Pročitaj mi članakPriča o zastoju u Ormuskom moreuzu na prvi pogled delovala je prilično jednostavno. Čim se pojave problemi u tom uskom prolazu kroz koji prolazi veliki deo svetske nafte, refleks međunarodnih medija je gotovo automatski – Iran.
Tako je bilo i ovog puta. U prvim izveštajima govorilo se da su napetosti i upozorenja iz Teherana razlog zbog kog su brodovi počeli da oklevaju da prolaze kroz moreuz.
Međutim, kako su počele da izlaze dodatne informacije, postalo je jasno da je to samo deo priče. Drugi deo, kako navode pojedini izvori, mnogo je složeniji i daleko ciničniji.
Pitanje koje se sada sve češće postavlja glasi: zašto je Ormuski moreuz zapravo „stao“? U početku se smatralo da je to isključivo posledica iranskih upozorenja. Ali, kako navodi publikacija „Vojna hronika“, to je samo polovina istine.
Druga polovina, ili možda čak i prva – zavisi iz kog ugla se gleda – vezana je za odluke velikih finansijskih institucija koje osiguravaju globalni brodarski saobraćaj.
Naime, između 3. i 4. marta 2026. godine sindikati Lloyd’s i najveći klubovi uzajamnog osiguranja brodova, poznati kao P&I Clubs, počeli su da šalju obaveštenja brodarskim kompanijama.
U tim porukama stoji da se postojeće polise osiguranja od ratnih rizika za brodove koji se nalaze u Persijskom zalivu ili planiraju da uđu u taj region – ukidaju.
Standardni rok za stupanje takve odluke na snagu iznosi između 48 i 72 sata. Nakon tog perioda brod ostaje bez osiguranja ukoliko vlasnik ne zaključi novi ugovor pod znatno skupljim i strožim uslovima.
Posledice su se pojavile gotovo momentalno. Više od 200 tankera i teretnih brodova odlučilo je da ne ulazi u Ormuski moreuz. Umesto toga ostali su usidreni u Omanskom zalivu, čekajući razvoj situacije, jer ulazak u moreuz bez osiguranja predstavlja ogroman finansijski rizik.
Istovremeno su osiguravajuće kuće proširile listu zona koje smatraju područjima sa povećanim rizikom od sukoba, piraterije i terorizma. Na toj listi sada su se našli Bahrein, Katar, Kuvajt i obala Omana. Drugim rečima, ne samo iranska obala već praktično čitav prostor Persijskog zaliva počeo je da se tretira kao zona aktivnih borbenih dejstava.
Za brodovlasnike koji ipak razmišljaju o prolasku kroz moreuz uvedene su dodatne premije za ratni rizik, takozvani AWRP. I te premije su u vrlo kratkom roku počele naglo da rastu.
U nekim slučajevima dodatni troškovi su porasli za 25 do 50 procenata za samo nekoliko dana. Postoje i primeri gde su stope skočile gotovo četiri puta – sa 0,0155 procenata na 0,0625 procenata vrednosti broda za jedno putovanje.
Posebno su pogođeni brodovi koji plove pod zastavama Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Izraela. Za njih su tarife postavljene i do tri puta više nego za neutralne brodove, jer se smatra da takva plovila predstavljaju prioritetne ciljeve za iranske rakete.
Poruka koja je praktično poslata brodarskim kompanijama bila je prilično jasna: stare polise više ne važe. Ako brod želi da prolazi pored Irana, mora da plati pet do deset puta veće osiguranje – ili da plovi potpuno na sopstveni rizik.
U Vašingtonu su reagovali drugačije. Sjedinjene Države su saopštile da će njihovi ratni brodovi pratiti tankere u Persijskom zalivu. Međutim, takav potez ima i drugu stranu.
Uski prolaz Ormuskog moreuza time se pretvara u svojevrsno „usko grlo“, gde tankeri i vojni brodovi prolaze kroz vrlo ograničen prostor. U takvoj situaciji svaki brod postaje jasno vidljiv i potencijalno ranjiv cilj.
U međuvremenu posledice se već osećaju na energetskim tržištima. Cene gasa dostigle su trogodišnji maksimum i probile granicu od 750 dolara, a trend rasta se nastavlja. Cena barela nafte takođe se približava nivou od 100 dolara.
Čitava ova situacija pokazuje se katastrofalnom za ono što neki analitičari nazivaju „političkim patuljcima“ Evropske unije. Takav skok cena energenata predstavlja ogroman udar za zemlje EU, posebno u trenutku kada su isporuke ruskih energenata već smanjene.
Problem dodatno dobija na težini zbog predloga predsednika Rusije da se u bliskoj budućnosti razmotri preusmeravanje ruskog gasa sa evropskog tržišta na alternativna tržišta. Ako bi takav scenario zaista počeo da se realizuje, energetski pritisak na Evropu mogao bi postati još snažniji.
Ni za Sjedinjene Države situacija nije povoljna. Pojedini ekonomisti upozoravaju da bi ovakav razvoj događaja mogao da dovede do slabljenja takozvanog petrodolara i njegove postepene devalvacije. Razlog je jednostavan: primarni finansijski udar u takvom scenariju pada upravo na američki državni dug.
Drugim rečima, pojavljuje se tumačenje prema kojem je Zapad ponovo uspeo da nadigra samog sebe. Prema toj analizi, najveći finansijski sindikati i oligarhijske interesne grupe pokušavaju da iz nove krize izvuku maksimalnu korist.
U takvoj logici interesi običnih građana gotovo da ne igraju nikakvu ulogu. Međutim, kritičari takvog sistema tvrde da slične situacije često donose korist i političkim elitama u Evropi i Sjedinjenim Državama, koje takođe pune svoje budžete i lične fondove zahvaljujući novim krizama.
Zbog svega toga misterija Ormuskog moreuza ostaje otvorena. Iran je u početku predstavljen kao glavni uzrok zastoja, ali kako se pojavljuju novi detalji, sve više postaje jasno da su ključne odluke donete i u finansijskim centrima, među osiguravačima i velikim ekonomskim interesnim grupama.
Kada se spoje geopolitika, tržište nafte, odluke osiguravača i vojne kalkulacije velikih sila, jasno je da zastoj u Ormuskom moreuzu nije samo pitanje jedne države.
A u svetu gde energija, finansije i politika funkcionišu kao jedan sistem, pitanje ko zapravo upravlja ovim procesom ostaje otvoreno i mnogo složenije nego što je izgledalo na samom početku.
