Pročitaj mi članakSećam se, moram priznati sa simpatijama, kako li su samo onomad žustro i sa žarom žestoko beogradski Reksovci (zapravo Low-fi pri Cinema Rex) režali na filozofiju Jugoslovenske kinoteke da je film natron traka (vidi film "Filmožder"). Od tih takvih devedesetih godina, filmska produkcija se je ratosiljala natrona i digitalizovala, ostavljajući nam da se pitamo da li je film samo film (natron) ili je specifičniji po sadržaju koji se na traku beležio?
Сећам се, морам признати са симпатијама, како ли су само ономад жустро и са жаром жестоко београдски Рексовци (заправо Low-fi при Cinema Rex) режали на филозофију Југословенске кинотеке да је филм натрон трака (види филм „Филмождер“). Од тих таквих деведесетих година, филмска продукција се је ратосиљала натрона и дигитализовала, остављајући нам да се питамо да ли је филм само филм (натрон) или је специфичнији по садржају који се на траку бележио?
Хардкор Хенри (Руски само: Хардкор) козачког синеаста Тимура Нуруахитовича Бекмамбетова филм је који то није. Зато што нам је одузео филмски језик, поетику кадрирања (снимљен је ГоПро камерама), а пре свега одузео нам је и лик (и карактер) протагонисте (или главног глумца, ако вам драже). Са друге стране, Хардкор Хенри није ни пуцачка игра, зато што јој је одузета интерактивност (као симулација слободне воље појединца у потрошачком друштву).
Хардкор јесте спектакл, и ако ћемо наклапати о племенитом или деструктивном учинку филма, онда треба рећи да је Хардкор једнако спектакл као што је био и „Рађање нације“ Грифита (или било који урадак Мелијеса). Хардкор хичкоковски инсистира на воајеристичком нагону гледалаца. Једина стварност, једина иманентност у овом филму јесте спектакл.
То би приметио и Дебор, кога бих метафразирао – спектакл је технологија прогона буржоаских моћи у онострано. Овде је све, али без икаквог зазора, комично, до балчака подређено воајеризму – главни јунак јесте камера, али и она је само технолошки посредник, наша инјекција у илузију која ни сама по себи нема смисла, него постоји искључиво ради задовољења нашег воајеризма.
Треба признати да гејмерима није ништа необично погледати (уместо одиграти) игру, чему сведоче не само бројни Јутјуб канали, него и Твич као сервис. Хардкор је, претпостављам, филм вредан гејмерима управо због незазорног, од почетка до краја, у свакој секунди, инсистирању на техници пуцачко-убилачке игре. С друге стране, онима који и даље инсистирају на индиректном (путем филмова, серија) уживању фалсификата живота, Хардкор ће бити непријатна пројекција и антиципација хорора (њихових) будућности.
Сигуран сам да ће тако, на готово паралелан начин, бити дистрибуиране симпатије/аверзије према овом делу. У неку руку, биће у праву и једни и други. Филм наративом и самим карактерима не доноси ништа, али сама посвећеност Бекмамбетова и тима овом трешу даје калибар раних карпентеровских хорора и шмек пионирске искрености раног Џона Вотерса.
Што се технике и технологије тиче, филму највише недостаје 360° панорамска видео техника, и неки од склопова за уживање виртуелне реалности. Ту би наративна структура могла и мало да залепрша, макар била потпуно подређена потреби да усмери пажњу гледаоца на страну света према којој ће дешавања у филму наставити да се удаљавају од њега.
Аутори филма кладили су се (заједно са ИндиГоГо микрофинансијерима) у два милиона долара да ће Хардкор успети. Вратило им се 18 милиона. Сигуран сам да је то знак нове нише испод које ћемо се скривати и у којима ћемо симулирати наше, управо по нашој мери скројене, друштвене односе посредоване скуповима слика. Па нек буде и виртуелно, само да је Моравац.
