Pročitaj mi članakBjeloputim španskim aristrokratama, potomcima starih Iberaca, za razliku od ostalih, s Arapima i drugim rasama izmiješanih stanovnika Španije, isticale su se plave vene na rukama, pa je na osnovu toga stvoren izraz plava krv (sangre azul).Danas se u španskom jeziku, kao i u mnogim drugim jezicima, pa i u srpskom, izrazom ‘plava krv’ označavaju pripadnici aristokratskih (plemićkih) porodica.
Од доласка комуниста на власт, у Црној Гори није било аристократских породица, али се 90-тих година прошлог вијека, зачињу двије: Прва и Друга фамилија, интересне групе окупљене око Мила Ђукановића односно Миодрага Мишка Перовића. Дојучерашњи врли комунисти, придошли са села у прслим џемперима, почели су гомилати капитал који је до данас нарастао до величине на којој би им позавидјеле и праве европске аристократске породице.
Док је Ђукановић користио неограничену политичку моћ да би постао један од најбогатијих политичара у Европи, Перовић је користио своје везе са Вореним Цимерманом, последњим америчким амбасадором у СФРЈ и другим западним дипломатама, како би обезбиједио средства за стварање своје медијске империје.
И Ђукановић и Перовић су западне моћнике придобили својим антисрпском политиком, најприје усмјереном наводно само против Слободана Милошевића, а потом отворено радећи на разбијању заједничке државе са Србијом (СРЈ, СЦГ). Када су отцијепили Црну Гору, обојица су, свако у свом домену, почели радити на мијењању вјековног идентитета ове државе, као и на дискриминацији српског народа – укидањем српског језика, прогоном Српске православне цркве (а промовисањем секте – такозване „Црногорске православне цркве“), фалсификовањем историје и запостављањем српских стваралаца – од Његоша па до савремених аутора.
Требало би ми много простора да побројим сва антисрпска (не)дјела Перовићевих медија – „Монитора“ и „Вијести“, па ћу за ову прилику издвојити један од свјежијих примјера. „Вијести“ су у новембру 2015. године грубо увриједиле српски народ у Црној Гори, проглашавајући га окупаторским, у тексту о прослави годишњице ослобађања Будве у Првом свјетском рату, под насловом „Обиљежили дан када су Срби замијенили Аустро-угаре“. Вијести су прибјегле грубом фалсификату, јер је српска војска била ослободилачка, а у јединицама које су 1918. године под тробојком ушле у Будву био је и значајан број људи са подручја Грбља, Паштровића и Боке. Чак 525 Паштровића су носиоци Албанске споменице, јер су са српском војском прошли албанску голготу и Солунски фронт.
Власник и уредници „Вијести“ не гледају на Србе само као на окупаторе, већ и као на нижу расу, о чему свједочи онај гебелсовски наслов извјештаја о туристичким приликама на Црногорском приморју: „Чак ни Срби неће собе без воде и климе!“
Поводом једне од првих годишњица, „Вијести“ су ударно објавиле изјаву Оливере Вукадиновић, новинарке ТВЦГ: „Волим Вијести, јер нису Вести!“, чиме је јасно означена уређивачка политика овог медија – не ни као процрногорска, већ превасходно – антисрпска!
Сваку прилику, сваки митинг, демонстрације или протест напаћеног српског народа у Црној Гори, користили су њихови фото-репортери и камермани да пронађу неког Србина без зуба или неуредне гардеробе, док су заобилазили оне отменије и урбаније Србе. Фашизам је преслаба ријеч за такве поступке.
У међувремену, прије десетак година, дошло је до међусобних оптужби између Прве и Друге фамилије, за најтежа кривична дјела – убиства, пребијања, пљачке… Миодраг Перовић је, између осталог, оптуживао Мила Ђукановића да стоји иза напада шипкама на директора Вијести, Жељка Ивановића, док је Ђукановић сумњичио пословодство Вијести за мешетерање на берзи и незаконито стицање богатства. Факат је да су „Вијести“, док је берза била веома жива, својим текстовима дизале и обарале цијене акција, што им је отварало неслућене могућности за зараду. Сјетимо се само наслова „Лука тоне, акционари пропадају!“ који није био подупрт ниједном чињеницом у тексту, а у данима после дошло је до суноврата акција Луке Бар.
Жељко Ивановић је био у „рату“ са градоначелником Миомиром Мугошом, а интернетом су кружиле ове фотографије гдје мезе заједно. У јеку најжешћих напада на Ђукановића, 2013. године, Ивановић је дошао на његов пријем у вили ‘Горица’, поводом Дана независности, на изненађење цјелокупне црногорске јавности. Лука Бар није потонула, али су „Вијести“ већ биле почеле да финансијски тону, а пријетиле су и истраге од стране државних органа, посебно Црногорској комерцијалној банци (у власништву Друге фамилије) на чијем челу је била Перовићева сестра, па је Ивановићев потез код бољих познаваоца прилика протумачен као тражење милости од господара.
И, заиста, после тога држава почиње све чешће да опрашта пореске дугове „Вијестима“, да им ради „репрограме репрограма“, закључно са прољетошњим ослобађањем дуговања од преко милион и по евра! Ђукановић и Перовић су очигледно одлучили да „закопају ратне сјекире“ на обострану корист. Или су им то наредили заједнички ментори са Запада. Како год, обојица су беспрекорно одрадили све добијене задатке, од разбијање заједничке државе са Србијом, до протјеривања Руса и увођења Црне Горе у НАТО пакт. Свакако, највећи успјех им је моделовање државе Монтенегро као антисрпске, антихришћанске и антицрногорске – у пуном значењу те ријечи (антицрногорске), јер ова држава је антипод (сушта супротност) историјске Црне Горе која је била српска и хришћанска земља.
На кривотворењу истине о славним генерацијама Црногораца који су своју (црвену) крв проливали за обилећевску славу, од Вучјег дола, преко 13-јулског устанка, до Мојковачке битке, Ђукановић и Перовић су стварали своје пословне империје и бојили своју крв у плаво. И не само своју, него и својих најближих рођака, кумова, пријатеља и сарадника. Тако смо добили Прву и Другу фамилију које данас „ведре и облаче“ Црном Гором.
Док Друга фамилија слави 20 година постојања „независног“ дневника Вијести, Прва фамилија има разлога да обиљежи 20 година разлаза са Момиром Булатовићем, после чега је кренула у отворену кампању за стварање „независне“ државе Монтенерго. Ако мислите да им се јубилеји случајно поклапају – грдно се варате. И једини и други су били на истом задатку, добијеном од Цимермана и других западних дипломата.
А скоро негде сазнали смо да је постојала и директна повезаност – Мило Ђукановић се јавно похвалио да је има кључну улогу у оснивању „Вијести“, да је чак тамо уложио капитал. Истраживањем смо дошли до сазнања да је кључни Ђукановићев човјек у Вијестима био његов главни политички савјетник Александар Саша Ераковић, који је једно вријеме био и главни и одговорни уредник овог листа. Касније је отишао у дипломате, између осталог био је и амбасадор у Емиратима, вјероватно да припреми терен за Ђукановићеву другу кућу. У међувремену је био и главни уредник Телевизије ИН, Републике, Пинка Монтенегро, Арене… На све те високе положаје ишао је захваљујући подршци Прве фамилије, није му сметало ни то што је имао само средњошколску диплому!
