• Početna
  • VIDEO
  • Uz predivnu rusku romansu, Ruskaja (Pesma o sokolu), želimo vam ugodnu noć
Pročitaj mi članak

Uz predivnu rusku romansu, Ruskaja (Pesma o sokolu), želimo vam ugodnu noć

0

Рускаја (Песма о соколу)
(Руска романса и поп-рок песма; стихови: Максим Горки; музика и пева: Дарко Рундек)

„Умиреш ли?“
„Да, умирем!“
Одговори сокол, дубоко уздахнувши.

„Славно сам проживио свој живот! Ја познајем срећу! Храбро сам се борио!
Видио сам небо… Ти га никад нећеш видети из такве близине! Ех ти, бедниче!“
„Ах, што је небо? Пусто мјесто… Како да тамо пузим? Мени је овде прекрасно… топло и влажно!
Одговори Уж¹ слободној птици и насмеши се у души над њом ради изговорених увреда.
И овако помисли: „Летио ти или пузао, крај је известан: сви ће у земљу лећи, све ће се у прах претворити…“
Сокол крикне: „Ох, кад бих се бар још једном винуо у небо! Непријатеља бих притиснуо к ранама на грудима и он би се удавио у мојој крви! О, срећо битке!
А Уж промисли и предложи слободној птици:
„А ти се довуци до руба литице и баци се у понор. Можда те крила подигну и проживиш још мало у својој стихији.“
И он крене, рашири крила, удахне пуним плућима, севне очима и баци се.
Брзо је падао, ломећи крила, губећи перје…
Струја потока га је прихватила и, оправши крв, оденула у пену, однела у море.
А морски су се валови јаучући разбијали о стење…
И тело птице се изгубило у морском пространству.

„Умиреш ли?“
„Да, умирем!“

¹Уж – врста змије

https://lyricstranslate.com/sr/ruskaya-ruskaja.html#ixzz5CeHgPCQL

Руская (Песня о соколе)

— Что, умираешь?
— Да, умираю!
— ответил Сокол, вздохнув глубоко.
—Я славно пожил!.. Я знаю счастье!.. Я храбро бился!..
Я видел небо… Ты не увидишь его так близко!.. Эх ты,
бедняга!
— Ну, что же — небо? — пустое место… Как мне
там ползать? Мне здесь прекрасно .. тепло и сыро!

Так Уж ответил свободной птице и усмехнулся в душе
над нею за эти бредни.
И так подумал: «Летай иль ползай, конец известен:
все в землю лягут, все прахом будет…»
Но Сокол смелый вдруг встрепенулся, привстал
немного и по ущелью повел очами.
Сквозь серый камень вода сочилась, и было душно
в ущелье темном и пахло гнилью.

И крикнул Сокол с тоской и болью, собрав все силы:
— О, если б в небо хоть раз подняться!.. Врага прижал
бы я… к ранам груди и… захлебнулся б моей он кровью!..
О, счастье битвы!..

А Уж подумал: «Должно быть, в небе и в самом деле
пожить приятно, коль он так стонет!..»
И предложил он свободной птице:
— А ты подвинься на край ущелья и вниз бросайся.
Быть может, крылья тебя поднимут, и поживешь ты
еще немного в твоей стихии.

И подошел Сокол, расправил крылья, вздохнул всей
грудью, сверкнул очами и вниз скатился.
Он быстро падал, ломая крылья, теряя перья…
Волна потока его подхватила и, кровь омывши, одела
в пену, умчала в море.
А волны моря с печальным рёвом о камень бились…
И трупа птицы не видно было в морском пространстве…

— Что, умираешь?
— Да, умираю!

Превод: Ta Irinka