Pročitaj mi članak
Девојка са чардаш ногама
(Ђорђе Балашевић)
Носила је јелек свилени
као у песми народној.
И крстић, знак на ланчићу
да неког чека наводно.
О, то су били сватови,
све кићени и злаћени.
А ми смо боље свирали
нег што смо били плаћени.
Ал добро сад…
Носио сам шал од кашмира
и прслук проткан тајнама.
Баш од таквих су је чувале
тетке са ладним трајнама.
К о срна ме је гледала
жалосном песмом слуђена.
чије си пиле пиргаво?
Што ниси мени суђена?
Еј, да…
Хеј, пусти косе пуне полена!
Ајде, баш у инат баба-рогама!
Опла, дигни сукњу изнад колена,
знам да кријеш чардаш у тим лепим ногама!
Рекох јој „Бежи, мани се,
и тражи боље партије!
Премала је моја тамбура
да те од кише сакрије“.
Рекох јој: „Ја сам само ту
да време брзе пролети.
Ја носим чизме скитаљке,
мене је тешко волети…“
Па да…
Хеј, пусти косе пуне полена!
Ајде, баш у инат баба-рогама!
Опла, дигни сукњу изнад колена,
знам да кријеш чардаш у тим лепим ногама!
Хеј, долети мала сенице!
Ту, на моје златне чивије!
Ватра шара твоје зенице!
Разби нешто и заиграј лудо, дивије!
