Прочитај ми чланакПре неколико недеља група америчких посланика – и то страначки комбинована, тј. састављена од опозиционих демократа и владајућих републиканаца – представила је Конгресу предлог резолуције којом се изражава „снажна подршка интеграцији Косова у НАТО“. Укратко, ти САД конгресмени, као, инсистирају на томе да лажна албанско-косовска држава буде што пре примљена у Северноатлантску алијанса, односно сугеришу да је потребно да Вашингтон утиче на четири европске чланице тог пакта (Грчку, Шпанију, Словачку и Румунију) које не признају Косово те стога онемогућавају његове евроатлантске интеграције.
Председник Србије је због тога, нема сумње крајње позерски, изразио своју забринутост. По (намештеном) изразу лица рекло би се да ноћима не може ни око да склопи. Но, реаговао је крајње помирљиво. Истакао је да ће Београд са НАТО снагама ускоро одржати значајне војне вежбе, па ће то бити прилика да се са тзв. западним партнерима разговара о поменутој иницијативи. На крају, у том контексту, Вучић је истакао „наду“ да се брзи улазак Косова у НАТО ипак неће догодити.
Донекле је Александар без Косова у праву. Због става наведених ЕУ држава, пре свега Шпаније, уистину нисмо на прагу косовских евроатлантских интеграција. Међутим, адреса за разговор о даљем спречавању тих процеса није НАТО „менаџмент“ који Вучић истиче – јер он свакако поздравља брзо укључивање Приштине у своје редове – већ шпанско, грчко, словачко и румунско државно руководство, која за сада истрајавају на српској страни на пољу глобалне Косовске битке. Ипак, њих СНС велики мајстор игнорише док помпезно наглашава значај Северноатлантског вођства. Зашто?
Одговор је прост и јасан: председник Србије перфидно враћа питање интензивирања наше сарадње са НАТО, па потенцијално али прикривено и чланства, на преговарачки сто, уместо да брани Косово. Покварено сарадњу са НАТО правда тиме да она посредно доприноси одбрани наше јужне покрајине, али наравно да није тако. Као и када се ради о готово било чему другом што предузима, и у вези са тим, Алек делује ради својих лично-партијских а не било како схваћених државних интереса. Не тргује он ради Србије, већ продаје део Србије због себе.
Вучић је свестан да се налази у тешком положају. Већинска Србија је против њега. И даље опстаје само зато што су му опоненти, како унутар тзв. студентско-грађанског (флуидног) покрета, тако и у страначкој опозиционој сфери, опасно подељени. Још ништа не указује да је реално обједињавање свих који су за рушење садашњег СНС картел режима, на начин који би произвео референдумску атмосферу „ми“ или „он“, са којом Аца лажни Србин не зна како да се носи.
Упркос томе што се, коликогод био контузован, и даље тетура јер они који могу да га оборе нису персонално и идејно сложи, он зна да у задњем моменту пошто распише изборе може да дође до по њега неповољног (саборног) преокрета те генерално истичући рок трајања СНС блока тако испадне краћи него што се нада.
Ако се сада несложни Брисел и Вашингтон ипак усагласе да је време да се стави тачку на његову балканску диктатуру – с обзиром да су га они на неки начин и довели на власт те му до данашњег дана дају разноврсне стимулансе како би на њој опстао (или бар не подржавају његове изазиваче иоле ефикасно) – вођа СНС политичко-мафијашког синдиката зна да је готов. Прозападни сегменти студентско-грађанског покрета добили би инструкције да својом идеолошком искључивошћу више не саботирају стварање јединствене листе.
Да би по себе угрожавајући сценарио одложио, Алек сада закулисно западним факторима нуди разне уступке, док јавно говори о некаквој измишљеној „обојеној револуцији“ коју они као подржавају против њега. Важан део тог „пакета“ је и окретање новог листа, или тачније враћање на стари, по питању односа Србије са НАТО.
Ствар је у томе што је после почетка сукоба око Украјине – тј. посредног рата западне војне алијансе и Руске Федерације која настоји да спречи даљи НАТО продор на „исток“ – Србија почетком 2022. године увела мораторијум на војне вежбе са било којом од директно или индиректно сукобљених страна. Сада, без одговарајуће формалне одуке, у пракси једнострано одустаје од тога у корист евроатлантских фактора.
Амерички адмирал Џорџ Вајкоф – од новембра 2025. први човек за наш регион суштински битне Команда здружених снага НАТО у Напуљу – почетком марта ове године изненада је посетио Београд. Вучић је после састанка са њим истакао да су имали „значајан састанак о јачању сарадње Србије са НАТО“, уз, како је ритуално због свог бирачког тела нагласио, „очување војне неутралности Србије“.
У истом тону је било и саопштење НАТО које је уследило: „Поздрављамо прилику да српско и савезничко војно особље заједно тренира у Србији овог маја. Вежба цìе се одржати на полигону Боровац у Србији, који Војска Србије интензивно користи за припрему јединица за међународне мисије, укључујуцìи мировне операције Уједињених нација. Ова активност цìе бити спроведена на позив Србије и уз пуно поштовање њене декларисане политике војне неутралности“.
Да се ради ипак о нечему што није у духу војне неутралности и балансирања Србије између НАТО и Русије, види се по томе што је споменути мораторијум на војне вежбе укинут асиметрично. Како официјелни Београд истиче то је урађено како би била спречена „геополитичка изолација Србије“, али није објашњено како то да сарадња само са једном страном не значи неки вид, макар и меког, сврставања? Нико од званичника није ни покушао да то разјасни српској јавности јер је јасно да би свака прича испала неутемељена на аргументима, те уочљиво нелогична.
Зато се, како би пажња јавности у осетљивом, потенцијално предизборном периоду била преусмерена, прибегава форсираним манипулацијама. Резолуција која се појавила у америчком конгресу пошто је обновљена сарадња Србије са НАТО, како истичу упућени, иницирана је не само од тамошњег албанског лобија, већ и неких људи повезаних са тзв. „српским кокусом“ (неформалном групом чланова америчког дводомног представничког тела, уз несумњиву финансијску подршку Београда, номинално образоване ради јачања веза између Србије и САД, а суштински ради подршке режиму).
СНС и албански лобисти и раније су солидно сарађивали (јер Вучић има исте западне менторе као и водећи људи у Приштини); сада су добили нови задатак: спашавање потенцијално угроженог Вучића због онога што је непопуларно и код његових бирача. Он је Приштини и те како користан, ма колико се површински препуцавала са њим. Прича о уласку Косова у тај војни пакт стога је сада покренута како би београдски режим имао још једно оправдање за реактивирање интензивних веза са Северноатлантксом алијансом. Планирано је да се народу то представи као „мудар“ потез „великог вође“ како би Брисел и Вашингтон добили поруку да је Србија спремна да са њима на „одмерен“ начин сарађује, а они заузврат да се уздрже од даљих антисрпских корака у вези са Косовом.
Како се то каже у народу: „Шио ми га Ђура“. То је, да се подсетимо, помало већ архаична фраза којом се исказује да је нека тврдња бесмислена. А јасно је да Вучић не обнавља сарадњу са НАТО да би бранио Косово и Метохију – јер он је већ доказани велеиздајник наших националних интереса у вези са тим делом наше земље где асистира на разне начине заокруживању лажне независности тамо створене албанске НАТО марионетске творевине – већ како би купио додатну подршку Запада. Јасно је и да се НАТО неће одрећи свог косовског пројекта, у који је толико уложио, зато што Србија унапређује везе са њим. Ипак, то му је само по себи битно.
Америка немају више интерес за НАТО као што је то био случај раније, али није истина ни то, као што се популарно олако сматра, да је она од њега дигла руке и препустила га Европи. Њој је интерес да се европске чланице тог пакта много више ангажују, од драстичног повећања војног буџета до преузимања оперативних обавеза, па да им Вашингтон продаје што више оружја док мање троши своје ресурсе. Ради тога иако сам уистину напола излази из НАТО, жели да нове овце улазе у тај војнополитички тор како би их шишао и на други начин одлучивао о њиховим судбинама. Ствари су ту сличне као када нам Лондон који је напустио ЕУ, цинично поручује да је важно да Србија што пре постане део те уније.
Пошто Вучић – који је несумњиво вешт политичко-финансијски грабљивац – то добро разуме, он поново игра на НАТО карту, али тако да једним ударцем убије две муве: и да Западу нешто понуди, и да своје углавном русофилске бирачке одржи у (накарадном) уверену да је ипак привржен војној неутралности; као само лукаво тактизира због Косова. Бедно и цинично, али није да бар делимично не даје резултат унутар Србије. Што се Русије тиче, сада када јој је код нас приоритет решавање питања НИС-а, Алек без Косова рачуна да ће она остати пасива иако он ради и на њену војнополитичку штету на Балкану па и шире.
Надам се да тако неће бити, али ако и буде, српска патриотска јавност мора да схвати да је нама улазак у НАТО шетан начелно, а не тек због односа са Москвом. Зашто би Срби постали топовско месо и у још већој мери финансијски ресурс, оних који раде против нашег територијалног интегритета? Зашто бисмо рескирали да сутра проливано крв због туђих интереса, када не да не штитимо тако своје, већ помажемо онима који их угрожавају? Што би српски градови постали мете руских или кинеских ракета? Нисмо ваљда луди да нас опскурни режим и његови западни заштитници, мало по мало, гурну у геополитички пакао?
Полазећи од тога несхватљиво је што нова НАТО ујдурма иде планираним током са тако мало отпора. Ако је за очекивати да прозападна опозиција, која се у идејној сфери такмичи са режимом око тога ко је већи евроатлантски квислинг, тако поступа, није прихватљиво да адекватно не реагују они који себе дефинишу као тзв. студенски покрет у целини или бар они његови пленуми који истичу своју националну оријентацију (а раније су истакли да су доследно за војну неутралност) и тим пре национално оријентисане парламентарне партије.
Сви одговорни чиниоци на српској друштвенополитичкој сцени дужни су да посвећено раде на спречавању фазног увлачења нашег већ страшно напаћеног народа, који жели мир и слободу а не сукобе, у агресивни и за нас вишеслојно штеточински НАТО. Не ради се ту само о Косову, већ о српским главама где год оне на нашим просторима биле. Имајмо то у виду сада када је само питање времена када ћемо имати изборе, и у складу са тим бирајмо!
