Слутња
(Српска поезија; стихови: Зоран Дашић – Даша; музика: Лудвиг Ван Бетовен – Месечева соната; рецитује: Милан Шевић)

Гледаш у мрак, ништа не причаш,
слушам ти дах, лак и немиран,
на прстима се прикрадам,
као кад месец краде дан,
до твојих тајни да их откључам.

Дал’ да те питам, јел то љубав умире
или то само слутње говоре
или да ћутим, да те ништа не питам
и из твог ока све прочитам.

Не грлиш ме, више не као пре,
и дал’ је све то део навике?
На прстима се прикрадам
као што месец краде дан
до твојих тајни да их откључам.

Руку ми дај и стегни ме,
насмеши се и проћиће.
Кријеш, ал’ знам да слутиш крај,
у оку твом се губи сјај.

Загрли ме и не причај.
Реч понекад ране отвори.
Зажмури и не брини,
то нас само ноћ искушава.
Еј, то Ђaво нема сна.

На уснама траг пепела,
у борама бол скривена,
заборави на ружно све
и пусти сан кроз зенице.

Ознаке: балада, Зоран Дашић - Даша, Лудвиг Ван Бетовен, Месечева соната, Милан Шевић, песма за лаку ноћ, српска поезија