Кунруди
(Стихови: Ђорђе Кековић; музика: Зоран Симјановић – из серије „Грлом у Јагоде”)

Не знам да ли сам ти то причао,
Не, сигурно нисам, видиш оно поље
Како се лагано пали белилом,
То су летње латице,
Не, то су образи девојака
У боји дамаскинских ружа,
А ово што чујеш то оне
Опевају своје жеље тихо,
Као што,
Чуо си сигурно,
Као што се у источњачким ноћима
У постељи пред саму поноћ
Прелива титрај баршуна
По којем се покупило паперје птица,
Златног и сребрног,
Не, вероватно ни то ниси чуо,
Нити си чуо
Да се из груди лепотица
У то доба буди пој анђела,
Оне сањају,
И полако, одасвуд прилазе младићи
Да осете мирис својих богова,
Њихова ребра плешу изнад земље
Таман толико да испод њих можеш извући
Невидљиво перо,
То је песма оргуља,
И тад, баш тад се буде жеље
И стварају деца,
У Кунрудима.

Не знам да ли сам ти то причао,
Не, сигурно ти нисам причао
Да су у Кунрудима жене латице цвећа
И да зашарене поље њишући својим главама
Песму која дозива драгог:
“У мојој круници је твоја кућа,
дођи срећо, отвори јој врата,
пољуби ми очи да прогледам,
пољуби ми пупак да се пробудим,
чекала сам сунце годину дана,
душа ми је од те студи назебла,
ти ме драги угреј својим телом,
ја ћу тебе драги окрепити млеком.“

Не, то није песма,
То је музика што заогрће пропланак
И тло се почиње уздизати
Те се може учинити као
Талас застао у свом лету
Који се пита где и зашто да почине,
Који се пита
Да ли је вода његова смрт.

И ко још смрти трчи у сусрет
Питаш се.

А ја тебе питам
Јеси ли био некада у Кунрудима
Ако си био у Кунрудима а ниси видео двоје
Како се љубе у соби у кући од земље
Ниси видео ништа
Није то слика
“Август и планина
Поноћни спектар боја
У лето
Клупа испред куће
И месец“

У том моменту човек научи
Како да воли
А не, ти ниси био у Кунрудима,
То је нешто само моје
Не знам да ли сам ти то причао
Не, сигурно нисам
Да се попут тог таласа
Снага младића уставља под небом
Које се спушта
Да буде постеља
Љубави
И да се девојачка суза
Огледа у њиховим очима

Јесам ли ти причао
Да се они воле
Само једном
Пред смрт
И да у Кунрудима нема
Стараца
И старица
Не знам да ли сам ти причао
Да у Кунрудима нема увелих латица
Ако си био у Кунрудима а ниси видео двоје
Како се љубе у соби у кући од земље
Ниси видео ништа
У том моменту човек научи
Како да умире
А не, ти ниси био у Кунрудима,
То је нешто само моје

Oznake: Đorđe Keković, Grlom u jagode, Kunrudi, pesma za laku noć, romansa, srpska poezija