Pročitaj mi članak
Нећемо сазнати да је то богатство озбиљних лопова смешно наспрам оног које смо, одустајући од Косова, изгубили.
Пре почетка серијала који ће имати бесмислен задатак даље криминализације Косова (с акцентом на Север), хтела бих да укажем на општа места и бар три материјалне грешке. Или – грубо речено – неистине, које сам чула гледајући најаву тог серијала. Који је, да поновим, бесмислен. Нажалост.
Прво, помпезни снимци камиона (уз пропратну музику и узбуђени глас чудне новинарке) најављују један политички трилер који би требало да шокира јавност. Помињаће се милиони и милијарде разних валута и да се наслутити чија ћемо имена чути. Пљачкаши века биће, у овој игри, најмање битни људи. Измене које је серијал претпео услед чињенице да на власт нису дошле демократе, минорне су, али нису за игнорисање. Тајминг је идеалан. Никога не занима Косово, овај полудели народ бави се расколом у ДС и серијал ће послужити само једној сврси. Она стаје у једну реченицу: Не треба нам Косово, тамо су сви лопови.
У кратком прилогу три грешке или неистине су следеће: новинарка (узбуђено) изговара како су се појединци с Косова богатили на откупу албанске имовине на Косову, а што је био државни план, никад тако формулисан, пошто ствар има призвук етничког чишћења. На откупу албанске имовине богатили су се појединци с Косова, то богаћење је било кусур овог великог посла – а тај посао водила је држава. У преводу, новац се из Београда враћао у Београд. Не знам да ли ће узбуђена новинарка поменути имена шефова овог бизниса. Онај кусур који је завршавао на рачунима посредника с Косова (а то су и Албанци и Срби) је бакшиш. Није мали, али је бакшиш.
Друга грешка или неистина је да су се опет неки појединци, расељена лица с Косова, током целе једне деценије богатили примајући дупле плате у фирмама које фактички не постоје. Можда то важи за неколико директора. Професори и доктори јесу примали дупле плате – а износ тих дуплих плата био је и остао мањи од нормалне плате на истом радном месту у Београду. Професори и доктори, такође, нису могли у одсуству да држе предавања или примају пацијенте у болницама. Даље, износ плата радника суда (не рачунајући неколико судија) у Митровици мањи је од износа плате чистачице у некој од бољих агенција у Београду. И ти људи били су у обавези да седе на Косову. И не само да седе на Косову, него и да демонстрирају кад некоме у Београду падне на памет да би то било згодно.
Београдски криминал Трећа неистина или грешка је прича о шверцу. Прво, уколико Србија не признаје Косово као независну државу, реч шверц је погрешна. То се каже овако: неке фирме из Београда, Новог Сада, Ниша итд., ослобађале су се пореза тако што су правиле фиктивне уговоре с фирмама (углавном својим експозитурама, то јест правиле су уговоре саме са собом) за робу која није ни стизала на Косово. Продавана је (ослобођена пореза) у Србији. Рецимо грађевинске фирме. Рецимо, баш она фирма чију је никад довршену халу спортова сликала екипа емисије Инсајдер – где је, врло узбуђена, новинарка скандализовала гледаоца податком да хала није завршена. Бојим се да неће поменути да је добитник тендера за ту халу једна врло озбиљна фирма која је учествовала у изградњи Газеле у Београду. Фирма, истина, има много назива. Али јој је потребно само неколико озбиљних сарадника. Они су на власти.
Затим, Звонко Веселиновић – помало заборављено заштитно лице барикада које је, ако се сећате, поставио Борко Стефановић са Гораном Богдановићем. Ко је Звонко Веселиновић? Човек који је као клинац био бранитељ моста и који је након рата ушао у посао са државом. И Србијом и независним Косовом. Да ли је он могао на своју иницијативу да ушета у нечији кабинет и предложи да мало ради са горивом? Није. Неко га је изабрао, доделио му је ту улогу и тај неко неће бити поменут у овом серијалу. Нити у било ком другом.
Када је дојучерашња опозиција на сав глас бранила Веселиновића и када се садашњи председник сликао с њим, поносан, Звонко је био патриота који је помагао онима с барикада. Не знам да ли ће се огласити да објасни како појма није имао о каквом је криминалцу реч, или ће прећутати, или ће остати при томе да је Звонко један патриота који је имао мале проблеме са законом. Оно што знам је да свакако неће рећи, ни он који као председник није дужан ни надлежан да етикетира криминалце а ни узбуђена новинарка, јесте – за кога је Звонко радио и ко је тај који није на Косову а ко је преко Звонка довлачио милионе у Београд, и ко је тај што је тако опасан да се његово име не помиње. Неће рећи. Нећу ни ја, јер ја немам полицијску заштиту, а и да имам не би ми била од помоћи када бих то написала.
Гађење Косова Суштина ове приче је следеће: континуитет. Ми ћемо слушати глупости (нек опросте инсајдеровци) о криминалу на Косову, гадиће нам се Косово, нећемо сазнати ништа осим да ни ова, као ни претходна влада, нема идеју шта да ради по том питању – па је стога најбоље натоварити сву кривицу на тај отети део државе и пустити га, као натовареног жртвеног јарца, низ воду. Нећемо сазнати ништа о томе ко је у Београду имао интерес да се не сазна за трговину органима (која се помиње од 1999) до пре неку годину, ко и даље има интерес да Србија не учествује активно у тој истрази, зашто је та прича багателисана до гађења, да многи људи више и не верују нити их занима шта се заиста дешавало и ко је све учествовао. Нећемо сазнати ко је све у Београду знао у данима пре 17. марта 2004. шта се спрема и звао чланове својих странака да напусте Косово тих дана. Нити зашто је српски координациони центар са КФОР-ом расељавао људе који нису хтели да напуштају села на југу Косова.
Даље, нећемо сазнати ко је направио Српску либералну странку која ће касније послужити за легализацију независности Косова. после чега ће, заједно с криминалцима из косовске владе, волшебно нестати с политичке сцене. Остаћемо у уверењу да су то све радили Наташа Кандић, Пуповац и слични. Нећемо слушати о везама странке која је и сада на власти у Приштини и другом местима на Косову и тих људи који – не само што подижу руку и гласају за престанак надгледане независности чиме директно признају независност Косова – него заплашују Србе који живе у општинама којима они владају. Хапсе их. Подмећу нелегалне супастанце у кола својим опонентима, убијају их, пале им куће и фирме, шиканирају свакога ко се усуди да зуцне и пуцају кад се веселе где стигну и у кога стигну.
И наравно, нећемо сазнати ништа о томе како Српска православна црква на Косову лагано постаје некаква косовска православна црква и како то већ неко време није црква којој Срби верују. Није у маниру емисије, није то тај стил, и ми нећемо имати појма да за Србе на Косову црква има сасвим друго значење него што га има на било ком другом месту у Србији. Црква је и кућа, и склониште, и Бог, и држава. И то није талибанско устројство где неки фанатици одлазе у манастир па онда узимају аутомате и пуцају. То је као испостава државе, али и нечег вишег, на једној територији где један народ не само да иде у асимилацију него га ускоро неће ни бити.
Укратко, осим тога да треба да баталимо Косово јер је велика криза и само нам још фале ти лопови који се тамо богате, нећемо сазнати ништа. И нико нам неће рећи да се не богате Срби с Косова, тј да је то богатсво смешно наспрам оног које су мало озбиљнији лопови узели на рачун Косова, а седе у Србији. И, наравно, нећемо имати прилике да сазнамо да је и то озбиљно богатсво озбиљних лопова смешно наспрам оног које смо, одустајући од Косова, изгубили.
( Нови Стандард )
