Прочитај ми чланак
Неле Карајлић – Љубав удара тамо где не треба
Подно планина и орлових крила он је пио поток с извора
Воде су текле, а срне би рекле раја ено малог Милана
Ватра с огњишта је гријала пет сјенки са зидова,
А на зиду Звезда црвена, Бијело Дугме и Свети Никола
Поред куће штала
У штали сјено испод сјена маљутка
Сестра се била добро удала
А у брата фирма кренула
Ал’ отац је био тмуран на дан Арханђела Гаврила
Говорио је свечано ријечима предака
Мог деду су јурили Турци, а вашег Аустрија
Ја сам бјежо од усташког ножа, од тада сам сјед
Опет је вријеме да се Српство брани пушком,
Станте дјецо у ред
Фазила је била мека свила права вила, само без крила
Бабо јој је тргово кожом од Високог па до Горажђа
У кући вазда осмјеси, баклава и пуна тепсија
Имала је четири брата, четири вита јелена
Ал’ мајка је сузна клањала на први дан Бајрама
Бабо је зборио мирно, као стари хаџија
Мора се дјецо бранити Босна, наша једина
Загледа се тад у брата брат,
Нема сумње почиње рат
Била је ноћ и била је хладна смјештена вјешта засједа
Акцију су водила четири брата, четири вита јелена
Одјекну лелек кланцима, просу се крв ријекама
Живе ухватише пар момака
Живог и брата Милана
Контраофанзива као што то бива била је зестока
Српску војску водио је лично пуковник Славко Лисица
Ноћ се окрену наопако, нема више ни свитања
По срушеној чаршији лутао је Милан
Тражећ брата рођена
Ал’ умјесто брата испод јоргована стајала је лијепа Фазила
Ти идеш сада самном јасна су правила
Твоја браћа држе мога брата
Слиједи размјена
Ништа ти се неће десит ако будеш паметна
Ал’ љубав удари често тамо гдје не треба
И кад јој се човјек најмање нада
А кад љубав удари страсно ту стиже и несрећа
И у пламену све обично страда
Пет дана је сједила у углу, као пет стотина година
Пет ноћи од страха пет јутара без додира
Шести дан се у њима пробуди луда бечтија
Шести дан, као сан, љубав се родила
Благи додир уснама, јебена је судбина
Зар ти је мала Туркиња мозак попила
Зар ти ништа не значе српство и Свети Никола
Зар да ти брата на колац набију, говорила је родбина
Зар не знаш да је рат, ђе зивиш ти
Она остаје самном јеб’те се сви
И узалуд је стиг’о хабер да је спремна размјена
Узалуд је бабо слао новце
Врати нам се једина
Моја је овдје задња, ја не идем од Милана
Јер љубав удари често тамо гдје не треба
И кад јој се човјек најмање нада
А кад љубав удари страсно ту стиже и несрећа
И у пламену све обично страда
Све до зиме нису излазили из свог малог брлога
Проклети да су Милан и Фазила и од Бога и од народа
Кажу да их је гријала нека ђавоља љубав ватрена
Кажу да је та врела љубав једне ноћи кућу запалила
Горио је страшан пламен изнад босанских планина
А војска тврди да тјела нису нигдје нађена
Неке бабе су их видјеле да лете попут анђела
Примила их је Америка јавио је новинар Реутера
Али није знао тачно ко је добио азил
Милан и Фазила ил’ Милана и Фазил
Јер љубав удари често тамо гдје не треба
И кад јој се човјек најмање нада
А кад љубав удари страстно ту стиже и несрећа
И у пламену све обично страда
Подно планина и орлових крила он је пио поток с извора
