Pročitaj mi članak
Историја је, кажу, учитељица живота. Ипак, када су српско-хрватски односи у питању, то изгледа није случај. Човек би помислио да смо на трагичним догађајима 20. века научили школу и да макар у политици према Хрватској можемо да имамо национални консензус.
Ипак, ни последњи хрватски геноцид према Србима од пре 17 година, није опаметио српске главе. Зато је право питање, да ли ће од овогдишњег парастоса жртвама „Олује“ (4. августа) коначно нешто да се промени у односу Београда према Загребу?
Колико су поремећени српско-хрватски односи најбоље показују чињенице о томе како смо се према бившој браћи поставили ми, а како они према нама.
Каква је политика Београда према Загребу? Под режимом Бориса (исприка) Тадића је била улизивачка , а остаје да се види да ли ће са новим председником и владом, Србија променити нешто у ставу према западним комшијама.
И поред свих усташких злочина, Београд је у претходном периоду раширених руку дочекао хрватске привреднике, који су покуповали све што су хтели и отворили трговинске ланце.
Промоција хрватског туризма у Србији је веома јака (док није ударила светска економска криза, Хрвати су поручивали да не желе Србе „јер ће да им загаде море”), а све већи број наших људи, из године у годину, иде на Јадран.
Да видимо, с друге стране, како се Хрватска поставила према Београду. Док позива српске туристе да дођу на Јадран, Хрватска у исто време подиже тужбу за геноцид, пред Међународним судом правде, против исте те Србије (тужбу је написао Иво Јосиповић)!
Српски привредници би лакше продали песак у Сахари, него да реализују било који посао у Хрватској.
У Хрватску су добродошли само туристи из Србије са дубоким џепом (препорука је да не иду аутомобилом), али не и стотине хиљаде прогнаних Срба, које су некада и живеле ту близу мора.
Хрватски политичари и медији не пропуштају прилику да десетоструко умање број жртава у Јасеновцу и подсете на „великосрпску агресију 1991.” Да Званични Загреб заправо и не жели било какво помирење у региону потврђује и чињеница да ондашњи медији већ две деценије хрватској нацији константно пласирају лажи и мржњу према Србима, која не може да нестане преко ноћи. У исто време, одбијају да се суоче са својим злочинама из прошлости и добро смишљеним причама подгревају мржњу према Србима, како би је искористили ако то поново буде било потребно.
У исто време када се Томислав Николић по загребачким медијима разапиње на „криж“ због изјаве да је Вуковар српски град, безобразно бојкотује инаугурација председника, гласа против Вука Јеремића у Уједињеним нацијама, Министар одбране Хрватске Анте Котроманић потписује споразум о безбедности са УЧК убицама (такозвано министарство безбедносних снага на Косову) и још се залаже за целовитост независног албанске окупације Космета!
Шлаг на торти је и недавна изјава селектора хрватске рукометне репрезентације Славка Голуже, у којој је победу над Србијом упоредио са „Олујом“.
Најстрашније је што шиканирања и притиске и даље проживљавају преостала српска деца у хрватским школама. Католичка црква и данас, у 21. веку, лобира, уцењује и прети српским родитељима да „крижмају“ (крсте) своју децу у католичким црквама…
Остаје нада да ће на 17-годишњицу обележавања жртава „Олује“, нова власт у Србији заузети и нову курс према Загребу. Помирење у региону? Да, потребно је. Али, какво је то помирење ако се гради на историјским лажима, лицемерству и игнорисању свих српских жртава и страдања?
Српска политичка елита коначно мора да дефинише које интересе жели да има у односу са Хрватском и како да их оствари.
Саша Суботичанин
