Pročitaj mi članakDa li ćemo biti te sreće u 2018, ostaje da se vidi, ali je izvesno pokrenut proces koji teško može biti zaustavljen.
У 2018. годину улазимо са осећајем да je у току кулминација неких пракси које већ неколико деценија предодређују наше животе и домете. Многи, а међу њима је било угледних научника и публициста, указивали су на праксе које су нерационалне и на штету огромне већине људи и држава, и покушавали да објасне њихову позадину. Али, чим би поменули њихове носиоце, дискредитовани су ко „теоретичари завере“ и њихове поруке остајале су изван научног и медијског мејнстрима. Оно у чему 2018. доноси нешто ново је то да се неке доминантне глобалне праксе оспоравају са демократског врха две најмоћније државе у свету, од којих је једна једина глобална суперсила.
Прва је неолиберализам. Овај термин описује протржишне политике кроз компромис са финансијским капитализмом, али и поставку да је „такмичење“ једино легитимно начело уређења људских поступака и уверења. Неолибералне економске политике држава одликује фокус на део становништва који зависи од друштвене солидарности и фондова са стабилним пуњењем. Актуелна финансијска криза је од 2008. подстакла настојања влада широм света да „крешу“ трошкове, што је продубило друштвене поделе и неједнакости. Притом, све ауторитарније власти принуђивале су и радништво да тражи и прихвата ниско плаћене и неодговарајуће послове.
Ово је довело до обнове интереса за критику темеља психијатрије, за радове Мишела Фукоа и за последице неолиберализма за обичне људе. Све више се преиспитују основна начела неолиберализма, посебно инструментализација психологије. Ово се илуструје применом низа пракси управо у циљу смањења броја оних који очекују друштвену солидарност и функционисање фондова са стабилним пуњењем. Критичари тврде да, како формулише Филип Томас, „отпорност на неолибералну ‘штедњу’ изискује радикалну борбу за очување менталног здравља“ (Thomas, Philip (2017); Neoliberal governmentality, Austerity and Рsycho-рolitics).
ВЕРИКАЛНА ИНТЕГРАЦИЈА
Друга је неолиберални глобализам. Неолибералне праксе резултовале су вертикалном интеграцијом на глобалном нивоу. Ради се о стратегији којом компаније шире своје пословне операције кроз различите кораке на истој производној стази (тако произвођачи постају власници својих добављача, дистрибутера итд.). На тај начин се тежи смањењу трошкова и унапређењу ефикасности, међутим без делотворног правног оквира стварају се услови да финансијски олигополи и корпорације могу да намећу своје интересе и диктирају политичке процесе. Тако вертикална интеграција, уместо да буде економски механизам, постаје механизам политичког утицаја власника финансијског капитала. Зато се, како пише Марио Гловик, посебно у условима информационог доба, „појачава потреба критичког размишљања“ (Glowik Mario (2017), Global Strategy in the Service Industries: Dynamics, Analysis, Growth).
Трећа и, чини се, данас посебно важна односи се на сужавање демократског капацитета. Како истиче Кенет Нордберг, „неолиберални дискурс достигао је скоро хегемонистички статус“ (Kenneth Nordberg, 2017, Revolutionizing Economic and Democratic Systems: Reinventing the Third Way). У том смислу, индикативно је да државе покрећу „сајбер армије“ да се супротставе „погрешним“ ствовима, што се своди на обрачун са неистомишљеницима, јер се сужава оквир јавног мишљења и потискују критике.
Бирократе и политичари отворено примењују корпоративне односе са јавношћу и сопствене технике обскуривања сопственог мишљења, чиме се онемогућава надзор грађана. Како примећује Хан Бјунг-Чул, „режим технолошке доминације је, за разлику од Фукоове биомоћи, нашао начин за продуктивну силу психе“. (Byung-Chul Han (2017), Psychopolitics Neoliberalism and New Technologies of Power) У тим условима, тешко је разлучити да ли диктатура представља могуће решење за неадекватност представничке демократије у новом добу или је тиранија (владавина изван закона) нужно исходиште неолиберализма.
Четврта пракса је универзализација вредности. Ради се о нуспроцесу глобализације у условима информационог доба, који сам по себи није проблематичан јер се ради о добровољном прихватању. Глобализација јесте допринела слабљењу граница, државних структура, суверенитета и национализама, али се ради о објективном процесу, који се одвија у складу са технолошким и цивилизацијским потребама, те је одвојена од неолибералног глобализма. У пракси глобализације, неолибералне снаге су модификовале свој концепт „левичарским“ дискурсом о глобалној демократској „револуцији“ за одрживе локалне заједнице. Овај дискурс није само вредносне природе, већ обухвата и институционални оквир, због чега је тренутно утопистичким. Упркос томе, овај дискурс се намеће у пракси глобалистичких и међународних институција.
СНОУДЕНОВО ОТКРИЋЕ
Испољавање универзализације искључиво неолибералних вредности је агресивна медијска психо-политика и утицај на процес одлучивања држава. Наиме, услови који омогућавају неограничену слободу тржишта морају се остварити политички, а државе се морају преобликовати да отворено тржиште подржавају на трајној основи. Открића Едварда Сноудена показала су да је најмоћнији неолиберални естаблишмент користио институције да системски шпијунира све, укључујући своје грађане, савезнике и њихове изабране представнике, па чак и опозицију.
Из финансијских порива, глобално је наметан поредак коме, како констатује Дијего Ђаноне, „недостаје рационалност у неекономским доменима, попут здравственом систему, правди и јавним службама (Diego Giannone, 2016, Neoliberalization by Evaluation: Explaining the Making of Neoliberal Evaluative State). Истражујући пријемчивост за испразне приче, Џоана Стерлинг, Џон Џост и Гордон Пеникок примећују: „’Тржиште звучи као природни систем који нам се испоставља једнако, а прожето се односима моћи. Оно што ‘тржиште жели’ тежи да значи оно што корпорције и њихове газде желе.“ (Sterling Joanna, Jost John, Pennycook Gordon, 2016, Are neoliberals more susceptible to bullshit?)
Критичка анализа стварности остала би опскурна етикетирана као „теорије завере“ да се нису појавиле две личности. Херој првих 16 година XXI века је председник Русије Владимир Путин. Он се супротставио наметању неолибералног глобализма, универзализацији апстракција у функцији доминације и тиранији глобалних механизама и тиме не само освојио поверење свог народа и симпатије људи широм света већ и одолео сили глобалног неолибералног естаблишмента. Не потцењујући допринос Најџела Фаража, који је у моћном медијско-финансијском центру неолиберализма поразио медијски мејнстрим, потенцијални херој века, с обзиром да је освојио гласове грађана у средишту неолибералног естаблишмента, је председник САД Доналд Трамп, чије идеје могу отворити простор за глобалне промене. Оно са чиме се председник Трамп суочио у својој држави осликава природу неолибералног естаблишмента и потребу за променама.
Главна контраобавештајна служба САД, FBI, испоставила се (зло)употребљена у функцији неолибералног режима под палицом Демократске партије, а још горе Демократског националног конгреса, нетранспарентног центра моћи унутар те партије. Поступање ове службе подсећа на све оно што је неолиберални естаблишмент приписује државама у којима су ишли на свргавање власти по сваку цену.
Бивши директор FBI Џејмс Коми први је потврдио да ова агенција истражује наводно мешање Русије у америчке изборе 2016. Да би се, по том основу, добило одобрење за примену (тајног) надзора, судија специјалног Суда за надзор страних шпијуна (FISA) треба да нађе је у предлогу за примену мера надзора (у овом случају тајно прислушкивање) испуњен стандард „вероватног основа“ за сумњу. Како се од 2016. није ништа променило, нема, и у складу с тим тешко да је и тада било доказа о вероватној завери између Трампа и Русије.
„ТАНКИ“ ТРАМПОВ ДОСИЈЕ
Прича о доказима је, благо речено, бизарна. Истражитељи који су у тиму специјалног саветника FBI Роберта Мјулера током изборне кампање 2016. године су обавили разговор са Кристофером Стилом, бившим припадником британске MI-6. Стил, који је тада био приватни предузетник (Orbis Business Intelligence), је у том периоду, по наруџбини изборног тима кандидаткиње владајућих демократа, саставио компромитујући досије о Тампу у виду резимеа својих конверзација са наводним изворима у Русији. Тешко је рећи да ли његов подухват садржи податке, али, по свему судећи, ради се о површним и сензационалистичким оценама. Зна јесте да је ово копање прљавштине о Трампу платила фирма блиска неолибералном естаблишменту (чак су је изворно унајмили антитрамповски републиканци) Fusion GPS. Тек након што је постало јасно да ће Трамп добити номинацију Републиканске партије, пројекат (досије) предат је тиму Хилари Клинтон.
Чудно је да FBI није одбацио овај досије као производ прљаве политичке кампање који није заснован на проверљивим изворима. Уместо тога, неке од тврдњи из „досијеа“ искористили су у предлогу за тајно прислушкивање Трампа и његових сарадника FISA суду. Ово је, с обзиром да FBI одбија да достави конгресном комитету за правосуђе тај предлог чак и на затвореној седници (позивајући се на тајност података), проблем утолико већи што се отвара питање да ли је FBI уопште проверио коришћене наводе из досијеа, што би било незаконито.
Испоставило се да је помоћник начелника за контраобавештајне послове FBI Питер Строк у поруци адвокату FBI Лизи Пејџ, са којој бе био у ванбрачној вези, позивајући се на уверавања у разговору са Ендру Мекејбом, човеком који је заменио смењеног Комија, написао: „Желим да верујем у пут који си изнела на разматрање у Ендијевој (Мекејб) канцеларији – да нема начина да буде изабран (Трамп), али бојим се да не можемо да прихватимо тај ризик. То је као полиса осигурања од невероватног догађаја да умреш пре 40…“ Шта је могао да подразумева под „полиса осигурања“?
Пошто се ово сазнало, Строк је склоњен из Мјулерове истраге. Демократе су свој бес поводом откривених мејлова између Строка и Пејџа искалили на генералном инспектору Одељења правде Хоровицу, који их је доставио ресорном комитету. Строк је иначе агент који је узимао изјаве од сарадница Хилари Клинтон – Хјуме Абедин и Черил Милс – за које се испоставило да су лажно сведочиле о својим сазнањима о тајном приватном мејл серверу своје шефице. Што се тиче Ендрјуа Мекејба, његова супруга Џил је добила скоро 500.000 долара од гувернера Вирџиније Терија Меколифа, демократе везаног за Хилари и Била Клинтона када се кандидовала за сенаторку.
Да ли је могуће да би се FBI, служба државе која се дичи да је модел демократије (коју намеће широм света) могао навити да манипулише изборима, који су темељ демократије? Илустративно за унутрашњу културу у FBI је то да је Мјулер у свој истражни тим изабрао бившег званичника Одељења правде Бруса Ора, чија супруга Нили је радила за фирму Fusion GPS, која је унајмила бившег британског шпијуна Кристофера Стила да састави „досије“, који је платила изборна кампања Хилари Клинтон.
ПРИЧА О РУСКОЈ ЗАВЕРИ ОСТАЈЕ СПОРНА
Постоје и други показатељи. Бивши директор Коми објавио је ослобађајућу изјаву за гђу Клинтон пре него што су је саслушана. Строк је такође тај који је преправио белешку да би „грубу непажњу“, која би подлегала одговорности, променио у „немар“, који не подлеже одговорности. Чак и ако не верујемо у приче о „дубокој држави“, поступање и истраге групе руководилаца FBI је најмање било руковођено (можда и мотивисано) њиховим политичким предрасудама.
Коначно, Мјулер је поднео кривичне пријаве против два Трампова сарадника због наводног „лагања“ FBI, а Одељење правде одлазећег председника Обаме пустило је Хилари Клинтон и њене сараднице, које су дале нетачне податке о битним околностима, попут тог да ли је гђа Клинтон разумела означавање поверљивости на документима и да ли су њене сараднице знале за њен кућни сервер током мандата на челу Државног секретаријата. Мјулеров тим је претрес у кући Пола Манафорта, који је био кооперативан у конгресној истрази, извршио под оружјем, а, с друге стране, нити је издат налог за претрес нити је изузет сервер Демократског националног конгреса, који су наводно „хаковали Руси“.
Пристрасни тајни надзор, малтретирање и претње не делује као одлика демократске службе, али је њихова примена довела до оптужби против бившег шефа предизборне кампање (једно време) и бившег саветника за националну безбедност опозиционог кандидата и изабраног председника. Међутим, прича о руској завери остаје спорна, јер је бивши шеф изборног штаба оптужен за кривична дела везана за прање новца (притом је радио са Украјинцима), док је бивши саветник за националну безбедност оптужен за лагање FBI (за које се изјаснио кривим), да би се испоставило да се његов разговор са руским амбасадором одиграо током прелазног периода након што је Трамп већ изабран зa председника.
Сад се може размишљати да ли је FBI спремао пуч против извршне власти, да ли је FBI „власт у сенци“, али је неспорно да је врх ове службе, који је спроводио истрагу о завери са Русијом, био у функцији спречавања да Трамп постане председник иако је демократски изабран. Наивно би било веровати да су Строк, Мјулер и бивши директор Коми могли да буду главни инспиратори злоупотребе власти оваквих размера.
2018 – ГОДИНА РАСПЛЕТА
Неумесно би било инсинуирати ко би могао бити у позадини завере док ресорни комитет за контролу служби безбедности не утврди детаље, али могуће је приметити неке индиције. Када се ради о националној безбедности, водећа служба у САД је Централна обавештајна агенција, CIA. Директор CIA у време изборa председника Трампа био је Џон Бренан. Бренан је након избора направио преседан за ову врсту државних службеника, тако што је дао интервју за британски Обзервер, у коме је најдиректније напао Трампа и избор америчких грађана. Бренан је функционер који је имао пуно разлога да подржи Хилари Клинтон.
Наиме, како показују документи Државног секретаријата током мандата гђе Клинтон, али и сведочење генерала Флина (док је био директор војно-обавештајне службе) пред ресорним одбором, Државна секретарка и директор CIA су знали и, благо речено, толерисали деловање и подршку терористичким групама у Пакистану и на Блиском истоку. Највиши обавештајни функционер САД је директор националног обавештајног система („обавештајни цар“).
До нове администрације, ову функцију обављао је бивши генерал Џејмс Клапер. Клапер, који упркос годинама није сенилан, упорно даје изјаве против председника Трампа, између осталог и да је неспособан, да би могао бити уклоњен и слично. Ако два водећа чиновника обавештајног система испољавају такав антагонизам, мало је вероватно да током својих мандата нису на тај начин структурисали обавештајне кадрове, који су имали неограничена средства на располагању да шире неолибералну „демократију“ (амерички утицај) по свету.
Овај кроки о функционисању репресивног режима у држави која је наметала глобални модел (неолибералне) „демократије“ битан је у контексту разматрања шта нам доноси непосредна будућност. Наиме, ако је центар неолибералног либерализма претворен у владавину изван закона (тиранију), у којој учествују тајне службе, зашто би очекивали различито на периферији неолибералне империје. У крајњој линији, зар није председник Буш млађи победио Ал Гора на сумњивим изборима у Флориди, на којој је његов брат Џеб био гувернер.
Зар није Хилари Клинтон освојила номинацију, уз крађу гласова најмање у Њујорку и Висконсину, а испоставило се да би номинацију Националног демократског конгреса добила и да није освојила већину. Ово је довољно за индицију да је неолиберализам ушао у фазу када представља претњу за демократију. Универзализацијом вредности, са пратећим дискурсима, реторикама и концеприма, створена је глобална „империја“ антидемократије, која почива на отуђеним тајним службама, узурпацији власти и медијској психо-политици.
Свака појава у природи и друштву развија се до нивоа када постаје сопствена супротност, када се распада, стварајући нешто ново. Тако, по правилима дијалектике и физике, мора бити и са неолиберализмом. Уколико се у САД разобличи антидемокатска природа неолибералног поретка, последице ће бити универзалне. Ко ће онда веровати политичарима, медијима и службама ако у водећој демократији узурпирају своју уставну позицију зарад опстанка елите. чак и противно вољи народа? Ко ће веровати финансијским институцијама ако је финансијализам основна полуга неолибералног неоколонијализма? Улазимо у годину када би све ово могло да почне да се расветљава, што звиси од председника Трампа и грађана САД. Да ли ће се процес одвијати милом или силом, то зависи од огрезлости неолибералне врхушке?
Уколико председник Трамп и грађани САД буду успешни и поразе „дубоку државу“ у својој земљи, неолибераализм ће остати без полуге силе (коју данас представљају као „борбу за срца“) и нужно ће доћи до преиспитивања локалних пропагатора, експонената и носилаца неолиберализма широм света. Да ли ћемо бити те среће у 2018, остаје да се види, али је извесно покренут процес који тешко може бити заустављен.
