сам да се краљу мора саопштити да најхитније од њега тражим да одустане од званичне посете Марсељу, пошто нисмо имали времена да, на лицу места, ради његове заштите, предузмемо одговарајуће мере активне безбедносне предострожности”, пише Милићевић и наставља: „Саветовао сам да се за краља употреби изговор да је болестан, као и да остане на броду и пошаље делегацију у Марсељ. Тако би краљ био у стању да се искрца увече и да одмах настави возом за Париз, где су већ биле предузете све мере преодострожности у погледу његове безбедности”.
„Сада је за то исувише касно. Морамо се држати програма”, био је одговор краља Александра када му је достављена Милићевићева порука. Тачно у четири сата по подне краљ је напустио палубу разарача „Дубровник” и моторним чамцем се довезао до Белгијског кеја у Марсељу. Био је обучен у адмиралску униформу, на грудима је имао црвену ленту Легије части. У црној лимузини која се кретала главном саобраћајном артеријом Марсеља, Улицом Канбријер, разговарао је с француским министром спољних послова Лујом Бартуом који га је дочекао.
„Политика” 10. октобра 1934. године
После стотинак метара, на уласку аутомобила на Берзански трг, незнанац који је уз повике „Живео краљ” скочио је на папучицу аута и пуцао.
Завера је успела.
Краљ Александар Први Карађорђевић је убрзо од последица рањавања преминуо, а иста судбина је задесила и Луја Бартуа.
Надахнуте текстове објављиване тих дана у „Политици”, о важној, европски важној, првој посети једног српског краља Француској републици, 10. октобра заменила је прва страна нашег листа „обучена у црно”:
„Погинуо је краљ Александар I” био је наслов текста оквиреног црним флором, а у поднаслову, штампаном изнад краљеве фотографије писало је: „Последње његове речи биле су: ’Чувајте Југославију!’”
„Политика” је тог дана изашла на само осам страна, без огласа, и све су биле посвећене том шокантном догађају.
О свему што се догађало у Марсељу извештавао је тада већ доајен „Политике” Андра Милосављевић, уредник Спољнополитичке рубрике, сарадник листа из времена пре Првог светског рата, а из Париза Михаило Петровић који је постао сарадник средином 1920-их година.
С лица места, Милосављевић је слао телефонске извештаје који су тих дана заузимали по неколико страница „Политике”.
„Политика” 19. октобра 1934. године
Само један пасаж из Милосављевићевог извештаја:
„Пред улазом у марсељско пристаниште непрегледна маса света. Сви машу и поздрављају краља Југославије. Сви кејови су прекриљени. На прозорима околних зграда гроздови од глава. Кровови кућа поседнути да се сруше.”
Била је то слика која ће се претворити у гнев чим су одјекнули атентаторски пуцњи. Европа је била у шоку а они који су овој акцији вукли конце из дубоког мрака трљали су руке. Завера против југословенског краља, европског поретка и мира, изведена је успешно.
Народи Југославије били су у очају.
О величанственом начину на који су се опростили од краља Александра, док није положен у гробницу на Опленцу 18. октобра 1934. године, „Политика” је извештавала данима.
Не чуди што је у понеком од тих бројних текстова исказиван и страх да ће европски послови бити запљуснути новим таласима, много опаснијим по одржање мира и стабилности него да је краљ Александар Први Карађорђевић наставио започету, активну мирољубиву политику, не само према најближим суседима, него и у Европи.
(Политика)
