Pročitaj mi članak
Иако постоје оправдана страховања, мало је вероватно да ће актуелна криза ескалирати у прави рат између Турске и Сирије.
Оружана побуна против сиријског режима је, сада је то, после скоро 18 месеци сукоба, потпуно јасно, доживела пораз. Побуна је организована, финансирана и наоружавана од Запада, и то се није ни крило нити се крије, па њен неуспех симболизује и пораз западне и америчке политике на целом Блиском истоку, политике познате и као “Арапско пролеће”. Запад и Америка, међутим, упркос поразу, не одустају и настављају са применом толико већ пута виђеног арсенала манипулација, лажи и провокација без обзира што тиме урушавају не само свој статус и у свету и у региону Блиског Истока него и стабилност и судбину оних за које тврде да су им савезници и да их подржавају. Најупечатљивији примери су Турска и њена дубока уплетеност у оружану побуну у Сирији.
Турска је од самог почетка побуне имала истакнуту улогу у наоружавању, обуци и гошћењу побуњеника у Сирији а последњих је месеци цела операција рушења режима у Дамаску спала на Анкару. Главнина побуњеника, тачније плаћеника и исламиста, је у Сирију упадала из Либана и Турске и преко тих земаља је ишло и њихово снабдевање. Али, када је пре неколико месеци контролу границе између Либана и Сирије преузео либански исламски покрет Хизбола (Хезболлах) тај пут се више не може користити, борци тог покрета добро познају терен и веома су дисциплиновани, па је једино преостала граница са Турском.
Сиријска граница са Јорданом се мало користила за побуњенике јер је добро чувана и није погодна за ту врсту илегалних активности. Тако је све спало на Турску. Затварањем линија снабдевања и убацивања побуњеника са југа и запада сиријске оружане снаге су успеле да у највећој мери угуше побуну у Хомсу, Хани и другим местима па је такозваној Слободној сиријској армији и побуњеницима остао још једино простор на северо-западу, између града Алепа и границе са Турском, земљом где су и главне базе за обуку и наоружавање побуњеника.
У том делу су спорадични сукоби сиријских снага и побуњеника који у основи немају довољно снага и велика је загонетка зашто Сирија не предузима одлучније акције чишћења. Побуњеници у том једино преосталом делу сукоба су подељени у три групе које међусобно немају велику сарадњу. Једна група је локално становништво које је, због разних разлога, од религијских до политичких, стварно и искрено против власти Башара ал-Асада, друга група су плаћеници које је ангажовао Запад, од Британије до Косова, а трећа су екстремни исламисти, муџахедини, који су углавном дошли из Либије и готово да и немају директног контакта са другим двема групама.
Те групе реално немају довољно снаге и преживљавају само захваљујући снабдевању из Турске и необичној тактици сиријских снага које не предузимају одлучне акције. Побуна у Сирији је, у целини, доживела пораз и то је нова реалност али Запад не одустаје иако се број земаља, америчких савезника, које подржавају политику побуне смањује. Саудијска Арабија и Катар су, на пример, одбили да финансирају евентуалну директну војну акцију Турске у Сирији иако су до сада били највећи финансијери побуњеника. За реализацију даљих планова преостала је, изгледа, само Турска.
ТУРСКО МЕШАЊЕ
У том светлу би требало гледати и најновију фазу кризе и турско артиљеријско гранатирање пограничне територије Сирије. Званични повод за “одлучно” реаговање Турске је пројектил испаљен са сиријске територије који је у пограничном турском граду Акчале усмртио пет особа, тај број је барем званично саопштен. Великом брзином је потом сазван Турски парламент који је законски одобрио влади да користи војну силу на територији других држава па тако и Сирије. Влада је саопштила да та одлука не значи и објаву рата Сирији мада није јасно шта значи гранатирање друге државе ако не сам рат. Уследила је потом серија обмана и лажи а испоставило се да је лаж и оптужба Турске и Запада да је сама Сирија гранатирала турски град.
То је већ виђена америчка технологија, од Вијетнама до Ирака. Према већини до сада доступних информација гранате на турски град су испалили сами побуњеници а према плану њихових западних заштитника. Чак је и руководство саме побуњеничке Слободне сиријске армије изразило сумњу у истинитост званичне верзије, лажи, оцењујући да то није урадила Сирија јер јој такав развој догађаја не одговара. Занимљиво је да је чак и „Њујорк“ тајмс признао да би пројектил могао доћи од самих побуњеника како би испровоцирали војну интервенцију Запада а још је занимљивије да већину лажи међу првима откривају немачки медији, медији земље кључног америчког савезника. [1] Сама Сирија никада није прихватила одговорност него је само изразила жаљење због жртава што је у медијима протумачено да јесте одговорна за пројектиле. Турска влада је чак јавно слагала да јој се Сирија извинула и да је прихватила стварање тампон зоне на граници. [2] Чисте лажи.
Иако постоје оправдана страховања, мало је вероватно да ће актуелна криза ескалирати у прави рат између Турске и Сирије. Мада, никад се не зна и што записа Иво Андрић “ратови се понекад и омакну”. Рат је, ипак, мало вероватан и због чињенице да се акција Турске, као извршиоца америчких планова, темељи на једном пројекту америчког института Брукингс објављеном у марту ове године. [3] Према том пројекту директан рат није у плану него стварање напетости и страха како би се сиријска елита уплашила и сама скинула Башара ал-Асада и тако за себе обезбедила помиловање. Та ситуација би требало да буде грађена кроз турско војно присуство и акције на граници са Сиријом и гомилање израелске војске на Голанској висоравни. И једно и друго се већ догађају, али шта ће стварно бити у Дамаску то је изгледа још “рачун без крчмара”.
За избегавање рата има, наравно, и других разлога, као што је присуство Русије у Сирији и одлучна подршка Кине.
ГУБИТНИЦИ И ДОБИТНИЦИ
Сирија је, иако рањена, преживела и сада је далеко занимљивије којим другим поразима води пораз америчке политике у тој земљи. Ко су губитници а ко би могао имати користи од целе америчке авантуре не само у Сирији него на целом Блиском истоку. То је, утисак је, кључно питање. У том светлу Сирија као да више није толико важна јер се криза шири на далеко важније а уз то кључне америчке савезнике, пре свега на Турску и Саудијску Арабију.
Посебно је занимљив случај Турске. Турска је по дефиницији, на основу свог географског положаја, економског и војног потенцијала, по друштвеном производу је на 16. месту у свету а у НАТО пакту има највеће копнене снаге после Америке, и броја становника, респектабилна регионална сила. Али, доспела је у улогу страног клијента који обавља туђе послове а против својих државних интереса.
Турска је доспела у ситуацију да је у свађи са свим својим комшијама, што није добар знак, и самим тим озбиљно је угрозила своју економску позицију јер добар део њене економије, природно, зависи од самог региона. Турска је успела да се посвађа и са Ираком чија је марионетска, америчка, влада забранила турским компанијама да послују у тој земљи. Турска упркос томе сарађује са Курдима на северу Ирака иако свако мало бомбардује ту територију и чак има неку врсту војне базе. Утисак је да је све то превише за реалне могућности Турске и да добар део становника не подржава ту свађалачку, ратну и слуганску политику. Не сме се заборавити да сиријско племе Алавита којем припада председник ал-Асад има своју бројнију сабраћу у Турској који се у тој земљ зову Алеви.
Иако нема поузданих података јер су Алеви као верска секта званично забрањени процењује се да у Турској живи око 15 милиона Алеви верника. То је озбиљан проблем уколико би избио рат са Сиријом. Уз све то, економска ситуација у Турској постаје нестабилна и све је израженији проблем кредита којима је годинама храњена турска економија.
Уколико би само за нијансу био смањен кредитни рејтинг Турске економски колапс би био неизбежан. У таквој унутрашњој ситуацији мало је вероватно да би било који рат могао помоћи и просто је невероватно да тако велика и важна земља пристаје на слуганство којим сече грану на којој седи, а то је регион. Турска је на неки начин саму себе понизила. Остала је чак без стварне подршке и унутар самог НАТО-а. По свему судећи део политичке елите у Турској је тога свестан па тако председник државе Абдулах Гул, који се до сада није оглашавао, у свом првом јавном иступу поводом кризе у Сирији указује на потребу уздржаности и избегавања било каквог ратног сукоба. Многи, међутим, верују да је Турска већ прешла “црвену линију” сопствене унутрашње кризе и да би за ову владу већ могло бити касно. И без Сирије.
Ништа мање нису важна ни збивања у Саудијској Арабији. Пре неколико дана је на берзи у Ријаду отворен необичан и до сада невиђен процес. На тој берзи има један специфичан посао продаје и куповине локалне валуте са којом ће купац у наредних годину дана купити америчке доларе. До сада је интерес на те куповине био нула јер је стабилан курс ријала и долара гарантовала влада која би интервенисала из огромних доларских резерви. Али, сада, интерес на ријале је већи он нуле, не много али, ипак већи. У преводу, берзански трговци процењују да се за годину дана за ријале неће моћи купити иста количина долара као сада или да ће се за доларе моћи купити више ријала него ових дана. [4]
Да ли то неко зна да прети нестабилност па очекује масовно бекство из ријала у долар или то неко други путем берзе настоји да заплаши владајућу породицу или да изазове панику у Краљевини.
А да не говоримо о свакодневним протестима на истоку Саудијске Арабије о чијим жртвама нико и не води рачуна.
„КРИВИЦА МУСЛИМАНА
“ Или можда саудијска краљевска породица и саудијска елита почињу да другачије размишљају и траже путеве спасења изван њених традиционалних пријатеља. Имају, додуше, на чему и да уче. Цели пројекат “Арапског пролећа” је доживео колапс, од Туниса до Сирије. Либија је најгоре прошла јер се распала као држава и њом владају приватне армије свака на својој територији. Америка и западни медији покушавају да прикрију стварно стање у Либији и то не бирајући средства. Најзанимљивији је догађај недавног убиства америчког амбасадора у Либији Кристофера Стивенса и још тројице његових сарадника током боравка у Конзулату у Бенгазију. Да би се медијски прикрио тај догађај и спречила озбиљна истрага
Америка је истог часа лансирала причу о кратком и готово аматерском филму “Кривица муслимана” којим се наводно вређају осећања муслимана и одмах су оркестрирани протести широм света, тачније у земљама где Американци имају мрежу исламских екстремиста. И то је данима била вест а не околности убиства америчког амбасадора. Убрзо потом Америка је затворила свој конзулат у Бенгазију и из тог града, “хероја револуције”, повукла све америчке држављане. Још увек није јасно како је и зашто изгубио живот амбасадор Стивенсон. Да ли су га убили екстремни исламисти и зашто или је реч о, како многи сумњају, међусобном, унутрашњем, америчком обрачуну. Шта год да јесте то је веома лош знак за америчку политику на Блиском истоку.
Једина земља “Пролећа” која је на путу стабилизације, додуше веома споро, је Египат, стари мудри Египат. Нови египатски председник Мохамед Морси већ чини отклоне према слуганској америчкој политици и није далеко час да ће “први демократски изабрани председник” доспети на листу “америчких непријатеља”.
У том светлу међу губитницима “Арапског пролећа” је и Америка, ма колико то звучало невероватно. Америка је земља која је годинама била доминантна светска сила на целом Блиском истоку па се намеће питање зашто јој је уопште било потребно “Арапско пролеће”. Вероватно су у америчкој администрацији процењивали да је такав лом потребан али, како се показало, процене нису биле реалне и на крају је већа штета него корист.
За сада су, поред трговаца оружјем и нафтом и шверцера хране, међу добитницима Русија и Кина. Русија је добила прилику да се после више од две деценије врати на Блиски исток а Кина још једну улазницу у регион. Једну већ има, Кина, а не Америка, је највећи трговински партнер Саудијске Арабије. Њихова одлучна и принципијелна одбрана Сирије и Башара ал-Асада је више него јасна порука да не заборављају пријатеље и само такви пријатељи могу бити од користи. Није само реч о томе што су све жртве “Арапског пролећа” биле, на један или други начин, амерички пријатељи па се видело како Вашингтон поступа са својим “пријатељима” него и о чињеници да америчка моћ има границе ако су насупрот ње Русија и Кина. То су потпуно нови односи у свету са првим и директним последицама на Блиском истоку.
( Нови Стандард )
